Sećanje na moj prvi Mundijal

Sat otkucava, odbrojavanje ide sve brže, fudbalski navijači spremaju se za najveći praznik - Mundijal.

Svake četiri godine jedna ekipa visoko podigne veliki zlatni pehar svetskog šampiona u fudbalu.

Posle 32 godine, turnir sa vraća na severnoamerički kontinent - a prvi put u istoriji čak 48 ekipa igraće u tri zemlje - Sjedinjenim Američkim Državama, Meksiku i Kanadi.

Do prvog sudijskog zvižduka na legendarnom stadionu 'Asteka' u Meksiko Sitiju 11. juna ostalo je sasvim dovoljno vremena za laganu šetnju kroz hodnike fudbalske istorije.

A kroz tu šetnju povešće vas novinari i novinarke redakcije BBC-ja na srpskom.

S obzirom na generacijske razlike, ta šetnja će se protezati kroz više od pet decenija.

Biće i tuge i bola i radosti i ljutne.

Na tom putu glavni junaci, pored ostalih, biće i Italijan Paolo Rosi, Dragan Stojković Piksi, Predrag Mijatović, Brazilci Rivelinjo i Ronaldo i Argentinac Dijego Armando Maradona.

Nemačka 1974: Bezazlene laži i večna ljubav

Piše: Aleksandra Nikšić

Uvek kažem da je prvi Mundijal koji pamtim Svetsko prvenstvo 1974. u Nemačkoj, ali to baš i nije istina.

Moje sećanje je, međutim, jasno kao dan: prva velika porodična svađa i pretnje razvodom jer je moj otac spiskao celu platu i ušteđevinu za letovanje da bi kupio nešto što se tada zvalo televizor u boji.

Ogromna kutija iz koje je izvukao čudovište od 30 kila kasnije mi je služila kao skrovište, ali je veliko zeleno staklo bilo čuvano kao relikvija - postavljeno preko ekrana na kojem je slika bila crno-bela i odjednom, čudo!

Trava je bila zelena, a svetlost se nekako prelamala i u druge boje.

Nisam samo ja blenula otvorenih usta; okupio se čitav komšiluk i poneki rođak pride i svi su bez daha gledali u taj ekran sa druge planete.

Kada je Rivelinjo pogodio prečku jugoslovenskog gola, uzviknula sam veselo njegovo prezime - jer je meni, uskoro osmogodišnjakinji, zvučalo baš zanimljivo, a otac mi je, prvi i poslednji put u životu, uputio onaj pogled koji bi me u crtanom filmu odbacio na Mars, a možda i dalje.

Sećam se i opšteg radovanja posle utakmice sa Zairom, najbučnijeg posle Džajićevog gola - ipak je ovo domaćinstvo bilo crveno-belo.

Sećam se i psovki koje nisam smela da čujem, ali je čak i majka popustila.

Zapamtila sam još jedno ime - ne Krojfovo, koga su svi gledaoci u našoj kući i voleli i mrzeli istovremeno - nego Robija Resenbrinka, koji će mi ubrzo postati jedan od omiljenih fudbalera.

Fudbala se baš i ne sećam, moram da priznam, ali je ova bezazlena laž o Mundijalu 1974. kao prvom koji pamtim, ipak opravdana.

Jer, od tog juna pre pola veka, fudbal je ušao u moj krvotok, koliko god to neobično bilo za devojčicu u ono vreme.

Brazil je ostao moja omiljena reprezentacija, neuobičajeni fudbaleri uvek najdraži, a penale i danas gledam kroz prste.

Ljubav je rođena.

Španija 1982: Sudija Sorensen i bruka u Hihonu

Piše: Predrag Vujić

Kroz maglu se sećam Svetskog prvenstva 1978. u Argentini, legendarno finale domaće reprezentacije i sjajnih Holanđana, hiljade papirića oko gola i dugokosog Marija Kempesa.

