Borhes iz ličnog ugla (2): Čuvar lavirinta sa ogledalima

(Nastavak iz teksta od prošle sedmice)

Borhes je imao izuzetan smisao za igru, poigravao se sa svim i svačim, čitavo njegovo delo nosi pečat igrarije, i upravo kroz igru stvarao je jedan drugi, paralelni svet ovom vidljivom ali ne manje vidljiv za čitaoca, u čemu mu je pomagalo i njegovo slepilo. Taj borhesovski svet je sasvim opipljiv, konzistentan, u njemu nema izmaglica nekoga ko sve više prestaje da vidi obrise oko sebe dok konačno potpuno ne oslepi. Dučmelić je taj borhesovski univerzum veoma dobro iskazao svojim ilustracijama. Taj borhesovsko-dučmelićevski kosmos je neka nova realnost, kao da upotpunjuje beočuge što su nedostajali u ovom našem, stvarnom svetu što nas fizički okružuje. Možda je Borhes upravo zato toliko prihvatljiv, jer svojim delom nudi ono nešto što nam nedostaje, a što nam je potrebno da se za njega čvrsto uhvatimo. To nije neka zavodljiva nada što nam izmiče, već je to fiktivna ali opredmećena stvarnost lavirinata jednog iščašenog univerzuma koji prepoznajemo kao sopstveni iako iz njega izranjaju potpuno nepoznata nam, a ipak nekako bliska bića i predeli u kojima nikad stvarno nismo bili iako su nekako ipak deo nas.

Borhes nije pisao romane, za svoje priče govorio je da to i nisu prave priče. Više od metafore, poezija je za njega bila mogućnost da izrazi osećanje, možda i potrebu za zvukom - u svakom slučaju bila je to spoznaja jednog sveta preplavljenog osećanjima. Misao i osećanje bili su za njega nerazdvojni, zapravo bi se moglo reći da nije priznavao postojanje inteligencije bez emocija. Emocija je polazna tačka svemu. Nije se sasvim pouzdavao ni u spoznaju zasnovanu na čulima, kao što nije priznavao ni ono što bi se moglo nazvati “čistim razumom”. Po Borhesu, “nastaje munjevita poruka između onog što nam se kaže i onog što je naš afektivni odgovor na to” i to je ta Borhesova osećajna spoznaja koju nam je prenosio preko svog dela. Zato Borhesov “fantastični realizam” i nije samo nekakav ogoljeni svet predmeta i kosmičke pustoši, već je to opredmećeni univerzum fantazije, ispunjen osećanjima što se prenose na onog ko u njega zaroni. Borhesov kosmos ima dušu.

Borhesova omiljena tema bila je ideja da je život samo san. “Volim da razmišljam o životu kao o nekom snu, ali o snu koji je dug i nije ličan, kao kad neko samo kaže: pada kiša. Tu nema nikakvog subjekta, postoji samo glagol, radnja. Tako bi i univerzum trebalo da bude samo jedan glagol - glagol sanjati, serija snova bez snevača, snova koji se sanjaju sami po sebi. To sanjanje u vremenu predstavlja univerzum ili ono što nazivamo Bogom, ili stvarnošću, kako hoćete. Meni se to čini prilično verodostojnim, prihvatljivim. Videti čitav kosmički proces kao nešto sukcesivno, videti ga u određenom vremenu, ali bez aktera, bez ikoga ko bi svim tim upravljao, kao neki fatalni san koji nas sanja u ovom trenutku”...

“Ne verujem u slobodu izbora. Karlajl ima jednu rečenicu koja je zastrašujuća: ‘Istorija sveta je knjiga koju neprestano čitamo i pišemo, a u koju i nas upisuju’. To će reći - nastavlja Borhes - da nismo mi ti koji je čitaju i stvaraju, već smo samo slova i znaci u toj božanskoj knjizi istorije... Otuda je i sloboda volje samo puka iluzija, ali ta iluzija nam je potrebna. Kad se osvrnemo na svoju prošlost mogu da prihvatim da je sve bilo uslovljeno univerzalnom istorijom, onim prethodnim kosmičkim procesom. Ali ako mi u ovom trenutku kažete da ja nisam slobodan, pobuniću se. Da bi se živelo, iluzija o slobodi volje je neophodna. Ideja o ispaštanju greha takođe je lažna, jer je sve unapred određeno. Ali nam je potrebno da verujemo da bismo mogli da nastavimo da živimo”...

