Kada smo i zašto počeli da izmišljamo istoriju

Izmišljanje istorije, njeno prekrajanje po meri političkih interesa ili ambicija, kalibriranje za jačanje nacionalnog sentimenta ili utvrđivanje jednog identiteta, nisu balkanska posebnost. Naprotiv, hiljadugodišnje državotvornosti, teorije o najstarijem narodu na svetu, povezanost dinastija, egzotični koreni, etnička čistoća ili posebnost, kao i sve ostalo, uvezeni su na prostor bivše Jugoslavije, minus Slovenija, plus Albanija.

Masimo d'Azeljo se najviše pamti po rečenici koja mu se pripisuje "Fatta l'Italia, bisogna fare gli italiani" (Italija stvorena, sad treba napraviti Italijane), ali italijanski slučaj nije usamljen, naprotiv, najbrojnija evropska nacija je kreirana tako, manje-više u isto vreme kada i Italijani.

Postoji precizan datum kada je rođena ideja o (zlo)upotrebi istorije u političke svrhe i pre svega u projektima izgradnje nacija. To je dan kada je Hegel video Napoleona kako trijumfalno ulazi u Jenu u oktobru 1806. godine: "Video sam duh sveta kako jaše kroz grad", napisao je svom prijatelju veliki nemački filozof, aludirajući na Bonapartu.

Do tog momenta, istorija je bila, slikovito rečeno, "kosti bez mesa": imena, godine, faktografija, bez ambicija da se kreiraju nacije, države, politička uverenja ili opredeljenja.

Poraz Prusije u bici kod Jene otvorio je vrata Velikoj armiji "Grande Armée" ka osvajanju Berlina. Iz tog poniženja rađa se pruska istorijska pedagogija, čiji su začetnici Hegel i Fihte, koji po ulasku francuskih trupa u Berlin drži 14 govora nemačkoj naciji, iz nedelje u nedelju.

Fihte postavlja u centar obrazovanje kao instrument za kreiranje nečeg novog, nečeg što svet nije video: nemačku naciju. U centar treba staviti učenje istorije, ali ne kao koncepta ili zbira pojmova, već duboko identitetsku i etničku priču.

Fihte u nemačkom jeziku pronalazi kohezivni element za novu naciju: "Nemački narodi su ostali čisti jer njihov jezik nije kontaminiran latinskim, kao što je to slučaj sa Englezima, to jest korumpiranim Germanima, potčinjenim od frankofonskih Normana".

Ni Hegel nije bio ništa manje inspirativan: "Samo je germanska nacija prihvatila hrišćanstvo sa svešću da je čovek kao takav slobodan i da je sloboda duha deo njegove prirode". Tada Saksonci, Prusi, Bavarci, Švabe i ostali otkrivaju svoje pangermanske korene i da potiču od Ariovista i Arminija, koji su se tukli još sa Rimljanima i Julijem Cezarom.

Dramaturg Hajnrih fon Klajst piše "Katehizis Nemaca", u kome kroz dijalog oca i sina dočarava generacijski i ideološki sukob. Otac je Saksonac i ne doživljava sebe kao Nemca jer Nemačka tada ne postoji ("Katehizis" je pisan 1809. godine), a sin je opijen idejom nove nacije koja treba da stvori novu državu.

Na tragu Fihteovog, Hegelovog i fon Klajstovog razmišljanja, Vilhelm fon Humbolt reformiše pruski školski sistem i kreira novu istoriju čiji je cilj priprema terena za ujedinjenje Nemačke i kreiranje nove nacije. Zvezda vodilja je ideja da nema istorijske autentičnosti osim one koju joj dajemo danas, odnosno, oni su mislili tako, ali mi danas znamo bolje kako su oni mislili.

