Mučnost crnobjelizacije

(danas.rs)

Svet se, pošto više ne zamišlja zabavu bez žuči, žučno zabavlja polemikom o Nolanovoj „Odiseji“.

U toj galami ima jedna nesumnjivo odlična vest: neko je i dalje kadar da šire mase privuče u bioskop i izazove snažne utiske, pa bili ovakvi ili onakvi. Neću ovom prilikom sumirati svoje crtice o filmu, osim one vanfilmske: iznova je neverovatno koliki broj ljudi docira kako to ništa ne valja ili pak kako je sve savršeno. Koliko vape za crnobelizacijom. Dok Sorentino, na početku romana „Svi su u pravu“, kaže da je jedino što ga na svetu zanima – nijanse. Stvarna živost je u njima, ali to je teža analitička rabota. Progamirani smo da ne podnosimo to što međusobno suprotne istine postoje u istoj torbi, to zbunjuje i ne znamo šta da radimo s tim.

Dve su izjave prethodnih dana uzburkale avliju: Feđa Štukan izjavio je da na osnovu muzičkog ukusa može da proceni inteligenciju i svetonazor osobe, a tužiteljka u penziji Jasmina Paunović, gostujući kod Lučića, imala je izlive nečega što se opako približava radikalskom razumevanju sveta. Teške stomačne tegobe izaziva slušanje nekoga koga računamo u iskrenog saborca borbe za slobodu kako pravi društvo voditelju u opajdarskim španskoserijskim spekulacijama ko je u stvari Vučićev otac, kako govori o Srbima i neSrbima, belcima, crncima, kako uopšte sedi u emisiji čiji domaćin otvara razgovor pitanjem „da li su studenti patriote ili su za EU“ kao da je eto toliko jednostavno. Sa druge strane, čovek Feđinog formata saopštava takođe jedno nepromišljeno ili-ili. Ukratko, ljudi koji inače, i s razlogom, slove za cara i caricu – bubnu nešto što napravi vrlo neugodnu klimu: niti je prijatno javno se ne složiti s ljudima koji su na istoj strani, niti je dopustivo oćutati, jer ćutanje jeste znak odobravanja.

Što se Feđinog stava tiče, da, i mene zbunjuje fenomen da ono što nazivamo sluhom ume biti razdvojeno od, da tako kažem, „ukupne ličnosti“, i bilo je tako utešno u srednjoj školi misliti da su ovi iz fensi kafića što slušaju Lukasa i Karelušu kompletno naopake osobe; da su pride svi odreda glupi i, što da ne, zli, tako da je naša nadmoć neupitna. Avaj, kad jednom sretneš istoričarku umetnosti koja sluša sve sam autotjun, a pride delimo društvene stavove, igrica se komplikuje. Stvar je u sledećem: muzika ne igra istu ulogu u svačijem životu. Nekome je to samo razonoda, đuska. Ritam koji tera na cupkanje. Banalan stih koji ne izlazi iz glave. Ili pozadinska huka dok se nešto radi. Meni je takođe žao što njihove uši nisu sklone nečemu sadržajnijem, ali sporiti njihovo znanje, stavove i čak ljudsku vrednost po tom osnovu gruba je besmislica. Jeste, estetski bezukus često ide podruku s generalnom bljutavošću osobe, ali izuzetaka je toliko da od pravila nema ništa.

Glede tužiteljke Paunović situacija je još kompleksnija, u nekim trenucima bolno primaknuta svetogledu koji smo slušali od druge osobe s istim prezimenom. Ima ovde ljudi kojima ne smeta što je Vučić nacionalista, šovinista i fašista, nego smeta što čak i to laže, što tako samo priča da se dodvori masi, da njome vlada, da je potkrada i da se u njegovo ime čini svaki zulum. Ne kažem da gospođa Jasmina tako misli, ali dozvolila je sebi da tako zvuči. Kao da je radikalski manifest u stvari lep i dobar, ali ga je Vučić izneverio zarad svoje koristi. Teško se vari spoznaja da postoji i ta vrsta nevoljenja Velikog Meštra: razočarani radikali.

Crnobelizacija je sila uprošćavanja stvarnosti, koja nas vraća na ušuškanost bajke: o kako bi bilo lepo da su granice tako jasne, pozitivci skroz pozitivni, pametni nikad ne kažu glupost, ljudi s kojima se slažemo oko nečega velikog nikad nam neće biti suprotni kad siđemo u detalje. Da, bilo bi lakše, ali nije tačno. Pa ćemo, u duhu slobode za koju se borimo, zadržati pravo da se vrlo ne složimo tamo gde se vrlo ne slažemo. Roršah, jedan od mojih omiljenih likova iz sveta fikcije, fasciniran je roršah-mrljom jer koji god oblik mastilo zauzelo, crno je crno a belo – belo. To je njegova ideologija, nema sive, nema možda. Lice mu je zato prekriveno tkaninom po kojoj se razliva tinta. No, on bira da umre skinuvši masku: time priznaje da nije crno-belo, ali odbija da s tom istinom živi. Kanda je bolje istinu prihvatiti na manje ekstreman način nego on.

( Marko Šelić Marčelo )