Mandić je više test nego problem Crne Gore

"Za razliku od slučaja Ratko Mladić, koji je postao veliki i evropski problem za Srbiju, Mandićeva izjava saučešća Mladićevoj porodici je ostala u dobroj meri lokalnog karaktera. Evropske institucije, ne računajući pojedine poslanike u Evropskom parlamentu i jednu ili dve članice EU, ne vide ostanak Mandića na čelu crnogorskog parlamenta kao smetnju za završetak pregovora Podgorice sa EU. Naprotiv, postoji bojazan da bi eventualna smena Mandića mogla da ima negativne efekte jer bi proizvela kašnjenja u ispunjavanju poslednjih, ali i najtežih uslova za zatvaranje pregovora”, preneo je “Vijestima” dobro pozicionirani izvor u institucijama EU.

Nema nikakve sumnje da je predsednik Skupštine Crne Gore Mandić napravio ozbiljnu institucionalnu i ljudsku grešku kada je izjavio saučešće porodici pravosnažno osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića. Podsetimo, zvanični Beograd, to jest tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević, potpisivanjem Dejtonskog sporazuma priznao je Međunarodni sud u Hagu i obavezao se na saradnju i poštovanje njegovih odluka.

Takođe, to što je ceo državni vrh Crne Gore, predvođen Milom Đukanovićem, kao i tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, izrazio saučešće Miri Marković kada je umro optuženi za ratne zločine Slobodan Milošević, ne može da bude izgovor Mandiću.

Nije opravdanje ni to što su hrvatski Sabor i njegov predsednik Gordan Jandroković izrazili saučešće porodici pravosnažno osuđenog ratnog zločinca Slobodana Praljka i održali minut ćutanja u Saboru. Mandićev pogrešan potez ne može da se opravda ni činjenicom da je pravosnažno osuđeni ratni zločinac Rasim Delić sahranjen uz državne, verske i vojne počasti.

Izražavanje saučešća i odavanje počasti ratnim zločincima deo su arsenala politikanata koje prevashodno interesuju rejting u istraživanjima javnog mnjenja i vlast. Na drugoj strani, državnici, pogotovo na važnim institucionalnim funkcijama, ne slede nacionalistički sentiment birača, već ih suočavaju sa zločinima ljudi za koje oni veruju da su “heroji”.

Smrt ratnog zločinca Ratka Mladića probudila je zle duhove na prostoru bivše Jugoslavije i svi, od Zagreba i Sarajeva preko Prištine i opozicije u Crnoj Gori, pokušavaju da maksimalno profitiraju od poteza predsednika Srbije Aleksandra Vučića da dozvoli organizaciju sahrane uz vojne, verske i druge počasti.

Paradoksalno, situacija u Crnoj Gori nije toliko napeta kao u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini ili Srbiji, ali bi mogla da izazove najteže političke posledice, odnosno da spreči Podgoricu da završi pregovore sa EU i potpiše Pristupni sporazum u prvoj polovini sledeće godine sa svim negativnim efektima, uključujući i to da Crna Gora propusti voz za EU do kraja ove decenije.

ZAŠTO BRISEL BRINE EVENTUALNI PAD MANDIĆA

U Evropskoj komisiji, koja vodi glavnu reč u pregovaračkom procesu sa Crnom Gorom, eufemistički rečeno, nisu srećni sa Mandićevim proklizavanjem u slučaju Ratko Mladić, ali stvari gledaju mnogo šire i dublje i ne gube iz fokusa glavni cilj, a to je da Podgorica zatvori sva poglavlja do kraja ove godine ili najkasnije početkom 2027.

“Pad Mandića bi neizbežno izazvao politička previranja, od onih najbenignijih poput vremena potrebnog za izbor novog predsednika Skupštine i konsolidacije većine do političke ili čak institucionalne krize. Crna Gora nema luksuz da dozvoli sebi gubljenje jednog dana, a kamoli nedelja ili meseci za bilo kakvu krizu, pogotovo jer sada hvata poslednje rokove da ispuni uslove za zatvaranje najbitnijih poglavlja. Ispred vladajuće koalicije stoji nekoliko veoma teških odluka, nisu samo u pitanju poglavlja 23, 24 i 31 već i 33 i 34. Ta poglavlja neće biti jednostavna i za njih će biti potrebna stabilna i jaka većina u parlamentu”, precizirao je za “Vijesti” drugi kontakt u EU, dobro upoznat sa crnogorskim dosijeom.

Prema rečima našeg sagovornika, u finišu maratonskog procesa pregovora Crne Gore sa EU, ključnu ulogu ima parlament, ne samo kao zakonodavno telo koje mora da usvoji i uskladi neophodna zakonska rešenja sa EU, već kao oslonac i stub koalicione vlade koja će morati da donosi teške i nepopularne odluke. U tom kontekstu bi rasprava oko toga da li je Mandić legitimni predsednik Skupštine Crne Gore, da li ima etičko pravo da i dalje bude na čelu parlamenta, kao i moguće opstrukcije i blokade sednica redovnog zasedanja, mogla da dovede do situacije u kojoj bismo, kao što to kažu u Italiji, sa prljavom vodom bacili i dete (non bisogna buttare il bambino con l’acqua sporca).

Crna Gora trči trku protiv vremena. Ako ne završi posao u prvoj polovini 2027. godine, postoji ozbiljna mogućnost da njen ulazak u EU bude odložen na neodređeno vreme. Naime, vrlo lako bismo mogli da, na kraju sledeće godine, imamo novi raspored snaga unutar EU, nakon serije važnih izbora u Francuskoj, Poljskoj, Italiji, Španiji. I on bi mogao da bude daleko nepovoljniji po proces proširenja EU, uključujući i poziciju Podgorice.