Imao sam tada samo pet godina, ali to Svetsko prvenstvo pamtim i po prvom albumu koji smo popunili brat i ja - i danas ga imamo.

Zato se jasno sećam narednog Svetskog prvenstva u Španiji i 'Narandžita', simpatične maskote šampionata u obliku pomorandže.

Pamtim ga po mađarskom 'masakru' nad El Salvadorom 10:1, neočekivanom ispadanju Jugoslavije već posle grupne faze, očajnom suđenju, pogibeljnim startovima Italijana Klaudija Đentilea nad zvezdom u usponu Dijegom Maradonom (Đentile se nije ponašao u skladu sa korenom prezimena - nimalo nije bio nežan).

Sećam se i naslovne strane čuvenog sportskog lista 'Tempo' kada su žrebom određene grupe na Svetskom prvenstvu: 'Grupa za pet!', a u podnaslovu: 'Miljanića prati sreća'.

Reprezentacija tadašnje Jugoslavije, sa klupe predvođena Miljanom Miljanićem, otišla je u Španiju sa relativno jakim timom, sastavljenim od tadašnjih vedeta domaćeg fudbala, poput Safeta Sušića, braće Zorana i Zlatka Vujovića, Vladimira Petrovića-Pižona, Velimira Zajeca, Ivice Šurjaka...

Miljanića nikad nisam podnosio - ne samo zato što je poveo samo dvojicu fudbalera Partizana.

Posebno me je nerviralo (i mog dedu i ćaleta) kako je onim njegovim promuklim glasom i mrmljanjem govorio o fudbalskim taktikama (kao da se u njih razume!), koristeći najočiglednije floskule i opšta mesta - da budem jasan: klasičan prodavac magle.

Ah, da... kako zaboraviti sudiju Lunda Sorensena koji je upropastio 'plave' u utakmici protiv Španije i godinama kasnije bio najomoraženija ličnost u Jugoslaviji.

Pamtim taj Mundijal i po fudbalskoj nepravdi načinjenoj debitantu Alžiru koji je u prvoj utakmici senzacionalno pobedio Nemačku 2:1 za koju su tada igrali asovi poput Pola Brajtnera, Karla Hajnca Rumenigea, Ulija Štilikea.

Ono što se Alžircima potom desilo ušlo je u istoriju kao jedno od najvećih beščašća u istoriji fudbala.

Nemačka je pobedila Austriju 1:0, taman koliko je i jednima i drugima bilo potrebno da idu dalje, a Austrijanci nisu čak ni pokušali da napadnu Nemačku i eventualno dođu do izjednačenja.

'Bruka u Hihonu', brujali su mediji u Evropi, nazivajući tu utakmicu i 'fudbalskim zločinom'.

Pamtim 'Mundijalito' i po raznim asovima, poput Francuza Mišela Platinija i Žana Tigane, Poljaka Zbignjeva Bonjeka, mladoj zvezd Maradoni koji će četiri godine kasnije ući u legendu na čuvenom stadionu 'Asteka' u Meksiku.

I naravno, po Paolu Rosiju, čuvenom italijanskom golgeteru.

Čovek je šutnuo tri puta u polufinalu protiv Brazila i tri puta pogodio (za mlađe čitaoce - bio je preteča Filipa Pipa Inzagija) i jednom protiv Nemaca u finalu.

• Zločin protiv fudbala: Dan kada je Italija pobedila Brazila na Mundijalu 1982.
• Doktor u kopačkama: Neverovatna priča Sokratesa, fudbalera bujne kose i čvrstih stavova
• „O mama, mama, mama - zaljubio sam se": Kako je bilo gledati Maradonu

Meksiko 1986: Zbog Mundijala postao dizajner

Piše: Jakov Ponjavić

Da budem potpuno iskren, moje pravo, kristalno jasno sećanje na Mundijal jeste Italija 1990.

Međutim, prva slika kada pomislim na Svetsko prvenstvo u fudbalu je definitivno simpatični, brkati, zeleni čikica Pike sa ogromnim sombrerom koji je predstavljao maskotu turnira u Meksiku 1986.