Kao što je pruski poraz od Napoleona "porodio" nemačku naciju, tako je francuski poraz od Prusije proizveo nove Francuze koji su tek pre vek i po "otkrili" Gale kao svoje pretke u prehrišćanskoj istoriji. Do Treće Republike francuski obrazovni sistem bio je hibridni proizvod katoličanstva i prosvetiteljstva. Žil Feri, gradonačelnik Pariza i kasnije dvostruki premijer i ministar obrazovanja je, dok je glavni grad Francuske bio pod opsadom pruskih snaga, shvatio prednosti nacionalističkog obrazovanja koji su Prusi uveli na početku druge decenije 19. veka. "Pruski učitelj je omogućio pobedu svojoj otadžbini, francuski učitelj sprema osvetu", predstavio je svoju reformu obrazovanja Feri.

Ferijeva reforma je uvela u francusko obavezno školstvo nacionalističku i imperijalističku istoriju i klasičnu priču: mi se branimo, mi smo dobri, mi smo žrtve, a drugi nas napadaju, oni su loši i dželati. Preko noći Francuzi su otkrili da su njihovi preci Gali, barem je tako pisalo u istoriji koju je napisao Ernest Lavis i po kojoj su mali Francuzi učili u školama sve do polovine prošlog veka.

Pruska istorijska pedagogija nije zaobišla ni druge kontinente. Japanski car Meidži poslao je Itoa Hirobumija u Evropu da prouči političke sisteme pošto je želeo da "podari" svojim podanicima Ustav. Hirobumija je od svih uređenja najviše impresionirao pruski, to jest nemački, a posebno obrazovni sistem koji je proizvodio nacionalno "osvešćene" generacije. Prvi japanski premijer primenio je prusku istorijsku pedagogiju, a u školama se pojavila zvanična istorija koja je povezivala prvog cara Džinmua (sedmi vek pre nove ere) sa tadašnjim imperatorom Meidžijem.

Još jedan poraz je poslužio za kovanje moderne nacije. Dinastija Ćing je nakon poraza u kinesko-japanskom ratu 1894/1895. preuzela istorijsku pedagogiju od svojih suseda koji su je preslikali od Prusa. Da ne bi bili "manje stariji" od Japanaca, Kinezi su svoje korene pronašli dve hiljade godina ranije u Žutom caru ili Huang Diju, začetniku Han Kineza, dominantne etničke grupe u Kini.

Narodi koji su prošli kroz komunistički period u 20. veku ponovo su "otkrili svoje istorijske korene" nakon pada Berlinskog zida. U Kini su tek 1992. godine vratili u istorijske udžbenike kineske carske dinastije, Konfučija i Huang Dija.

Predsednik Si je u propagandne svrhe izmislio i pobedu nad Japancima. Kinezi su prošle godine proslavljali osam decenija od pobede nad Japancima, iako ih nisu pobedili jer su se Japanci samovoljno povukli iz Mandžurije nakon američkih atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki. Nije bitno šta je bilo, već u šta vi verujete da je bilo.

"Istorija je najbolji udžbenik i najbolja hrana", izjavio je pre par godina Si, naravno, pod uslovom da u njemu piše ono što odgovara režimu. Narodna Republika se u međuvremenu, iz političkih razloga i imperijalnih ambicija, autoproglasila naslednikom svih kineskih imperija, a vlast je istoriju počela da upotrebljava za izgradnju nacionalne kohezije, forsirajući patriotizam i žrtvovanje za nacionalnu stvar kao vrhunske vrednosti.

I Rusi su se u poslednjih nekoliko decenija dali na prepravljanje istorije i prilagođavanje današnjim potrebama Kremlja. Tako se iz petnih žila upinju da dokažu da prve srednjovekovne dinastije u Kijevu nisu bile nordijske/vikinške, nego slovenske. Bivši ministar obrazovanja u Putinovim vladama Andrej Fursenko prilagodio je aforizam da "države koje ne žele da hrane svoju vojsku, hraniće tuđu" u "države koje ne brinu o svojoj istoriji, brinuće se neko drugi o njima".

U tom kontekstu ključni zadatak današnjih vlasti u Moskvi je da cementiraju tezu o hiljadugodišnjem kontinuitetu ruske države, od Vladimira (988) do Vladimira (Putina) od 2000. godine. U tu rabotu spada i tapija na zvanje Trećeg Rima, ali i baštinjenje nasleđa SSSR-a, posebno Staljina.

