Drvo smokve joj pomoglo da pronađe tajni zatvor u Čileu kojem je mučena

Skromna kuća izgleda kao šarmantni dom u predgrađu Sanjtaga, prestonice Čilea.

Bršljan puzi po zidovima koji okružuju pitoresknu zgradu, čiji je balkon ukrašen cvećem.

Iza starih vrata od kovanog gvožđa je trem, sa palmama i čvornovatim starim drvetom smokve u vrtu.

Deluje kao otelotvorenje spokoja, ali ovi zidovi čuvaju izuzetno uznemirujuće uspomene, neodvojive od burne i nasilne prošlosti Čilea.

Staro drvo smokve u bašti podsetnik je kako nešto veoma obično može da pomogne da se užas i bol pretvore u nadu i pravdu.

Alehandra Holzapfel seća se nade i optimizma u Čileu posle izbora predsednika Salvadora Aljendea 1970. godine.

„Svi su bili srećni, plesali, vikali“, priseća se.

Za studente kao što je bila ona, Aljendeov izbor predstavljao je mogućnost jedne potpuno drugačije zemlje.

„Želeli smo pravičnije društvo, ne zemlju kakvu imamo danas, gde samo bogati žive dobro, a ostali su zaboravljeni“, kaže ona.

„Mislili smo da je Aljendeova politika fantastična.“

Motivisana tim idealima, pridružila se levičarskom studentskom pokretu.

„Bila sam uverena da moram da bude deo svega toga. Nisam mogla da ostanem kod kuće i ne radim ništa“, kaže ona.

Kao i mnogi mladi aktivisti, posvetila se političkom životu kroz protestne šetnje, slikanje murala i putovanja na selo da bi pomogla zemljoradnicima.

Ali 11. septembra 1973. godine, srušene su njene nade za izgradnju pravičnijeg društva.

„U osam sati ujutro izašla sam iz kuće i videla da su ulice pune vojnika“, priča Holzapfel.

Kad je stigla do fakulteta, već su se raširile vesti o sudbini predsednika.

„Popeli smo se na krov fakulteta, gledali bombardovanje predsedničke palate i plakali.“

Puč predvođen generalom Augustom Pinočeom obeležio je kraj demokratije i uvođenje represivne desničarske diktature koja je potrajala do 1990. godine.

Pučevi i tajni zatvori

Vojska je počela da postrojava pristalice srušene vlade.

Holzapfel prepričava kako je potražila utočište od zaverenika u bolnici.

Tamo su joj dve žene spasle život.

Dozvolile su joj da se pretvara da je nova majka i pomogle da izbegne zarobljavanje.

Kad su stigli vojnici, oni su je otpisali: „Hej, ne brini, ne radi se o tebi. Tražimo ekstremiste."

Međutim, nije uspela da beži još dugo.

Godinu dana kasnije, u decembru 1974, došli su po nju.

„Bilo je petnaest do pet ujutro. Pojavilo se pet teško naoružanih muškaraca“, priseća se Holzapfel.

Dok su joj pretresali kuću, istupila je da zaštiti majku.

„To je ona“, rekli su muškarci i ščepali je.

„Stavili su mi traku preko očiju.

„Od tog trenutak nadalje, mogla sam samo da čujem zvuke“, priseća se ona kako je pokušala da zapamti rutu u mraku.

Holzapfel je odvedena u mrežu tajnih pritvorskih centara, među kojima je bio i jedan zvani Vila Grimaldi.

Posle pet dana mučenja, prebačena je u kuću u mirnoj stambenoj ulici u Santjagu, gde će naredne tri nedelje biti držana u nezamislivim uslovima.

Ova kuća je postala uznemirujuće poznata kao Venda Seksi ili „Seksi povez za oči“.

Uslovi su bili brutalni.

Neobični, jezivi nadimak potekao je od činjenice da su zarobljenici uvek bili držani sa povezom preko očiju i da je seksualno zlostavljanje bilo redovan oblik torture.

