Prebacivanje krivice zbog Irana povećalo je rizik od raspada NATO-a

Odnosi se rijetko raspadaju preko noći; oni se postepeno kvare. Malo po malo, gomilaju se ogorčenost i zamjeranja. Povjerenje slabi. Izgovaraju se stvari koje je teško zaboraviti. Svaki partner gradi priču u kojoj je onaj drugi problem. Tako je rat u Iranu doveo NATO bliže nego ikad tački s koje nema povratka.

Po mišljenju predsjednika Donalda Trampa, evropski saveznici Amerike pogriješili su već na početku rata time što su sporo — a u nekim slučajevima i potpuno odbijajući — dozvoljavali američkim snagama da koriste njihove vazduhoplovne baze ili da preko savezničkog vazdušnog prostora izvode udare na Iran. „Moraćete da počnete da učite kako da se sami borite, SAD više neće biti tu da vam pomažu, baš kao što vi nijeste bili tu za nas“, objavio je Tramp 31. marta.

Evropa, naravno, ima svoju verziju događaja. Mnoge njene vlade su, s pravom, smatrale iransku kampanju ishitrenom i opasno neodređenom. Time su odražavale stavove svojih birača, koji strahuju da budu uvučeni u rat o kojem nijesu bili konsultovani i koji ne podržavaju. Uprkos tome, zemlje poput Njemačke i, poslije određenog kolebanja, Britanije ipak su dozvolile Americi korišćenje svojih baza i vazdušnog prostora.

Tramp je i ranije vrijeđao saveznike. Danskoj, najodanijoj članici NATO-a, prijetilo se preuzimanjem Grenlanda; evropske vlade optuživane su za demokratsko nazadovanje. Carine su dodatno pogoršale situaciju. Ispada da vam lojalnost ne donosi ništa. Ali prebacivanja krivice zbog Irana sada su oštrija nego ikad. To je dijelom zato što se Tramp zaista osjeća iznevjereno, ali Evropljani sumnjaju da je razlog i to što traži žrtvene jarčeve za razočaravajuće ishode rata.

Da li je ovaj odnos moguće popraviti? Atlantisti se i dalje nadaju da jeste; generalni sekretar NATO-a Mark Rute posjetio je Trampa u Vašingtonu 8. aprila, nadajući se da će ga ubijediti da je ostanak u NATO-u u sopstvenom interesu Amerike. Ne izgleda da je imao mnogo uspjeha, pa čak i najprivrženiji atlantisti sada moraju planirati najgori scenario.

Strašna istina koja prijeti Evropi jeste da nacionalna bezbjednost više ne bi smjela da se zasniva na pretpostavci da će Amerika „biti tu da pomogne“. Član 5 NATO-a, koji napad na jednu članicu definiše kao napad na sve, nije mrtav. Ali njegov odvraćajući efekat, zasnovan na uvjerenju protivnika da će saveznici ostati zajedno, slabiji je nego u bilo kojem trenutku u 77 godina dugoj istoriji Alijanse, uključujući i krize poput Vijetnama i rata u Iraku. Evropa se, takođe, ne može tješiti time da će Trampova razdraženost proći. Marko Rubio, njegov državni sekretar, dodatno je pogoršao situaciju dovodeći u pitanje i samu vrijednost članstva. A vrlo je moguće da će i naredni predsjednik dijeliti isto mišljenje.

Jedan od razloga je to što je Tramp u pravu kada kaže da evropske članice NATO-a ne izdvajaju dovoljno za sopstvenu odbranu. Decenijama su se oslanjale na Ameriku, a same doprinosile manje nego što su obećavale. Cilj iz 2014. godine, kojim su se članice NATO-a obavezale da izdvajaju dva odsto BDP-a za odbranu, uglavnom je bio ignorisan sve dok Rusija nije napala Ukrajinu 2022. Pod pritiskom Trampove politike, vlade sada govore o četiri ili čak pet odsto. Ali, jaz između obećanja i stvarnosti i dalje je ogroman. Među velikim evropskim zemljama, samo Njemačka i Poljska trebalo bi da dostignu taj cilj.

Ako se transatlantski brak raspadne, Evropljani će morati da budu spremni da se sami brane. Kako mogućnost razvoda postaje sve izvjesnija, rok za postizanje samodovoljnosti postaje sve kraći. Evropa sada mora obezbijediti trajna izdvajanja za odbranu na nivoima bližim tim višim ciljevima. Moraju se izgraditi novi kapaciteti, posebno u protivvazdušnoj odbrani, logistici i municiji, gdje Evropa zavisi od Amerike. Vojske i proizvodnju naoružanja treba integrisati, a ne neefikasno udvajati.

Ukrajina bi trebalo da bude u središtu nove evropske bezbjednosne arhitekture. Nakon četiri godine odolijevanja Vladimiru Putinu, ona sada ima daleko najveću i najiskusniju vojsku na kontinentu poslije ruske, sa dubokim iskustvom u ratovanju visokog intenziteta, kao i u proizvodnji i upotrebi dronova. Umjesto da na Ukrajinu gleda isključivo kao na primaoca pomoći, Evropa bi trebalo da nastoji da njene oružane snage integriše u zajedničko planiranje, nabavku i komandne strukture. Trebalo bi da se pripreme da Ukrajina postane dio onoga što bi mogla postati evropska verzija NATO-a bez Amerike. I njen pristup Evropskoj uniji trebalo bi ubrzati. Nažalost, sve to je još daleka perspektiva.

Pomirenje između Evrope i Amerike možda je i dalje moguće. Ali posljednjih šest sedmica daje vrlo malo osnova za nadu.

Priredio: B.H.

( Ekonomist )