Hari Poter i ratni zarobljenik: Kako je ukrajinski vojnik prepričavao knjige da bi pomogao drugima da prežive

Svet je 1.495 dana za majora Aleksandra Ivanova bio betonska kutija.

Ovaj ukrajinski marinac zarobljen je tokom borbi za grad Marijupolj i držan u vlažnoj, sivoj ćeliji u ruskoj kaznenoj koloniji.

Nije imao kontakta sa spoljnim svetom i nije imao načina da zna da li se njegova zemlja još uvek bori ili čak da li su mu žena i sin još živi.

Ali tokom tih mračnih dana, pronašao je nešto što mu je pomoglo da preživi.

Pre potpune ruske invazije na Ukrajinu, Aleksandar je bio čovek na dužnosti, služeći kao major u 36. marinskoj brigadi.

Ali u proleće 2022. godine sve se promenilo.

Njegova poslednja uspomena na okupirani grad Marijupolj nisu bile borbene taktike, već „miris smrti koji se osećao u vazduhu“.

Njegova supruga Neli seća se tog poslednjeg, neizdrživog poziva.

„Rekao je: 'Ovo je poslednji put da kontaktiramo'“, kaže ona.

Nekoliko dana kasnije, kratka poruka potvrdila je da je zarobljen.

Usledile su godine psihološke torture.

Aleksandar je proveo tri od četiri godine u zarobljeništvu u kaznenoj koloniji u ruskoj oblasti Mordoviji.

Bio je u maloj ćeliji sa osmoro ljudi, gde su zatvorenici provodili većinu vremena stojeći.

Imala je toalet i lavabo sa hladnom vodom, mali komad sapuna, tubu paste za zube, kao i papir koji su delili među sobom svake nedelje.

Svaka tri ili četiri dana, bilo im je dozvoljeno da se prošetaju dva do pet minuta.

Topla hrana bila je obezbeđivana tri puta dnevno, ali njen kvalitet i kvantitet bili su toliko loši da je Aleksandar smršao 30 kilograma u zarobljeništvu.

Čuvari su spaljivali pristiglu poštu da bi mučili zatvorenike, dok je radio non-stop emitovao propagandu koja je tvrdila da Ukrajina više ne postoji.

Poslednje godine kontrola je popustila, bilo je manje inspekcija, tokom kojih su zatvorenici često izvrgavani ruglu.

Za četiri godine, Aleksandar je uspeo da pošalje glasovnu poruku ženi samo jednom.

Čuvari su mu dozvolili da izdiktira tri rečenice.

A narednog dana primio je sličan kratak odgovor.

Rekla mu je da su proslavili sinovljev rođendan, otišli u bioskop i posetili vrtić.

„Shvatio sam da ako deca u Nikolajevu, nedaleko od fronta, odlaze u bioskop, to znači da je sve u redu u Ukrajini", kaže on.

U međuvremenu, Neli je pomalo sakupljala informacije o njenom mužu.

Sve što je saznala o njegovom stanju i kretanju poteklo je od vojnika oslobođenih u razmenama zarobljenika, koji su zapamtili telefonske brojeve porodica kolega zatvorenika.

„I tako sam stekla neku sliku kroz ljude koji su govorili: 'Jeste, bio je tamo, a onda je bio na ovom drugom mestu'", kaže ona.

„Tako sam saznala za njegovo zdravstveno i mentalno stanje.“

Jednog dana Neli je čula nešto od čega joj je zaigrao osmeh na licu.

Aleksandar je zabavljao kolege zatvorenike prepričavajući im priču o Hariju Poteru.

„Nisam bila iznenađena“, kaže ona.

„Bila sam srećna. Pomislila sam: 'Ako im prepričava Harija Potera, onda možda sve nije tako loše.'

Aleksandar kaže da je jedan od metoda psihološkog pritiska u zatočeništvu bio da se zatvorenicima zabranjuje da govore jedni sa drugima.

Provodili su gotovo sve vreme u ćelijama, od trenutka kad su se probudili do kad su išli na spavanje, stojeći i ćuteći.

Ali jednog dana je Aleksandar rekao drugovima u ćeliji da je ljubitelj Harija Potera, a oni su mu zatražili da im ispriča tu priču.

Postavio je jedan uslov: prepričaće im svih sedam knjiga, precizno koliko bude mogao, iz sećanja.

Svi su se složili s tim.