I teokratski režim u Iranu je morao da se prilagodi novim trendovima. Kada je ajatolah Homeini došao na vlast 1979. godine, zabranio je proslavu ulaska Kira Velikog u Vavilon, a nije bilo uputno ni pominjati Ahemenidsku dinastiju, budući da se šah Reza Pahlavi stalno pozivao na nju.

Međutim, u poslednjih nekoliko godina proslava ulaska Kira Velikog u Vaviloniju postala je motiv hodočašća u Pasargad, gde se nalazi grob osnivača dinastije Ahemenida. Tokom protesta iranske mladosti protiv teokratske diktature često se čuo i povik "Iran je naša otadžbina, Kir je naš otac". Islamistički režim je iskoristio napad SAD i Izraela da stavi tapiju na Kira Velikog i dinastiju Ahemenida, zaigra na nacionalističku kartu Persijanaca koji čine blizu 60 odsto građana Irana i da sebe predstavi kao prirodnog naslednika nekadašnje dinastije i njenog začetnika.

Ni u Indiji nisu ostali imuni na upotrebu istorije u svrhe jačanja nacionalističkog duha novih naraštaja. Pre dve godine u školske udžbenike je ušla odrednica da su današnji Indijci direktni potomci civilizacije Harapa (3300 godina pre nove ere) i da je njihova postojbina današnji Pandžab. Cilj tog narativa je da se pokaže da je hinduizam daleko stariji od hrišćanstva i islama i posledično autorizovan da diktira politički i geopolitički kurs Indije.

Turci su ove godine zabranili upotrebu toponima Vizantija. Umesto njega se u školskim udžbenicima koristi izraz "Istočni Rim". Namera je da se Osmanlijsko carstvo, pa samim tim i Turska, prikažu kao prirodni naslednici Rimske imperije. Valja podsetiti da je pojam Vizantija izmislio bavarski naučnik Hijeronim Vulf u 16. veku s ciljem da napravi jasnu razliku sa Rimskim carstvom. Međutim, Turcima ne pada na pamet da vrate ime gradu na Bosforu Konstantinopolj.

U Evropi se često podsmevaju Trampovim preimenovanjima geografskih toponima, a već sto godina ćutke prihvataju turske promene i ciljano brisanje tragova istorije i naroda koji su živeli milenijumima pre Turaka na tom prostoru.

Danas je zaboravljeno da je Turska 1956. godine promenila 28 hiljada toponima, tačnije trećini naseljenih mesta, reka, planina, dolina. Izbrisali su sve što podseća na Grke, Jermene i druge narode koji su tu živeli milenijumima pre nego što su Seldžuci pobedili u bici kod Mancikerta 1071. godine i ušli u Anadoliju.

U turskim školama se uči da je turski jezik najstariji na svetu i da je koren svih jezika koji se govore danas, a da je Anadolija turska zemlja već četiri hiljade godina. Takođe, u novim udžbenicima u Turskoj prostor koji se naziva Centralna Azija sada se zove "Zemlja Turaka".

O mitovima i izmaštanim hiljadugodišnjim istorijama na našim prostorima, baziranim uglavnom na devetnaestovekovnim romantičarskim falsifikatima ili maštovitim konstrukcijama, dovoljno je podsetiti na opasku francuskog pisca Bernara le Boavije de Fontenela: "Na kraju krajeva, šta je istorija ako ne bajka usaglašena".

Drugim rečima, istorija je nezamenljiva jer je lažljiva, i uvek će biti onih koji će bolje znati od Njegoša, Andrića, Selimovića, Tesle, Boškovića, Gundulića ko su i šta su bili od njih samih, a da ne govorimo o srednjovekovnim krunisanim glavama, poznatim ljudima i događajima. Ne možemo da se usaglasimo ni oko ratova za jugoslovensko nasleđe čiji smo direktni svedoci, a kamoli oko nečeg daljeg.

( Željko Pantelić )