Evropska komisija i dalje ima zaduženje od Evropskog saveta da završi pregovore sa Crnom Gorom u predviđenom roku i Mandićevo izjavljivanje saučešća nije dovelo u pitanje ni stav Evropskog saveta, ni odlučnost Evropske komisije da završi posao koji se od nje očekuje.

Redovni čitaoci “Evropskog ugla” znaju, ali budući da valja ponoviti pojedine stvari s vremena na vreme, još jednom da naglasimo: Evropski parlament je najmanje bitna institucija EU (oni imaju samo dva važna ovlašćenja: odobravaju izbor članova EK i sedmogodišnji budžet EU), a u procesu proširenja nema gotovo nikakvu ulogu, ne računajući davanje saglasnosti na potpisani Pristupni sporazum. Izjave evropskih parlamentaraca nemaju političku težinu jer oni koji se bave Zapadnim Balkanom, i posebno Crnom Gorom, u svojim zemljama pripadaju trećeligaškim političarima ili dolaze iz država koje nemaju specifičnu težinu. Prisetite se bivših izvestilaca i evroparlamentaraca koji su se bavili našim regionom i pogledajte gde su danas.

ZAŠTO EK ŽELI DA ZAVRŠI PREGOVORE DO KRAJA GODINE

U Evropskoj komisiji su svesni da pregovarački proces sa Crnom Gorom treba završiti pre izbora u Francuskoj, to jest zaključiti pregovore, pripremiti i potpisati Pristupni ugovor do početka leta sledeće godine. U radu sa državama članicama EU - napomenimo da Evropska komisija u pregovaračkom procesu nastupa kao, slikovito rečeno, advokat države kandidata za članstvo u EU - predstavnici EK ponavljaju, više-manje, istu rečenicu: mi želimo da završimo posao koji zavisi od nas, a države članice, tokom procesa ratifikacije, mogu da ispostavljaju primedbe i uslove Podgorici za ratifikaciju Pristupnog ugovora, uključujući i pitanje Mandića na čelu Skupštine, kao i deo nerešenih bilateralnih pitanja sa Hrvatskom.

Drugim rečima, EK želi da dovede Crnu Goru u ireverzibilnu poziciju, a to je status pristupnog člana koji država kandidat dobija potpisivanjem Pristupnog ugovora. Nakon potpisivanja Pristupnog ugovora nema više nazad jer Crna Gora neće moći da izgubi taj status. Onda je samo pitanje kada će Crna Gora postati punopravna članica EU, za godinu, dve, tri ili pet. Vrlo je važno dodati da će, kako proces ratifikacije bude odmicao, rasti i pritisak na države članice koje još nisu ratifikovale Pristupni ugovor. Na kraju, ako ostanu samo jedna ili dve zemlje koje ne žele da odobre Pristupni ugovor Crnoj Gori, pritisak će biti obostrani i na članice EU i na samu Crnu Goru da se pronađe kompromis.

HRVATSKA IGNORISALA PONUDE DA EU POSREDUJE U SPORU SA CRNOM GOROM

U Briselu su pokušali da indirektno ponude svoje dobre usluge da pomognu Zagrebu i Podgorici oko pronalaženja kompromisnih rešenja oko spornih pitanja. Međutim, Hrvatska je ostala pri stavu da bilateralna pitanja treba rešavati bilateralno, direktno između dve strane.

Pozicija Zagreba je očekivana i taktička jer ne želi da izgubi prednost u odnosu na Podgoricu koju joj daje članstvo u EU i samim tim da diktira agendu i rešenja. Prema našim saznanjima, i dalje nismo blizu dogovora dve strane. U prilog Crne Gore ne idu skandali koji su pogodili vladu Andreja Plenkovića, pogotovo slučaj odlaganja otrovnog otpada na području Like. Istovremeno, Podgorica bi mogla da bude i kolateralna šteta zaoštravanja odnosa između Zagreba i Beograda, s obzirom na to da je politika Hrvatske prema Crnoj Gori u dobroj meri odraz njenog odnosa prema Srbiji.

Vlasti u Podgorici se nalaze između dvije vatre, Zagreba i Beograda. Na jednoj strani, Hrvatsku ne interesuje mnogo da li će Crna Gora biti članica EU, demokratska i pravna država, njen prvenstveni interes je da Crna Gora bude što manje srpska i što dalje od Srbije. To se moglo videti i kroz reakcije hrvatskih političara, od predstavnika vlasti do opozicije, poput Tonina Picule, koji su redom zatražili ograđivanje i implicitno smenu Andrije Mandića zbog izjavljivanja saučešća Mladićevoj porodici, a ostali su nemi ili su relativizovali veličanje Mladića i odlazak vodećeg političara u Republici Srpskoj Milorada Dodika i članice Predsedništva BiH Željke Cvijanović na njegovu sahranu.

Na drugoj strani, režim u Srbiji zanima samo kako da spreči Crnu Goru da uđe u EU i u tu svrhu su spremni preko svojih političkih i medijskih “avatara” da (zlo)upotrebe svaku priliku, po oprobanom ruskom receptu, već više puta primenjenom u članicama EU: širenje lažnih vesti, teorija zavere i tzv. kompromata za razbuktavanje sukoba i tenzija na unutrašnjem planu, ali i sa susedima, u prvom redu sa Hrvatskom, ako je to način da se zaustavi Crna Gora na putu za EU.

( Željko Pantelić )