Karaula: Kako se Jugoslavija ponovo okupila da napravi film o nesreći koja joj se spremala

„Drama koja se gleda sa osmehom na licu", opisuje mi „Karaulu" reditelj Rajko Grlić.

Njegov film, rađen po romanu Ante Tomića „Ništa nas ne sme iznenaditi" iz 2006. godine, na mnogo načina spojio je ratom pokidane jugoslovenske veze.

Godinama kasnije, neiscrpan je izvor citata, replika i kultnih scena širom nekadašnje Jugoslavije.

„Ovaj film je priča o ljudima, a ne o velikoj istoriji, o tome ko je kriv, a ko ispravan.

„Film ne sudi i zato i ljudi koji nisu živeli u to vreme ili nisu sa ovih prostora mogu da se povežu sa pričom i da je osete", kaže Verica Nedeska, makedonska glumica koja je u filmu ostavila trag kao Mirjana, za BBC na srpskom.

U ekipi, koju su činili umetnici iz svih delova nekad jedinstvene zemlje, jednako su bile zapamćene uloge glumaca kojima je ovo bilo prvo ostvarenje, ali i onih čije su karijere starije i od događaja opisanih u filmu.

„U karijeri imam 72 igrana filma, ali Karaula ostaje među pet najznačajnijih, ne samo zbog popularnosti filma i njegovog puta po svetu, već i zbog kolektivne atmosfere koja je vladala na setu", priseća se Emir Hadžihafizbegović, filmski nezaboravni poručnik Pašić, u razgovoru za BBC na srpskom.

Film je sniman na lokacijama u okolini Ohridskog jezera i na planini Galičici u današnjoj Severnoj Makedoniji, čiji upečatljivi pejzaži boje scenografiju dodatnim nijansama.

Rat koji se desi u 'balkanskoj krčmi'

„Karaula" je jedan od onih filmova za koji nemam bojazan da ću nekome spojlovati uživanje, odnosno otkriti epilog pre gledanja.

Dvadeset godina kasnije, nije mnogo onih koji ne znaju ovu priču.

Vojnički život u maloj pograničnoj kasarni Jugoslovenske narodne armije (JNA) na granici sa Albanijom 1987. godine menja se iz korena kada poručnik Safet Pašić (Emir Hadžihafizbegović) saznaje da je oboleo od sifilisa.

Pod izgovorom navodnog grupisanja albanske vojske, a da bi izbegao susret sa sopstvenom ženom, poručnik proglašava vanredno stanje i jedino doktoru Siniši Siriščeviću (Toni Gojanović) dozvoljava da odlazi do grada i nabavlja lekove za poručnikovu polnu bolest.

Istovremeno, nestašni vojnik Ljuba Paunović (Sergej Trifunović) tvrdi da je spreman i da pešači do Titovog groba u danu sećanja na rođendan doživotnog jugoslovenskog lidera, samo da bi napustio karaulu.

To raduje strogog pukovnika JNA nadimka Rade Orhideja (Bogdan Diklić), koji vidi mogućnost za sopstvenu promociju u ovom neobičnom herojskom činu mladog vojnika.

I dok leči Pašićev sifilis, naočiti lekar upušta se u emotivnu avanturu sa poručnikovom ženom.

Pozornica za tragediju tako je, kroz niz komičnih scena, u potpunosti postavljena.

„Svaka balkanska krčma je zbir smeha, pijanstva, veselja, a onda, oko jedan sat noću, neko ni iz čega, iz vica, potegne nož i desi se tragedija.

„Kad policija kasnije ispituje okolnosti, svi kažu za ubicu da je bio 'divan čovek, sa svima se pozdravljao, baš je bio fin'", opisuje reditelj Grlić.

• Gledao sam hrvatskog 'Generala' i srpskog 'Đenerala' - šta su hteli da me nauče
• U slavu ljubavi: O fenomenu filma 'Svadba' iz ugla srpsko-hrvatskih parova
• „Bosna je zagonetna, najlepša i odlučna"

U poslednjih petnaestak minuta filma, tragično će nastradati gotovo svi protagonisti.

„Ja sam molio Rajka (Grlića) da ostanem živ: poginula mi je žena, izginuli vojnici, nadao sam se nekoj varijanti da ja ostanem živ, mada bi i to bio baš crn završetak.

„Ali nije bilo nikakvog svetla na kraju tunela, jer izgleda da je takva bila i sudbina zemlje u kojoj smo rasli", kaže Hadžihafizbegović.

Potpuno crnilo nije obeležilo kraj romana po kome je nastao scenario za Karaulu.

U epilogu knjige Ante Tomića je manje smrti, ali je dvogodišnji zajednički rad na scenariju sa Grlićem na ovu tragikomediju stavio drugačiju tačku.