U kući, Holzapfel nije mogla da vidi, ali je znala da je sa drugim studentima sa univerziteta.

„Bila su tri kreveta na sprat... troje ili četvoro ljudi na jedan krevet, tako da nismo ležali, samo smo sedeli“, kaže ona.

„Istrajali smo. Na drugom spratu bile su dve sobe za mučenje.

„Vojna obaveštajna služba je bila smeštena u sobi sa balkonom.

„Nasilje je bilo sistematsko. Stizali su na posao u pola osam ujutro i odlazili oko pet...

„Bilo je stravičnog nasilja.“

Najviše se seća dehumanizacije.

„Bilo je zverski, divljački.“

Ona se priseća kako su je čuvari vratili u njenu sobu dok je nosila mini suknju na crno-bele tufne.

„Odeća je ležala posvuda u kući za mučenje, a čuvari bi vam davali bilo šta da obučete.“

Za Holzapfel, saslušanje koje su obavljali čuvari nije bilo samo fizičko već i psihološko - neki su se pretvarali da su njeni prijatelji da bi izvukli informacije.

Uprkos tome, nešto drugo je pustilo korenje u tom mraku - drugarstvo.

„Ta solidarnost među ženama bila je veličanstvena... dala nam je snage i hrabrosti da se odupremo.

„Uvek smo pokazivali ljubav i dobrotu jedni prema drugima“, kaže Alehandra.

Zatvorenice su se starale jedne o drugima, stvarajući veze koje će potrajati decenijama.

Bilo je i kratkih, ali dragocenih trenutaka predaha kad bi joj povez bio skinut.

Holzapfel je uspela da nazre banalnost običnog života, koja je za njene oči bila izuzetna.

Njene oči bi upile obično stepenište, ili, kad je otišla do sićušnog kupatila pod stepeništem, videla bi kroz mali prozor drvo smokve koje je raslo napolju.

Posle tri nedelje mučenja, koje je izdržala uz pomoć dobrote njenih koleginica zarobljenica, Holzapfel je bila prebačena u druge pritvorske centre i na kraju bila poslata u Tres Alamos, formalnu zatvorsku ustanovu u Santjagu, gde joj je bilo dozvoljeno da se druži sa drugim zatvorenicama.

Pomogle su jedna drugoj da se izbore sa tim iskustvima kako bi konačno mogle da počnu rehabilitaciju.

„Mislim da je to bilo najvažnije mesto mog oporavka u čitavom životu“, kaže ona.

Povratak iz izgnanstva i oporavak

Žene u ustanovi su počele da govore otvoreno o onome što im se desilo u kući.

„Stigle smo sa osećajem sramote zbog silovanja tela koje je bilo grubo ispipavano“, kaže Holzapfel.

Polako, kroz razgovor sa drugim preživelima, shvatila je da ona nije kriva za to zlostavljanje.

„Sramota koju sam osećala transformisala se u bes prema počiniocima. Više se nisam stidela.“

Na kraju je Holzapfel bila puštena pod uslovom da napusti Čile.

Poslata je u izgnanstvo u Istočnu Nemačku zbog tamošnjih veza sa njenim pokojnim ocem.

Za nju je ova tranzicija bila dezorijentišuća.

„Bilo je teško jer sam se osećala veoma usamljeno“, kaže Holzapfel.

Hladnoća je takođe bila šokantna.

„Kad sam stigla u Nemačku, sve je bilo pod snegom, sve je bilo hladno.“

Nanovo je izgradila život najbolje što je mogla, udala se, rodila decu.

Ipak, danas kaže: „Nije to bila ona vrsta veze za koju mogu da kažem da sam bila zaljubljena do ušiju. Verovala sam da moram da vratim život u normalu.“

Javno je govorila o onome što se dešavalo kod kuće.

Vratila se u Čile sa decom 1987. godine, kad je diktatura postepeno počela da dozvoljava izgnanicima da se vrate.

Njen život bio je mnogo mirniji i usredsredila se na preživljavanje.

