Kako mjesto na kom odrastamo utiče na našu ličnost

Da li biste bili drugačiji da ste odrasli negde drugde?

Sve veći broj istraživanja pomaže da se odgovori na ovo vekovno pitanje o urođenom ili stečenom, i šta to tačno znači za vaš identitet.

Bilo je vrelo posle podne u seocetu nadomak Kolkate, u Indiji, a svi odrasli su spavali.

Moja rođaka i ja sedele smo na podu žvaćući pirinač sa uljem senfa kad se ona okrenula prema meni i pitala me: „Je li istina da ljudi u Švedskoj jedu krave i svinje?“

Ja sam, negde sa 10 godina u to vreme, osećala sramotu dok sam klimala glavom.

„Jedu, dakle, i pse i mačke?“, pitala me je ona dalje.

Bilo je to savršeno logično pitanje, jer ako možete da jedete jednu četvoronožnu životinju, zašto ne i neku drugu?

Budući da sam odrastala u Švedskoj, doduše sa majkom Indijkom, to nije bilo nešto o čemu sam razmišljala ranije - vegetarijanstvo je bilo retko u to vreme, naročito u Evropi, a švedska deca su bila naviknuta na to da krave doživljavaju kao izvor hrane.

Moja rođaka, s druge strane, bila je strastveni ljubitelj životinja naviknuta na to da spasava one za koje je mislila da su u opasnosti.

Nije jela meso.

Moje posete Indiji bile su prepune takvih trenutaka, zbog čega sam shvatila koliko kultura utiče na naš način razmišljanja, kako mi osećamo i kako se ponašamo.

Da sam odrasla u Indiji, da li bih imala drugačiji skup moralnih vrednosti?

Drugačiji smisao za humor?

Drugačije snove, hobije i težnje?

Da li bih i dalje to bila ja?

Ovo su pitanja sa kojim se naučnici i filozofi bore vekovima, a sada međukulturna psihologija istražuje moguće odgovore na njih.

Urođeno ili stečeno

U nekom smislu, DNK svakog ljudskog bića je jedinstvena i njena fundamentalna struktura ne menja se u zavisnosti od toga kuda se krećemo.

Ali DNK sama nas ne čini onim ko smo, kaže Ziada Ajoreč, genetičarka sa Univerziteta u Oslu, u Norveškoj.

Rođena u Ugandi, Ajoreč se preselila u Kanadu kad je imala tri godine, provela je veći deo života u Velikoj Britaniji, a potom se pre nekoliko godina preselila u Norvešku.

„Kad pomislim na sva mesta na kojima sam živela i sve načine na koje su ona uticala na moj pogled na svet, intuitivno zamišljam da nema šanse da to nije činilo neku razliku“, kaže Ajoreč.

Da bi ovo istražili, naučnici obično koriste studije koje upoređuju jednojajčane blizance, koji dele gotovo identični DNK, sa nejednojajčanim blizancima, koji dele, u proseku, pola vlastitog genoma.

Na taj način, ako su identični blizanci manje-više skloniji tome da dele neku osobinu od nejednojajčanih blizanaca, to sugeriše da osobinom više upravlja genetika od okruženja.

U jednoj velikoj analizi iz 2015. objavljeni su rezultati skoro 50 godina duge studije na oko 17.000 različitih osobina kod 14 miliona blizanaca iz čitavog sveta.

Istraživali su obrazovanje, politička uverenja i psihičko stanje i zaključili da na genetiku odlazi, u proseku, svega 50 odsto razlika.

„To je ta kombinacija urođenog i stečenog koja nas čini onim što jesmo i doprinosi našim uverenjima i našoj kulturi“, kaže Ajoreč.

„I zato ne možemo da imamo istu kombinaciju na nekom drugom mestu.“

Okruženje, naravno, oblikuje neke osobine više od drugih.

Istraživanje pokazuje da je IQ u proseku više od 50 odsto nasledan, uz ogradu da genetika igra veću ulogu kasnije u životu nego u detinjstvu.

Dok su osobine ličnosti otprilike 40 odsto nasledne i stoga na njih više utiče okruženje.

Ipak, ne znači da 40 odsto ekstrovertnosti zavisi od gena, već da 40 odsto razlika u ekstrovertnosti među populacijom kao celinom može da se objasni genetikom.

Iako je Ajoreč prilično ekstrovertna, ona kaže da Norveška manje ohrabruje tipove ekspresija otvorenosti prema drugima koje su joj poznate.

Na primer, manje je verovatno da ćete zapodenuti spontani razgovor sa neznancem na ulicama Osla.

To ju je promenilo, tvrdi ona.