Ne znam da li je on odredio moj budući poziv grafičkog dizajnera, ali je definitivno započeo fascinaciju fudbalom, kada sam ga sa nepunih šest godina ugledao na koricama Panini albuma sa samolepljivim sličicama, koji mi je dopao šaka od starijih dečaka iz komšiluka.

U izmaglici sećanja još se pojavljuju marijači sa ceremonije otvaranja, kao i Negreteove nestvarne makazice protiv Bugara.

Pamtim i najglasnije uzvike dede i ujaka, posle antologijskih osam minuta Maradonine magije protiv Engleza u četvrtfinalu, kao i kasniju sliku njega sa „Zlatnom boginjom" u rukama, na ramenima saigrača i navijača.

Ako je maskota iz Meksika bila okidač, onda je Ćao, simbol Svetskog kupa u Italiji zacementirala moju ljubav prema dizajnu.

Za razliku od dotadašnjih tradicionalnih maskota, ovo je bila stilizovana ljudska figura sastavljena od geometrijskih oblika, inspirisana modernom umetnošću i italijanskim dizajnom.

Njeno telo bilo je obojeno bojama italijanske zastave, dok joj je glava bila fudbalska lopta i taj, skoro pa apstraktni pristup ostavio me je bez daha.

Ovog puta je Paninijev album bio u mom vlasništvu i popunjen pre početka prvenstva, a najveća draž je bila u tome što je učestvovala i Jugoslavija.

Previše je slika i imena koja će mi zauvek ostati urezana u sećanje, da bi ih sad nabrajao, ali dva Piksijeva antologijska gola u osmini finala protiv Španije, odlaze definitivno u fudbalsku večnost.

Italija 1990: Suze

Piše: Marko Protić

Suze - to je glavno sećanje na prvi Mundijal koji sam pratio, a igrao se u Italiji 1990.

Suze - radosnice - jer sam prvi put plakao zbog fudbala, a „krivac" za to je bio fenomenalni Dragan Stojković Piksi.

Sa dva spektakularna gola, a potpuno različita, Piksi je sam izbacio Španiju u osmini finala i pobedi od 2:1 na stadionu u Veroni.

Tada sam mislio da Jugoslavija ima najboljeg fudbalera na svetu.

„Zlatko Vujović, tu je Sančiz, Katanec, Stojković, šaaaansa, gooool", ostala mi je u sećanju rečenica televizijskog komentatora Milorada Đurkovića.

„Kvaka" je bila u tome što je zvuk išao brže od slike u prenosu i Đurković je počeo da viče „gooool" dok je u kadru Piksi tek krenuo da šutira.

Kod drugog Piksijevog gola iz slobodnog udarca, na početku produžeta, skočio sam sa stolice i počeo da plačem.

Suze - ovog puta one tužne - došle su četiri dana kasnije, pošto je 30. juna Jugoslavija, koja je od 30. minuta igrala bez isključenog Refika Šabanadžovića - ispala na penala od Maradonine Argentine.

Od tog dana, argentinski golman Serhio Gojkočea u mojim očima je postao najomraženiji fudbaler na svetu, a mrzeo sam i onu prečku koju je Stojković pogodio u penal seriji.

A kada je Gojkočea u petoj seriji odbranio udarac Faruka Hadžibegića i poslao Argentinu u polufinale, suze su same krenule.

Nije ni čudo što sam kasnije u finalu navijao za tadašnju Zapadnu Nemačku predvođenu Lotarom Mateusom, a sudbina je htela da 13 godina kasnije baš taj čovek postane trener Partizana, kluba za koji navijam.

Suze - tokom tog Mundijala 1990. nisam samo ja plakao u našem domu. Na dan utakmice protiv Kolumbije, koju je Jugoslavija u Bolonji dobila 1:0 golom Davora Jozića, rodila mi se sestra.

