U dijalogu sa Rusijom, EU je moćnija nego što misli

Evropska unija je krenula da uspostavi kontakt s Kremljom, u trenutku kada se javlja novi zamah ka mirovnim pregovorima sa Rusijom.

Potez predsjednika Evropskog savjeta Antonija Košte da se obrati Rusima odražava poznatu zebnju koja prožima evropske prijestonice. Vođen strahom da bi Vašington i Moskva mogli postići dogovor mimo Evropljana, kontinent se zalaže za direktan dijalog sa Rusijom.

Logika je defanzivna: ako Evropa sebi ne obezbijedi mjesto za stolom, njeni osnovni bezbjednosni interesi biće predmet trgovine u njenom odsustvu. Otvaranje formalnog dijaloga s Kremljom dok njegova brutalna agresija na Ukrajinu i dalje traje može se dogoditi samo ako Evropa ima jedinstvenu strategiju i vjerodostojnu polugu pritiska. U suprotnom, rizikuje da ohrabri Rusiju, legitimizuje njenu agresiju i ne donese nikakvu opipljivu korist evropskoj bezbjednosti.

Za početak, evropski kreatori politike moraju odbaciti pretpostavku da druga strana diplomatiju razumije na isti način kao oni. U zapadnoj političkoj kulturi postoji urođeno uvjerenje u suštinsku vrijednost dijaloga. Rusi ne dijele tu paradigmu. Moskva ne razgovara radi razgovora, niti dijalog vidi kao način gradnje mostova. Kada Rusija govori o Ukrajini, ona to čini da bi prijetila, iznosila ultimatume i saopštavala da se izrečene prijetnje pretvaraju u stvarnost.

Mada je Ukrajina neposredni prioritet, Evropa takođe mora priznati da Rusija ima širu agendu, uključujući nuklearno pozicioniranje, kontrolu dalekometnog konvencionalnog naoružanja, ukidanje sankcija i obnovu pristupa evropskim energetskim tržištima. Razumijevanje tih interesa omogućava Evropi da se pozicionira i procijeni kada je Rusija zaista spremna za pregovore.

Pošto je ulog egzistencijalan, Evropi je potrebna čvrsta strategija s jasno definisanim ciljevima prije uspostavljanja kontakta. To se ne smije svesti na politiku najmanjeg zajedničkog imenioca. Umjesto toga, mora se graditi na "koaliciji voljnih", koju bi predvodili ključni geopolitički akteri kontinenta.

U zapadnoj političkoj kulturi postoji urođeno uvjerenje u suštinsku vrijednost dijaloga. Rusi ne dijele tu paradigmu. Moskva ne razgovara radi razgovora, niti dijalog vidi kao način gradnje mostova. Kada Rusija govori o Ukrajini, ona to čini da bi prijetila, iznosila ultimatume i saopštavala da se izrečene prijetnje pretvaraju u stvarnost

Moglo bi se početi kao E3, sa Francuskom, Njemačkom i Ujedinjenim Kraljevstvom. Ta koalicija mora uspostaviti čvrst konsenzus o prihvatljivim ishodima, crvenim linijama i preciznim porukama Kremlju. Takođe mora iskoristiti ekonomske odnose Evrope sa Kinom, jasno stavljajući do znanja da bi nastavak omogućavanja ruskih ratnih napora mogao dovesti u pitanje pristup Kine tržištu EU. Jedinstven front obezbijedio bi neophodnu geopolitičku težinu koju usamljeni izaslanik ne bi imao.

Najvažnije je da vrijeme i nastup budu pažljivo proračunati. Evropljani moraju odbaciti bojažljiv, pomirljiv ton koji je obilježavao ranije odnose s Moskvom. Prije formalnog dijaloga, E3 treba da ispita da li su Rusi zainteresovani za smislenе pregovore.

Razgovor treba pokrenuti kada je Rusija vidljivo slabija - a taj trenutak se sada formira. Kumulativni efekat sankcija, ukrajinskih udara na rusku naftnu industriju, uključujući i u Moskvi, kao i ogromno iscrpljivanje na bojnom polju, uzimaju težak danak Rusiji, koja pokazuje znake strukturne ekonomske iscrpljenosti.

Kada Evropa sjedne za sto, njeni predstavnici ne treba ništa da traže. Diplomatija s pozicije snage zahtijeva slanje jednostrane poruke: tačno znamo šta se događa u vašoj ekonomiji i na frontu. Kremlj se oslanja na predstavu o beskonačnoj izdržljivosti. Evropa mora sistematski razbiti tu iluziju pokazujući dubinsko poznavanje ruskih ranjivosti.

Međutim, glavna prepreka leži u neposrednim ranjivostima Ukrajine, posebno u protivvazdušnoj odbrani. Kremlj će pokušati da ojača svoju pregovaračku poziciju koristeći zalihe balističkih raketa protiv ukrajinskih gradova i infrastrukture, prijeteći daljom devastacijom Ukrajine kako bi iznudio ustupke od Evrope.

Zbog toga su Ukrajini potrebni dodatni presretači, bolja zaštita kritične infrastrukture i veći kapacitet za udare na rusku vojnu industriju. To je već pokrenuto nedavnim dogovorom sa sastanka G7 u Francuskoj.

Međutim, jedan od najefikasnijih načina da se odgovori na nedostatak protivvazdušne odbrane jeste promjena računice Moskve o troškovima i koristima, tako što će se Kijevu obezbijediti nesporna sposobnost za odmazdu. Omogućavanje Ukrajini da izvodi udare duboko na ruskoj teritoriji suštinski bi promijenilo rusku računicu. Ako Kremlj zna da će svaki udar na ukrajinsku infrastrukturu naići na razornu balističku odmazdu protiv ruskih vojnih ciljeva, koristi njegove kampanje terora biće dovedene u pitanje.

Na kraju, Evropa mora shvatiti da u rukama ima značajnu kartu - Rusija zna da "veliki dogovor" sa predsjednikom Trampom ne može obezbijediti dugoročnu stabilnost bez evropske saglasnosti. To bi trebalo da bude početna pozicija Evrope: poručiti Moskvi da, pošto su održivi dogovori nemogući bez Evrope, treba da se obrati Evropi tek kada bude spremna za smislene pregovore i stvarno rješenje.

Tek kada Evropa obezbijedi te strateške prednosti, i tek kada bude spremna da govori jezikom moći, trebalo bi uopšte da razmotri mogućnost da sjedne za pregovarački sto.

Autor je viši saradnik za politike pri Evropskom savjetu za spoljne odnose i viši saradnik u Centru Nova Evropa u Kijevu, specijalizovan za pristupanje EU i istočnu Evropu

Komentar je preuzet sa portala Euractiv

Prevod: N.B.

( Leo Litra )