„Ako uporedite verziju mene koja živi ovde u Norveškoj sa verzijom mene koja je živela u Velikoj Britaniji, moglo bi lako da se kaže da sam manje ekstrovertna sada“, kaže Ajoreč.

Ali imajući u vidu njen genetski sastav, malo je verovatno da će ona ikada u potpunosti izgubiti vlastitu otvorenost prema drugima.

Ona nastavlja podsvesno da gravitira ka aktivnostima koje ohrabruju spontanije interakcije sa ljudima, kaže Ajoreč.

„Mi obično tražimo okruženja koja su u skladu sa našim genetskim osobinama.“

Zauzvrat, ova kombinacija vremenom oblikuje naš mozak, omogućivši nam da se pretvorimo u ono što jesmo.

Neuralni putevi se formiraju i učvršćuju kako integrišemo iskustva, prema Čing-Ju Huang, međukulturnoj psihološkinji sa Nacionalnog univerziteta na Tajvanu.

Ona tvrdi da je kultura „apsolutno ključni deo“ onoga ko mi postajemo.

„Bili biste drugačija osoba da ste odrasli na Tajvanu“, kaže mi ona s velikim uverenjem.

„Mozak koji imate sada bio bi mnogo drugačiji da ste rođeni i odrasli na Tajvanu, čak i ako imate isti DNK.“

'Kad ste u Rimu': Međukulturna psihologija

Vivijan Vinjoles, međukulturna psihološkinja sa Univerziteta u Saseksu, slaže se s tim.

„Mislim da se ljudi previše uzbude kad je u pitanju genetska strana stvari“, kaže.

„Kakve god gene da imate, potrebno vam je određeno okruženje da bi oni izbili na videlo.“

I dok osnovna ideja da kultura oblikuje kako ljudi vide sebe ima snažnu podršku u psihologiji, ona jeste predstavljala iznenađenje za neke psihologe sredinom 20. veka, kaže Vinjoles.

Naučnici su odavno pretpostavljali da je ljudska psihologija univerzalna i da rezultati studija o ljudskom ponašanju sprovedenih u SAD i Evropi važe i za ostatak sveta.

Ali proučavajući i upoređujući psihologiju ljudi sa drugih mesta, Vinjoles i drugi su otkrili da to nije slučaj.

Na primer, eksperimenti sugerišu da ljudi na Zapadu imaju običaj da budu veći individualisti i da doživljavaju sebe u pogledu ličnih osobina, kao što su duhovitost, pamet ili dobrota, u poređenju sa ljudima u Japanu, koji su više kolektivistički i pre definišu sebe po pitanju njihovih društvenih uloga, kao što su otac ili student.

U studiji koja poredi skenove mozga ljudi, kod Zapadnjaka se uključivao deo mozga zadužen za samosvest kad su mislili o sebi, dok se kod kineskih učesnika taj deo palio kad su razmišljali i o majkama.

U sličnim testovima, Huang i njene kolege pratili su da li su deca etnički kineskih imigranata u Engleskoj (koji su došli u zemlju iz različitih delova Narodne Republike Kine, Hong Konga, Tajvana, Vijetnama i Malezije) posmatrala autoritet drugačije od neimigranatske engleske dece i od tajvanske dece koja su čitavog života živela na Tajvanu.

Sva deca bila su podjednako sklona da slušaju roditelje u sve tri grupe, ali tajvanska deca su bila sklonija da ih slušaju čak i kad su isprva bila nevoljna da to rade, u poređenju sa kineskim imigrantima odgojenim u Engleskoj.

Huang tvrdi da je to verovatno tako zbog toga što tajvanska i kineska kultura vrednuju poslušnost i poštovanje prema roditeljima, dok su deca čije su porodice emigrirale u Englesku bile verovatno pod uticajem kulture u Velikoj Britaniji da postanu više individualistički nastrojeni.

Studija iz 2022. godine koja poredi testove karakternih osobina iz 22 zemlje pokazala je da su ljudi koji žive u skupovima zemalja sa kulturama koje stavljaju veliki naglasak na samodisciplinu, kao što su Albanija, Indija, Nemačka, Francuska, Hong Kong i Kina – imali veće ocene u merama osećaja dužnosti i organizacije.

Zemlje sa ravnopravnijim, fleksibilnijim i individualističkijim kulturama kao što su Kanada, Novi Zeland, Južnoafrička Republika, Australija, Velika Britanija, Irska, Norveška, Filipini, demonstrirale su više nivoe spremnosti i otvorenosti prema iskustvu.

Istraživači su takođe nedavno identifikovali da su zapadne kulture sklonije da budu monumentalističke, doživljavajući sebe kao stabilne i nepromenljive, poput monumenta, kaže Vinjoles.

Fleksibilne kulture, uobičajene u zemljama Istočne Azije, s druge strane, doživljavaju sebe kao promenljive.

