Zašto nas više uznemiri nečiji seksualni život nego krv na ulicama

Pišem ovo i kao teoretičarka, ali i kao neko čije je tijelo postalo javna tema bez pristanka. Znam kako izgleda kad se privatno pretvori u dokazni materijal za kolektivno moralizovanje. U tom trenutku ne nestaje samo intima, nestaje pravo na grešku, na složenost, na ljudskost. I znam još nešto: buka koja se digne oko seksualnosti nikada nema za cilj zaštitu društva, već njegovo umirivanje. Jer dok se mi bavimo time ko je šta radio u svojoj spavaćoj sobi, ne pitamo ko nas krade, ko nas huška, ko nas dijeli i ko nas ostavlja bez budućnosti. Moje tijelo nije prijetnja ovom društvu. Prijetnja je sistem koji uči građane da se zgražavaju nad željom, a da ćute pred nasiljem.

Seksualni čin nije isto što i intimnost, kao što intimnost nije isto što i ljubav.

Ali društva koja ne prave te razlike najčešće ih sve trpaju u isti koš - koš srama.

Seksualnost je, u svojoj osnovi, energija želje. Intimnost je prostor povjerenja. Ljubav je odnos odgovornosti. Problem nastaje onda kada društvo seksualnost pokušava da kontroliše moralom, intimnost da nadzire strahom, a ljubav da svede na normu.

Jacques Lacan je želju definisao kao nešto što nikada nije potpuno zadovoljena potreba, već stalno kretanje oko manjka. Želja, po Lacanu, ne traži objekt, ona traži prostor uživanja (jouissance). A upravo taj prostor uživanja društva najviše žele da zabrane, jer je neuhvatljiv, neukrotiv i ne uklapa se u hijerarhije moći.

Michel Foucault (Istorija seksualnosti) ide dalje: seksualnost nije “prirodni haos” koji treba obuzdati, već polje na kojem se moć najefikasnije sprovodi. Društva opsesivno govore o seksu ne zato što su slobodna već zato što su duboko represivna. Kontrola tijela je uvijek bila najjeftiniji oblik političke kontrole.

Zato se danas diže moralna panika oko nečijeg intimnog života, dok u Crnoj Gori masakri postaju statistika, korupcija se normalizuje, nepotizam se naziva “snalažljivošću”, nacionalizam se prodaje kao identitet a sistemsko nasilje kao neminovnost. Jer je lakše zgroziti se nad tuđom željom nego pogledati sopstvenu odgovornost.

Naše društvo pravi veću dramu oko toga ko je s kim spavao i kako nego oko toga ko je koga opljačkao, ubio ili gurnuo u bijedu. Seksualnost postaje dimna zavjesa i spektakl koji skreće pažnju sa stvarnih kvarova sistema.

Radomir Konstantinović je to davno prepoznao opisujući palanački duh: zajednicu koja ne podnosi različitost, jer je svaka razlika prijetnja iluziji jedinstva. U takvom društvu, pojedinac ne postoji kao subjekt, već kao primjer ili opomena.

Zato smo mi danas bliži plemenu u agoni nego modernoj zajednici: stalno tražimo žrtvu na kojoj ćemo potvrditi sopstvenu “moralnu čistoću”. Seksualnost je idealna meta, vidljiva, lična i lako stigmatizovana.

A istina je jednostavna i neugodna - društvo koje se plaši tuđe (seksualne) želje obično duboko skriva sopstveno nasilje.

I dok se bavimo tuđim tijelima, sistem nastavlja da zakazuje.

Tiho i efikasno.

Možda je krajnje vrijeme da se zapitamo: šta nas zaista ugrožava - nečija intimnost ili naša naviknutost na nepravdu?

Autorka je master psihološkinja

( Ida Marković )