Nekih sedam dana kasnije, stigla je kući, a ja sam u pauzama između gledanja utakmica, igranja fudbala u parku i menjanja sličica za Paninijev album, povremeno virio da u sobu da vidim šta radi to malo biće u krevecu.

Svako je tog leta lio gorke suze, neko zbog gladi, a neko zbog Serhija Gojkočee.

Francuska 1998: Dve utakmice i tri pesme

Piše: Slobodan Maričić

Nekako su te slike kao kroz maglu, ali istovremeno i veoma jake.

Kratki fleševi prošlosti, i dalje tu, potpuno živi, duboko urezani u moj mozak, iako su od Svetskog prvenstva 1998. u Francuskoj prošle decenije.

Dve utakmice, tri pesme i nekoliko golova.

„Evo Dejana Savićevića, lopta prema Stojkoviću, ponovo Savićević, Savićević nazad prema Brnoviću“, štancao je komentator Milojko Pantić u jednom od ranijih prenosa, što je Inspektor Blaža iskoristio za početak mundijalske pesme Alez Jugoslavija.

„Brnović traži Mijatovića, Mijatović pred golom, evo prilike, 3:0 za reprezentaciju Jugoslavije“, doda Pantić, a gitara krene jače pa-ra-ra-ra-ra-ram.

Znam je i dalje celu.

Tog leta, baš tokom SP u Francuskoj, napunio sam sedam godina.

Pamtim da sam bio kod babe i dede u Krnješevcima, selu na oko pola sata od Beograda, dok je na televizoru išla utakmica Jugoslavija - Nemačka.

Kao i sreću kad smo poveli 2:0, golovima Predraga Mijatovića (i dalje znam da li je Dejan Stanković dodirnuo loptu) i Dragana Stojkovića.

Tu se slika pomalo gubi i lica nestaju, ali znam da mi je neko - a glavni osumnjičeni su deda i pradeda - rekao nešto poput „polako, Nemci su to“.

Prebiram po sećanjima, rotiram njihova lica na toj figuri koja je u prostoriji dok sedim na starom kauču, i uklapaju mi se i jedan i drugi.

Ko god da je, bio je u pravu, Nemačka je krajem susreta stigla do 2:2.

Meč osmine finala, protiv Holandije, takođe je maglovit, ali dobro se sećam gola Edgara Davidsa u 92. minutu koji nas je izbacio sa turnira.

Čuvenu Mijatovićevu prečku sa bele tačke, taj kultni trenutak kolektivnog bola čitave zemlje, a pre svega moje generacije, kojoj je to bila jedna od prvih trauma - ne pamtim.

Hvala mom mozgu.

Zato se dobro sećam kad smo dve godine kasnije igrali protiv Holandije na Evropskom prvenstvu, i ložili se da ćemo im se osvetiti za 1998, pa izgubili 6:1.

U takvim situacijama uvek bi oživele pesme Ribljeg pušenja - benda Riblje čorbe i Zabranjenog pušenja - koji je te 1998. snimio i Pobedničku i Gubitničku.

Imali smo ih na kaseti koju smo besomučno slušali u kolima, jednom tokom čitavog puta od Beograda do crnogorskog primorja.

Ne znam kako radio nije stupio u štrajk ili kako nije došlo do neobjašnjivog kvara/sabotaže te kasete, za šta bi u ovom slučaju bili osumnjičeni moji roditelji.

I nekako je ta Gubitnička uvek bila popularnija, a često i aktuelnija.

Na psovke u stihovima „j***e se fudbaleri, stručni štabu ti ne s**i“, brat i ja smo uvek stavljali ruku usta i kikotali se, a sećam se da sam se jednom dobro zamislio na deo „koji li je vama k***c, niste ni za Palilulac“.

Neka pitanja su morala biti postavljena.

„Tata šta je to Paliluac?"