„U početku sam se jako opirao, ali zapravo je to jako dobar kraj, bolji nego što je u knjizi.

„Ja ne volim da ubijam sopstvene junake, provedem dve godine pišući i stvarajući ih, pa mi nije drago da ih sve pokosim mitraljezom", kaže Tomić sa osmehom za BBC na srpskom.

Toni Gojanović, glumac rođen u Šibeniku, u momentu radnje filma imao je pet godina.

„Svaki put kad bih gledao završni kadar, kada helikopter, jer tada nije bilo dronova, preleće sela koja gore, ja bih se naježio jer je scenario vrlo pametno izvrnuo očekivanja publike.

„Svi uđu u bioskop očekujući veselu i laku komediju, a kada ih pridobijete - odjednom se stvari okrenu ka mraku i to je slika onoga što se desilo na ovom prostoru."

U Jugoslaviji se, četiri godine posle radnje filma, poveo krvavi rat u kome se zemlja raspala, desetine hiljada ljudi su svirepo ubijene, a stotine hiljada raseljene.

„Rat se ovde desio finim ljudima koji su odjednom postali ubice, a drugi izbeglice, pomešale su se žrtve i ubice.

„Rat je takozvanim vođama izmakao iz ruke kad su pokušali malo da sele narode, pa su izgubili konce", kaže Rajko Grlić.

Napominje da nije želeo da snima film o ratu, jer smatra da takvi filmovi po pravilu budu crno-beli, gde „naši budu dobri, a njihovi zli".

'Ništa neće biti dobro'

U filmu koji obiluje snažnim muškim likovima, jednu od ključnih rečenica izgovoriće žena.

U intimnoj sceni sa mladim vojnikom, zagledana u daljinu, reći će mu, puna crne slutnje, da „ništa neće biti dobro".

„Ona to kaže misleći na sopstveni mikrokosmos, nemajući svest koliko to zapravo znači i za veliku priču.

„Niko od glumaca nije se zamarao velikom pričom, svi smo se trudili da odigramo normalne ljude, sa normalnim problemima, koji su se našli na jednom mestu u nesrećno vreme", kaže Verica Nedeska.

Reditelj Grlić saglasiće se da je u filmu malo ženskih likova, ali teško da je i moglo drugačije u sagi o vojnicima i muškom svetu.

Napomenuće da u filmovima više voli ženske likove jer su „nepredvidljiviji, često zanimljiviji i manje klišeizirani od muških", pa je stoga jednu od ključnih rečenica dodelio upravo Mirjani.

„To samo žena može tako da izgovori, bez ikakvih političkih konotacija - to je ljudska konotacija.

„Jedna nesreća koja se valja", kaže on.

Odabir glumaca nije bio nimalo lak posao, trajao je mesecima, širom nekadašnje Jugoslavije.

Lik mladog vojnika Siniše gotovo da je bio prepravljen jer adekvatnog kandidata nije bilo od Vardara do Triglava, da bi jedan od poslednjih pokušaja sa mladim glumcem iz Šibenika koji studira na akademiji u Zagrebu urodio plodom.

„Toni je ušao u sobu i prvo rekao 'ja sam došao iz pristojnosti, ali uopšte ne nameravam da se bavim glumom, to me ne zanima u životu'.

„Kako je to izgovorio, odmah sam shvatio: to je ono što tražim."

Karaula je tako postala rodno mesto karijere Tonija Gojanovića, koga će posle ovog filma čekati uloge u HBO seriji, pozorištima i velikim televizijskim projektima u Nemačkoj, Engleskoj i na Balkanu.

„Rajko Grlić je u meni video nešto čega verovatno ni ja tada nisam bio svestan.

„On je reditelj koji zaista voli glumce, voli da radi sa njima, a svaka njegova reč je nešto što je meni do danas ostala velika lekcija", kaže Gojanović.

Osim izmenjenog kraja priče, najveću transformaciju doživeo je lik nesrećnog poručnika, zapovednika karaule.

Od vojvođanskog Mađara u knjizi, postao je travnički Bosanac u filmu.

Ademir Kenović, producent filma, kaže za BBC na srpskom da u priči o Jugoslaviji, „iako je vojvođanski Mađar jako zanimljiv, on nije logičan - jedina logika je da postoji i neko iz Bosne".

„Na kastingu sam rekao da ne mogu da radim Mađara na prečac, bez pripreme da govorim na jeziku koji nije moj, mešam padeže.

„Uostalom, i za film bi bilo bolje da nije Mađar nego Bosanac - šta Mađara briga za raspad Jugoslavije, ali Bosanca se to veoma tiče, a uz to su bili i veoma revnosni oficiri", kaže Hadžihafizbegović, koji je to uverljivo dočarao.

Osim u romanu Ante Tomića, Rajko Grlić je inspiraciju našao i u onome što je sasvim slučajno zatekao u ohridskoj kasarni.

