NEKO DRUGI
Smrt konteksta, trijumf naslova
Razlika između čitanja novina na ekranu i na papiru
Postoji jedna stvar koju smo izgubili u tranziciji sa papira na ekran, a da to nije sam papir. Izgubili smo strpljenje da saznamo šta neko zapravo misli pre nego što mu odgovorimo.
To je sve. To je cela priča.
Novinari to znaju. Urednici to znaju. Algoritmi to znaju savršeno. Naslov danas nije sažetak teksta ispod njega. On je okidač! Dizajniran je da vas pogodi pre nego što uključite mozak, da aktivira bes ili strah ili gnušanje u onom istom trenutku kad klizite prstom prema dole. I uspeva. Gotovo uvek uspeva.
Tekst ispod naslova pročita svako peto lice. To nije procena, to je optimistična procena.
Ostatak odmah komentariše.
Čovek koji ostavi besan komentar ispod teksta koji nije pročitao ne komunicira ni sa kim. Ne komunicira sa autorom, ne komunicira sa temom, ne komunicira sa ostalim komentatorima. On drži monolog u prostoriji u kojoj svi drže monologe, svako uveren da raspravlja, a niko ne sluša nikoga. Taj prozorčić za komentare je najusamljenije mesto na internetu i ujedno najglasnije.
Odgovor nije tehnologija. Odgovor je da je kontekst neugodan. Kontekst komplikuje stvari. Kontekst vam oduzima pravo na jednostavan sud.
Kad pročitate ceo tekst, možete otkriti da imate pola pravo i pola netačno, da je situacija složenija od onoga što ste pretpostavili, da postoji argument koji niste razmatrali. To je nelagoda koju brza kultura ne toleriše. Lakše je zastati na naslovu, koji je uvek dovoljno prost da potvrdi ono što već mislite.
Ovo nije nostalgija za papirom. Papir nije bio bolji samo zato što je papir. Bio je bolji zato što je zahtevao da sednete. Da zastanete. Da pratite tuđ tok misli do kraja, čak i kad se ne slažete.
Taj mentalni stav (da tuđa misao zaslužuje da je saslušate pre nego što je odbacite) nije samo kulturna navika. To je osnova svake funkcionalne komunikacije.
Bez njega, nismo u dijalogu. Urlamo jedni pored drugih, uvereni da razgovaramo.
I to je, u jednoj rečenici, socijalna patologija našeg vremena.
Autor je psiholog
( Dragan Radovančević )