• Pele i Maradona: Kako je nastalo rivalstvo dva genija i šta je istina
• Dan kada je Pele igrao fudbal u Kragujevcu
• „Još osećam kako se prečka trese": Tihi heroji Jugoslavije na Mundijalu 1998.

Japan i Južna Koreja 2002: Ronaldo i luda frizura

Piše: Grujica Andrić

Kao moj prvi Mundijal uvek ću pamtiti onaj u Francuskoj 1998, poslednji prolazak grupe tadašnje Jugoslavije i rađanje ljubavi između mene i elegancije Zinedina Zidana, koji će mi i decenijama kasnije biti omiljeni fudbaler svih vremena.

Ali, tada sam imao šest godina, pa osim Zidanovih golova Brazilu u finalu i Mijatovićeve prečke, te kolektivne traume svih ljubitelja fudbala od Subotice do Bara, ne sećam se mnogo čega.

Onda je stigla ta 2002. i novi Mundijal u Japanu i Južnoj Koreji, letnji je raspust, utakmice u prepodnevnim satima - sve kao stvoreno za desetogodišnjaka, već nekoliko godina zaraženog fudbalom, koji tada uveliko pokušava da igra u petlićima lokalnog pančevačkog Dinama.

Sećam se rasprava sa majkom o tome da su mi, uz utakmice koje sam neprestano pratio sa dedom, umesto „crnog soka" u dvolitarskoj potrebne male, staklene flaše koka-kole, koje su pred turnir reklamirali Luis Figo, Tijeri Anri i ostali idoli iz dečačkih dana.

Sve sam ih izgubio.

Ali, dobio sam moje prvo pravo Svetsko prvenstvo koje sam gledao od početka do kraja i koje je, ne samo zbog toga, bilo jedno od najboljih koje pamtim.

Gotovo sve je bilo drugačije: onaj Brazil, ispadanje svetskih prvaka Francuza već u grupi, takmičenje sa drugarima u (ne)pravilnom izgovaranju imena Senegalaca koji su dogurali do četvrtfinala.

To nismo ni pokušavali sa fudbalerima Južne Koreje, koji su stigli do polufinala kao i Turska predvođena Hakanom Šukurom, a tamo verovatno ni oni sebe nisu videli koju nedelju ranije.

Tog leta sam prvi put gledao Ronaldinja, tog nasmejanog, zubatog čarobnjaka, koji me je očarao, iako sam u timu Brazila, pored svih drugih superzvezda, samo želeo da vidim jednog drugog Zubu - Ronalda.

Danas ide uz prefiks pravi, sufiks Fenomen ili prezime Nazario.

Tada nije bilo potrebno reći bilo šta osim - Ronaldo.

Više od osam golova, driblinga u slalomu i šuteva iz kolena, detinjstvo mi je obeležila frizura koju je legendarna devetka Brazila nosila u završnici Mundijala - potpuno kratka kosa sa nešto dužim šiškama u obliku polukruga.

Već na dan finala u Japanu te 2002. naučili su je svi frizeri u mom kraju, pa su desetine dečaka iz ulice na lokalnom fudbalskom terenu zaličili na jednog od najboljih napadača u istoriji fudbala.

Ja sam ostao na kecu, Ronaldovoj frizuri iz grupne faze, jer sam još jednu malu bitku u ubeđivanju roditelja izgubio.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Život posle Montevidea: „Idemo tata i ja ulicom, a samo se čuje 'Mošo, Mošo, Mošo, Mošo'"
• Meksički 'Hram fudbala': Pet istorijskih trenutaka stadiona 'Asteka'
• Ronaldov uspon, suze i put ka iskupljenju u dresu Brazila 2002.
• Kako je Zinedin Zidan ujedinio Francusku i odveo je na put fudbalske slave
• Kako je Pele zacementirao status najveće fudbalske legende
• Kako su Johan Krojf i totalni fudbal promenili istoriju
• Mundijal 1994. u Americi: Pet trenutaka (i jedan repić) po kojima ćemo ga pamtiti

( BBC Serbian Svi članovi )