Sredinom 1980-ih, u njoj je boravio Ratko Mladić, kasniji komandant Vojske Republike Srpske, osuđen za ratne zločine i genocid u Srebrenici.

Uloga pukovnika Radeta Orhideje, strogog ljubitelja cveća, pisana je po modelu Ratka Mladića, iako je Bogdan Diklić nije igrao po njemu.

„Mladić je u kasarni imao vrt u kome su vojnici uzgajali ruže, a subotom su tu njegovoj supruzi i ćerki služili engleski čaj.

„U podrumu su bile sačuvane sve njegove stvari i svi rekviziti na stolu u tim scenama, od mastila, do figurice malog tenka - sve je originalno Mladićevo", kaže reditelj Rajko Grlić.

Jugoslovenski film posle Jugoslavije

Kada je 2006. premijerno prikazan, od poslednjih ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji prošlo je sedam godina.

Film „Karaula" bila je prva velika koprodukcija u kojoj su učestvovali svi delovi nekadašnje Jugoslavije, uz podršku iz Mađarske, Austrije i Engleske.

„Mene je najviše privukla odlična priča koja je bila jako potrebna u tom vremenu, kao pogled na nešto što je prošlo, ali se i tumačilo na razne načine", kaže producent Kenović.

Snimanje u rodnom gradu Ohridu posebno je bilo emotivno za makedonsku glumicu Vericu Nedesku.

„Film je bio velika nada, i to ne samo za ljude koji se bave filmom, jer je to bio proces u kome se Jugoslavija ponovo okupljala da napravi nešto veliko.

„Shvatili smo da neke stvari ne možemo napraviti sami i da smo tu gde jesmo, da smo susedi koji su tako blizu i da nas to mora naučiti da živimo i radimo zajedno", kaže ona.

Dva decenije kasnije, Karaula je jednako živa i aktuelna.

Za njegog reditelja, to je neobjašnjivi fenomen koji ilustruje slikom limenog orkestra iz Šibenika koji često autobusom putuje na turneje po bivšoj velikoj državi.

„Kad autobus krene, pusti se 'Karaula', utiša se ton i ceo autobus govori sve replike i sve šumove - i tako godinama.

„Mislim da lepšu starost film ne može da doživi", ponosno kaže Grlić.

• Od vojničkog pasulja do gušterovog leta: Kako se sećamo Dana JNA
• Bitka za Košare: Tri tumačenja i jedna pesma

U kapacitete generacija rođenih čak i posle nastanka filma da ga razumeju, ne sumnja ni glavni protagonista.

„Kako mladi ljudi razumeju endemski japanski ili skandinavski film? Ne treba biti posebno inteligentan, načitan i obrazovan da bi se Karaula razumela.

„Vidi se raspad jednog sistema, a i generacije moje ćerke i sina, rođenih 90-ih godina, potpuno razumeju šta se desilo", siguran je Emir Hadžihafizbegović.

Ipak, dvadeset godina posle filma koji je bio veoma kritički nastrojen prema konceptu vojske, rigidnosti hijerarhije, navodnog reda i mehanizovanih pravila, više zemalja u regionu vraća u međuvremenu ukinuti vojni rok.

„Nacionalistički režimi su se, posle kratke pauze, ponovo oporavili, a s njima rastu i militarističke ideje.

„Sve to prirodno pogoduje jedno drugom, ljudi se ushićuju vojskom sve dok se ne nađu u neugodnoj situaciji da neki idiot u uniformi urla na njih - e, onda im to bude malo manje dopadljivo", kaže pisac Ante Tomić.

U sumornoj regionalnoj atmosferi masovnog odlaska potencijalnih regruta na Zapad, teško je zamisliti nastavak ovog kultnog filma - gotovo svi junaci tragično su stradali.

Stoga šaljivo pitanje za Tonija Gojanovića, koji je i sam gradio umetničku karijeru u Nemačkoj i Engleskoj, da li bi njegov lik, ginekolog, mogao da završi baš u Nemačkoj - i nije mnogo šaljivo.

„Moguće je da se odlučio da radi u dijaspori, ali isto tako - sigurno će se vratiti", nema dilemu nasmejani Šibenčanin.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Put u um Pere Mitića: Zašto je beogradski davitelj počeo da davi
• 'Leptirica', film koji je veći utisak ostavio na gledaoce, nego na kinematografiju
• Zašto će biti važan „Poslednji Srbin u Hrvatskoj"
• Nolanova ili Bekimova: Čija je Odiseja bolja
• Ispovest jugoslovenskog špijuna koji je inspirisao nastanak Bonda: Duško Popov za BBC 1975.
• O slobodi i Slobodanu: Šta nam danas poručuje 'Dečko koji obećava'

( BBC Serbian Svi članovi )