Serijal o Hariju Poteru autorke Dž. K. Rouling ušao je u Aleksandrov život prilično neočekivano.

Godine 2005, dok je bio u 7. razredu, učestvovao je u dečijem televizijskom kvizu i nasumično odabrao Harija Potera za temu.

Bio je eliminisan u prvom krugu, ali ga je serijal zaokupio za čitav život.

S nestrpljenjem je iščekivao svaku novu knjigu i kasnije pročitao Harija Potera i red Feniksa, petu knjigu, u jednom danu.

Godinama kasnije, kao univerzitetski student, knjige su pomogle Aleksandru da ubije vreme na dugim putovanjima s jednog kraja Kijeva na drugi.

„Nastavio sam da čitam Harija Potera i ispostavilo se da sam zapamtio sve detalje.“

Priče su zaokupile pažnju njegovih slušalaca - muškaraca svih godišta, od deda do tinejdžerskih regruta.

Pet ili šest sati svakog dana, Aleksandar bi šaputao avanture heroja iz Hogvortsa za svoju publiku.

Ponašao se kao da se radi o audio knjizi, gradeći napetost i zastajući u najuzbudljivijim trenucima, stvarajući klifhengere.

„Nakon 30 minuta reklama, čućete šta je bilo dalje“, govorio bi.

Povremeno bi Aleksandar postajao suviše uzbuđen, a kolege zatvorenici bi ga smirivali da bi izbegli da privuku pažnju čuvara.

Posle mesec dana, stigao je do kraja, ali njegova publika mu je tražila da ponovo krene ispočetka.

Tih nekoliko sati svakog dana, zatvorenici se više nisu osećali kao da su u zatvoru u Mordoviji, već na hodnicima Hogvortsa.

„Osećali smo se kao zatvorenici iz Azkabana, sa 'dementorima' [negativcima u knjigama] ispred ćelije“, kaže Aleksandar.

„A koji je najbolji način za borbu protiv dementora? Sa Patronusom [zaštitnom silom koja ih odbija].

„Kad zatvorenik veruje da ga neko čeka kod kuće, to stvara toliko jak Patronus da nijedan dementor ne može da ga probije.“

Aleksandrovo poznavanje Harija Potera čak je uticalo na njegov odnos sa čuvarima.

Kad su neki od njih prepoznali na njegovim udovima tetovaže inspirisane knjigama, pokazali su, kako kaže, „izvestan stepen ljudskosti“, obraćajući mu se normalnije.

U međuvremenu, Neli je nastavila da se zalaže za oslobađanje muža.

Pisala je Dž.K. Rouling, opisivala kako je Aleksandar prepričavao njene knjige u zarobljeništvu i koliko su mu mnogo nade one dale.

„Mi verujemo da sreća može da se nađe i u najmračnijim vremenima, samo ako se čovek seti da uključi svetlo“, napisala je ona.

„Aleksandar je postao to svetlo za mnoge druge", dodala je.

Nije bilo odgovora, ali je čudo za koje se Neli molila konačno stiglo.

Petnaestog maja ove godine, dobila je poruku od ukrajinskog Koordinacionog štaba za ophođenje prema ratnim zarobljenicima - Aleksandar se vraća kući.

Pušten je na slobodu u razmeni zarobljenika.

Aleksandar je uskoro ponovo bio sa porodicom.

Sada se oporavlja i pokušava da nadoknadi četiri godine propuštenog vremena.

On kaže da je dobio stotine poruka podrške, zajedno sa paketima koji sadrže suvenire o Hariju Poteru od ljudi koji su čuli za njegovu priču.

„Ne mogu rečima da opišem koliko mi ovo znači“, kaže on.

„Zahvalan sam svima i ponosan sam što sam deo ove zemlje.“

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• 'Tamo vas ubijaju polako': Ukrajinski zarobljenici o ozloglašenom ruskom zatvoru
• Priča Solomije iz Ukrajine: Kako deca razumeju rat
• „Ćutao sam jer je bilo neophodno”: Ukrajinski ratni zarobljenik koji nije progovorio godinu dana
• Ukrajinski ratni zarobljenici tvrde da su mučeni u ruskom zatvoru
• Ukrajina i Rusija razmenile stotine ratnih zarobljenika
• Da li se Ukrajinci vraćaju u delove zemlje pod ruskom okupacijom?

( BBC Serbian Svi članovi )