Kako se ko snađe

(danas.rs)

Da nam je Zenon savremenik u svoje paradokse uvrstio bi to da život u Srbiji zapravo nije moguć, a ipak se živi. Neko vičniji računanju i ekonomiji bi matematički mogao da dokaže tezu. Naprosto, kad se zarade uporede sa potrebama i cenama, to ne može da izađe ni na pozitivnu nulu, kako tepamo spajanju kraja s krajem.

Naši su vladaoci opterećeni prosečnom platom koja je, evo, prevalila hiljadu evra. Ali, prosečna plata je priča o sarmi kao proseku kupusa i mesa - najveći broj ljudi ima bitno manje od prosečne plate, a oni koji nemaju posla se i ne računaju, kao da ne postoje.

Drugo, zarada nema larpurlartističku vrednost, kao kod Baje Patka koji se u riznici kupa u zlatnicima i ima da bi imao. Nego zarada služi da se nešto plati i priušti, te uz prosečnu treba objavljivati koliko se za nju može pazariti vekni hleba, litara goriva, kvadrata stambenog prostora i tako dalje.

Tu naši vlastodršci ne bi stajali sjajno jer Srbija brže stiže „Evropu“ cenama nego platama. Koga ne mrzi, neka eksperimentiše malo u datoteci numbeo.com i videće da, po odnosu zarada i troškova, od Beograda nisu skuplji ni Cirih, Minhen ili Kopenhagen.

Slutim da se tajna našeg preživljavanja i ujedno razrešenje paradoksa kriju u tome što gastarbajteri šalju pare, u sivoj ekonomiji i u famoznom snalaženju. Ovo poslednje bi slobodno moglo da se nazove kraduckanjem (credits to Velja Ilić) ili korupcijom.

Mimo države, pravila i poreskih stopa odvijaju se skoro svi zanatski radovi. Fiskalni račun se ni na boljim mestima ne podrazumeva. Prijava na minimalac, a deo plate na ruke je zlatni standard u sitnoj privredi. Celo naše tržište najma stanova je crno kao ugalj - niti ugovora, niti prava, niti poreza.

Čuo sam iz prve ruke o šoferima koji kvase pesak pre nego što šleper ode na vagu. O vozaču saniteta koji, kad o državnom trošku toči gorivo u službeno vozilo, natoči i deset litara u kanister pa preproda. U Požarevcu je pred policijskom stanicom pijaca gde se nudi švercovana roba - deterdženti, čokolade, duvan bez akcize.

O traženju veze za sve i svašta da i ne govorimo. Ko nikada i nigde nije uhvatio prečicu - uključujući i ovog kolumnistu, razume se - da mu se dodele sintetička bela krila i da šeta sa njima, da mu se divimo.

Ljudi vole da gunđaju protiv korupcije i traže da se uvede red! Tu obično misle na krupne marifetluke, tendere i milione, a ne na sitne, svakodnevne prečice koje se broje u nužno i opravdano snalaženje. Sitna korupcija je modus vivendi, na nju se sleže ramenima. Delom jer pomaže da se razbije paradoks nemogućeg života i da se ipak pregura mesec, a delom jer smo navikli.

Na Zapadu ima krupne korupcije, ali retko ima sitne. Tamo bi 50 evra saobraćajcu mogao da ponudi samo sveži gastarbajter ili ludak. Neki bi rekli da je to stvar mentaliteta - što je na granici rasizma. Bolje je govoriti o kulturi i navikama.

Vlastodršci ovde - svi kojih možemo da se setimo unazad - to dobro znaju. Politika čistih ruku, „borba protiv kriminala i korupcije“ (Ko nije za to? Svi smo za to, ura!) svodila se vazda na nekoliko afera, par hapšenja, najčešće bez procesa ili osuđujuće presude, i to je sve.

Sadašnja vlast, pošto krade mnogo, zna da ponešto mora da propusti kroz sito, da narodu dopadnu mrvice.

Neoliberali i lobisti krupnog kapitala na sva usta hvale trickle down ekonomiju - kao, ako se snize porezi bogatima, onda oni ulažu, pa se pare preliju i dole, radništvu. Kod nas tako nekako važi za korupciju - njima krupno, narodu sitno, a sitna para veseli čoveka.

Kada bi neko jednom stvarno hteo da uvede red, suočio bi se sa tri problema. Prvo, sve i da uvezemo policiju iz Danske, inspekcije iz Nemačke i tužioce sa Novog Zelanda, oni najpre ne bi sve postigli, a onda bi se prilagodili. Drugo, nastao bi ozbiljan ekonomski problem jer narod tokom tranzicije bez muvanja i snalaženja doslovno ne bi spajao kraj s krajem. Treće, taj ili ti što bi da stvarno uvedu red izgubili bi sledeće izbore.

Bili bi žrtve jednog epskog nesporazuma - kad kažemo da smo za Ustav i zakone, za poštenje i pravdu, a protiv krađe, mi kanda izuzimamo sebe i bližnje, kraduckanja, snalaženja i prečice koji nam svima pojedinačno nekad dobro dođu, ali nas na gomili uništavaju i isplate se samo režimlijama i njihovim ortacima.

U načelu, svako zna da bi promene trebalo da počne od sebe, ali niko ne bi baš da bude prvi ni drugi, pa nam i započinjanje ide slabo. Uostalom mora nekako da se živi, da se pobedi paradoks, mora nešto da se završi i tako u viru korupcije grizemo sopstveni rep. Kao, uostalom, i ova kolumna što ga grize, ali eto, to sam hteo da vam kažem.

( Nemanja Rujević )