Druga kulturološka razlika je mera do koje ljudi primećuju kontekst.

Jedna studija je tražila od učesnika da opišu niz podvodnih scena, i otkrila da su se zapadni učesnici studije usredsređivali više na pojedinačne predmete, dok su japanski učesnici isticali širi kontekst, kao što je boja okolne vode ili u kakvom su odnosu bili predmeti jedni sa drugim.

„Postoje neki dokazi da su u zapadnim kulturama, naročito u severnoameričkoj kulturi, ljudi skloniji da pripišu vlastito ponašanje karakteristikama osobe nego određenoj situaciji“, kaže Vinjoles.

U čekaonici kod zubara, kaže Vinjoles, zapadnjak je skloniji da tumači osobu koja deluje nervozno kao nervoznu osobu celokupno, umesto samo kao nekoga ko je nervozan zbog toga što će mu izvaditi zub u tom određenom kontekstu.

Ove rezultate, međutim, uvek treba uzeti sa određenom dozom rezerve, kaže Vinjoles, jer je izuzetno teško raspetljati ponašanje, ličnost, kulturu i mnoge druge uticaje koji stupaju na snagu u ovom svetu, a još mora da se uradi mnogo istraživanja na ovom polju.

Na primer, sve veći korpus studija ukazuje na to da binarni pogled na individualizam na yapadu prema kolektivizmu na istoku je „suviše uprošćen“, kaže Vinjoles, a kolektivizam koji ispliva na površinu na ovim testovima je verovatno više obeležje ekonomskog razvoja nego kulture.

Štaviše, mere individualizma u zemlji mogu da propuste važne varijacije između konkretnih grupa ili pojedinaca u toj zemlji.

A mnogo studija u ovoj oblasti zasnovano je na samoprijavljenim odgovorima ovih ljudi, koji nisu uvek precizni, umesto na objektivnim standardizovanim testovima.

Filozofski ugao dileme

Možda je pitanje da li bismo bili isti u različitoj kulturi na kraju filozofsko.

Onlajn upitnik iz 2020. godine na filozofima sa engleskog govornog područja pokazao je da je 19 odsto njih podržalo stav da je svaki individualac poput životinje, koja je nastala iz sperme i jajne ćelije, i da misli, osećanja ili sećanja nisu ono što ih čini onim što jesu.

„Prema ovom stavu, čak i da vam izbrišu sva sećanja, i dalje biste bili ista osoba“, objašnjava Filip Džof, filozof sa Univerziteta u Daramu.

Slično tome, oko 14 odsto podržanih teorija sugeriše da sopstvo nije biološko već otelotvoreno u nečemu kao što je duša, i da je to ono što nas čini onim što jesmo, bez obzira na to gde smo odrasli.

Štaviše, studije pokazuju da mnogi ljudi veruju da imaju „istinskog sebe“ koji je suštinski moralno ispravan, i da to ne bi trebalo da se menja u odnosu na to gde se nalaze.

Ali drugi filozofi smatraju da nečije okruženje takođe oblikuje nečiji suštinski identitet - što je teorija nazvana socijalnim konstruktivizmom.

Politika, zapravo, izgleda kao da takođe igra određenu ulogu.

U jednom eksperimentu, istraživači su tražili od ljudi sa različitim političkim stavovima da procene moralnost hrišćanina kog privlače drugi muškarci.

Ljudi koji su se identifikovali kao liberali smatrali su da se čovek ponaša u skladu sa istinskim sobom, dok su ljudi koji su se identifikovali kao konzervativci verovali da se on ponaša protivno istinskom, hrišćanskom sebi.

Džof lično veruje da postoji neka vrsta „fundamentalnog jedinstva“ ćelija i čestica i da je svest ugrađena u taj hardver koja nas čini onim što jesmo, bez obzira na to gde smo odrasli.

Ali to se verovatno menja vremenom kako rastemo i sazrevamo.

„To su samo ljudski koncepti onoga što je 'osoba' ili 'ja'“, kaže Džof.

Verovatno ne postoji jedan definitivan odgovor, kaže on, za to da li bi „u veoma drugačijim okolnostima bila ja ili ne“.

Za ljude koji su odrasli u više od jedne kulture, to osećanja da su ljudi uglavnom proizvod njihovog socijalnog okruženja je teško uzdrmati.

Iako je teško znati tačno ko bih ja bila da sam provela čitav život u tom selu na obodu Kolkate, sigurna sam da bi bilo znakovito.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Zašto tinejdžeri nisu kao što su nekad bili
• Da li je zapadnjački način odgoja dece naopak
• 'Sindrom najstarijeg deteta': Da li redosled rođenja oblikuje ličnost

( BBC Serbian Svi članovi )