Pokušala je da prodaje med, ali se suočila sa vrlo ograničenim uspehom.

„Med je dovodio moju majku do ludila zato što je kuća bila puna pčela“, priseća se ona.

Mušterije su, dodaje, uvek tražile nešto drugo.

„'Imate li koka-kolu? Imate li sladoled?' Tako sam otvorila mini-market.“

Postepeno je, međutim, njena prošlost počela da izbija na površinu.

Jednog dana je bivša koleginica, politička zatvorenica, ušla u radnju i njih dve su se zagrlile.

„To nije nešto što se desilo preko noći.

„I druge preživele bi svratile da me vide ili da me zagrle".

Preuzimanje traume i otpor

Holzapfel se sretala sa sve više i više bivših zatvorenica.

Njihove zajednička uspomene uskoro će dovesti do nečeg većeg.

Godinama ranije, početkom 1980-ih, dvoje pravnika za humanitarno pravo koji su istraživali lokacije mučenja i sakupljali svedočanstva žrtava torture bili su pozvani na večeru kod prijatelja koji je upravo pronašao kuću za iznajmljivanje u Santjagu.

Kad su stigli u kuću, primetili su da ima sve osobine koje su opisali preživeli.

Zamolili su Holzapfel 1990. godine da poseti kući da bi potvrdila da li je to zaista mesto gde je pretrpela pakao.

Prepoznala je određene detalje - stepenište, sobe i okrugli prozor u kupatilu koji je gledao na staro drvo smokve.

„Ušle smo i zagrlile se. Prepoznale smo kuću.“

Ali prepoznavanje je imalo veliku cenu.

„Uspomene su bile veoma bolne“, kaže ona.

Žene su pokrenule dugu kampanju preuzimanja kuće i njenog pretvaranja u spomen-mesto, za šta su bile potrebne decenije.

Međutim, 2023. godine su konačno uspele - vlada je eksproprisala kuću i dala je preživelima da je vode.

Holzapfel je danas direktorka upravo mesta u kojem je nekada bila zarobljenica i u kojem je teško mučena.

Danas je poznata po adresi Iran 3037.

„Malo po malo, osećala sam se smirenije, ali je ispočetka bilo veoma teško.

„Kad smo dolazile, sve vreme smo provodile napolju, pre nego što smo se usudile da uđemo i radimo u jednoj od soba“, kaže ona.

Za ponovni ulazak žena u kuću bilo je potrebno vreme, ali je transformacija bila temeljna.

„Uspele smo: prevazišle smo mržnju.“

Kuća više nije mesto tišine, već svedočanstva, edukacije i zajedništva.

Ćerka Alehandre Holzapfel takođe volontira na ovoj lokaciji.

„Moja ćerka je veoma aktivna - drugarica, borkinja.“

Kaže da preko ovoga čak i njeni unuci otkrivaju njenu priču.

Za Holzapfel, svrha je jasna.

„Moramo da ispričamo ljudima šta se desilo.

„Želimo da podržimo pravdu i mir, da se nešto toliko užasno nikad ne bi ponovilo u ovoj zemlji“, kaže ona.

Njihov cilj nije samo da se sećaju, već da „transformišu to mesto užasa u mesto svetla“ - i mesto običnih stvari, poput cveća i drveća.

Dodatno izveštavanje: BBC Svetski servis, Globalno novinarstvo

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Preživeli Gvantanamo, pa prebačeni u Srbiju i Albaniju: „I dalje smo u zatvoru"
• „Umri ili priznaj": Kako su u Azerbejdžanu mučili ljude da bi otkrili špijune
• Banjički logor, nacistička kuća smrti za političke neprijatelje
• Iskopavanje litijuma u Čileu: 'Krade se naša voda, nestaju naše svete ptice'
• „Mama, to sam ja, tvoj sin": Amerikanac otet kao beba u Čileu pronašao biološku majku posle 42 godine
• Čile: Živopisna kuća čuva tajnu o torturi i zlostavljanju dece

( BBC Serbian Svi članovi )