“Za mene je smrt nada, iracionalna izvesnost da ću prestati da postojim, biću ukinut, izbrisan i zaboravljen. Kad sam tužan pomislim: ‘Šta se koga tiče šta se dešavalo tamo nekakvom latinskoameričkom piscu dvadesetog veka’. Očekujem da ću biti zaboravljen, ali možda se varam, možda će se nastaviti neki drugi život, ne manje interesantan od ovoga, ali na nekom drugom planu... Sada osećam izvesno nestrpljenje; čini mi se da bi trebalo da umrem i da bi trebalo da umrem uskoro. Suviše sam živeo. Osim toga osećam i veliku radoznalost. Uveren sam, iako u to nisam sasvim siguran, da smrt mora da ima izvestan ukus, da to mora da bude nešto posebno, nešto što nikad ranije nismo osetili. Dokaz tome je što sam video mnoge smrtne agonije i sve te osobe znale su da će umreti. Ta izvesnost ne može biti zasnovana na racionalnom, već na tom posebnom ukusu smrti što ga čovek oseti i zna da je to nešto što nikad ranije nije osetio, ali što ne može da dočara drugome, jer se može preneti i učiniti dostupnim drugome samo ono što je taj drugi i sam iskusio. Reči pretpostavljaju zajedničko iskustvo, a u slučaju smrti toga nema.”

Moglo bi se još mnogo pričati o Borhesu i pustiti ga da sam govori - jer, kako kažu, svi njegovi razgovori sa bilo kim bili su, ustvari, samo Borhesovi monolozi. Umeo je uvek da uvuče sagovornika u lavirinte svojih razmišljanja, namamivši ga kao Minotaur u svoj zatvoreni svet lavirinata, ali ne zato da bi ga uništio, već da bi mu raskrilio nove prostore i vidike što postoje i u naizgled začaranim krugovima bez izlaska. A ključ za taj svet i poruka koju nam Borhes nudi su: igra, osećanja, imaginacija - bez čega bi sve bilo ništavno. Drugim rečima, svet bi bio gotovo nepodnošljiv bez umetnosti i namera priređivača ovog teksta bila je da i svojim odnosom i viđenjem Borhesa upotpuni sliku o čoveku koga je “izabrala književnost” i u njoj teme lavirinata, tigrova, ogledala. “Ja nisam izabrao te teme, one su izabrale mene... Ostavljam da me tema traži, saleće i tek onda je opišem. Vidim dva kraja, znam početak i kraj. To što se događa između dve krajnosti tek treba da otkrijem, izmislim...” - rekao je Borhes.

U svakom slučaju, bio je to dobar izbor, bilo ko da je birao, jer je Borhesova jedina moguća sudbina i bila “literarna sudbina”, kako je sam govorio. “A to će reći - pojasnio je - da je moj dug da menjam sve što primam, pretačući to u verbalnu lepotu”. Svet senki, shvaćen u Platonovom smislu ili samo kao obris realnosti u svom nadiručem slepilu, Borhes je opredmetio i dao mu čvrstinu jedne druge, paralelne fiktivne stvarnosti, za njega verovatno jedino moguće. Buenos Aires mu je u tome pružao štedru podršku gotovo fantastičnom atmosferom nekih svojih prostora. A kako slučajnosti ne postoje, niti je za Borhesa išta bilo slučajno, tako je i Buenos Aires potražio Horhea Luisa Borhesa da se u njemu rodi uoči XX veka, da bi u fantastičnom svetu ulica svog detinjstva i ograđenih unutrašnjih dvorišta na koje su gledali prozori biblioteke njegovog oca, stvarao imaginarne cirkularne građevine i lavirinte naseljene tigrovima i ogledalima i nekim čudnim, iščašenim bićima u kojima prepoznajemo sebe. Na kraju se ipak vratio u Ženevu u kojoj se formirao njegov pogled na svet i koju je izabrao za grad svog konačnog odlaska iz ovog našeg stvarnog a za njega možda samo fiktivnog sveta. Umro je 14. juna 1986. godine.

( Nada Đermanović )