Razgovor sa psihološkinjom Anom Mirković: Nije šala ako boli

Kampanja Crnogorskog Telekoma „Baš te boli“, pokrenuta početkom avgusta protiv govora mržnje u digitalnom prostoru, otvorila je pitanje koje se tiče svih koji učestvuju u online komunikaciji: kako reagujemo kada vidimo vrijeđanje, ponižavanje ili napad na drugu osobu, i koliko često biramo da samo odskrolujemo dalje?

Prvi uvidi iz kampanje pokazuju da javnost nije ravnodušna – naprotiv, postoji jasna potreba za digitalnim prostorom u kojem ima manje mržnje, netrpeljivosti i negativnosti, a više odgovornosti i međusobnog poštovanja.

Više od 2,7 hiljada ljudi učestvovalo je u online glasanju, a devet od deset poručilo je da im je stalo do toga kakav prostor zajedno stvaramo na internetu. Analiza reakcija na kampanjske objave pokazala je i da su uvredljivi i toksični komentari prisutni, ali da nijesu preuzeli razgovor niti okupili širu podršku.

Kampanja sada ulazi u novu fazu i razgovor se iz digitalnog prostora seli među srednjoškolce.

U saradnji sa Ministarstvom prosvjete, nauke i inovacija, od 5. oktobra, tokom dvije sedmice, u školama u Baru, Podgorici, Nikšiću i Beranama biće organizovane radionice posvećene govoru mržnje, digitalnom nasilju i načinima na koje mladi mogu da prepoznaju problem, reaguju i budu podrška jedni drugima. Prve sedmice radiće sa psihološkinjama, dok će u drugoj temu obrađivati kroz radionice video-produkcije.

Uoči početka radionica, sa psihološkinjom Anom Mirković razgovarali smo o adolescentima i njihovoj posebnoj osjetljivosti na ono što se o njima govori i piše u digitalnom prostoru.

Zašto posmatrači često ne reaguju? Gdje prestaje šala, a počinje nasilje? Kako pružiti podršku mladima – bez osuđivanja i zabrana?

Ovo su neka od pitanja o kojima smo razgovarali, pokušavajući da razumijemo ne samo posljedice digitalnog nasilja, već i ono što možemo da uradimo prije nego što riječi ostave trag.

Niko nije imun na govor mržnje i digitalno nasilje, ali adolescenti su posebno osjetljiva grupa. Šta je specifično za taj uzrast i zbog čega ih takva iskustva mogu posebno pogoditi?

Adolescencija je sama po sebi veoma specifičan period razvoja. Mlada osoba se tada nalazi u fazi formiranja sopstvenog identiteta, stalno se preispituje, traži sebe i pokušava da pronađe svoje mesto.

U tom periodu socijalno okruženje postaje izuzetno važno. Mnogo je važnije šta će reći vršnjaci nego to što će mama i tata govoriti: „Ljubavi moja, Apolone moj, Afrodito, najlepša zvezdo u univerzumu.“ Roditeljska ljubav i podrška jesu važne, ali adolescentu u tom trenutku često mnogo snažnije odzvanja kada mu vršnjak kaže: „Glup si“, „debeo si“, „klempav si“ ili „ugasi se“.

Zato reči u tom uzrastu imaju veliku težinu. Koliko god se mi trudili da mlade naučimo da ih takve stvari ne bole, to se u adolescenciji neće dogoditi. Takve stvari ih povređuju.

Ali ih manje povređuju kada imaju osobu sa kojom mogu da podele osećanje i iskustvo, kada znaju da nisu sami i da neće biti odbačeni zato što je neko drugi bio nepristojan, frustriran ili agresivan.

Zato mi je veoma važno da govorimo o tome da je u redu da te boli. Ne treba mladima govoriti da nešto ne bi smelo da ih pogodi, već im pomoći da kroz to ne prolaze sami.

Kampanja Crnogorskog Telekoma „Baš te boli“ govori upravo o izboru između ravnodušnosti i reakcije. Zašto često ne reagujemo kada vidimo da je neko online izložen vrijeđanju ili ponižavanju?

Kada razgovaram sa mladima i pitam ih zašto ne reaguju na digitalno nasilje, često mi kažu: „Ako se ja umešam, onda će svi napasti mene. I mene će to boleti, a na kraju niti sam pomogao drugaru, niti mogu da se izborim sa onim što se sada dešava meni.“

To moramo da razumemo. Nije uvek jednostavno javno stati u nečiju odbranu, naročito u digitalnom prostoru, gde se napad veoma brzo može preusmeriti na nekog drugog.

Zato je moj savet da se obrate direktno osobi koja je napadnuta. Najlepše bi bilo da to bude uživo, u školi, u dvorištu, na rođendanu. Da joj priđu i kažu: „Video sam šta se dogodilo. To je baš glupo. Znam da te boli.“

Ako smo i sami prošli kroz nešto slično, možemo da kažemo: „I ja sam to doživeo i znam kako se osećaš.“

Reagovati ne mora uvek da znači javno ulaziti u sukob sa osobom koja širi mržnju. Nekada je veoma važna reakcija upravo to da osobi koja je povređena stavimo do znanja da smo videli šta joj se dogodilo i da nije sama.

Mladi često relativizuju takve komentare riječima „to je samo šala“ ili „svi tako pričaju“. Kako prepoznati trenutak kada komentar prelazi granicu i postaje nasilje?

Kada mladi kažu: „To je samo šala“ ili „Ne razumete, mi se tako šalimo“, ja bih ih uvek pitala da mi pokažu makar jednu osobu kojoj je to bilo smešno.

Jer, ako je šala, nekome mora biti smešna. Ako nije smešno, a nekoga povređuje, onda to nije šala. Nije u redu povređivati druge ljude, a onda se skrivati iza toga da je sve bilo samo humor.

Danas je meta neko koga poznajemo, možda i neko koga ne poznajemo, ali nikada ne znamo kako će osoba na koju se sruči ogromna količina ružnih reči i govora mržnje sve to doživeti i šta će iz toga poneti sa sobom.

Zato mi je taj kriterijum prilično jednostavan: ako nekoga ponižava i povređuje, teško ga možemo opravdavati rečima „samo smo se šalili“.

Šta konkretno treba da uradi mlada osoba kada je sama meta govora mržnje ili digitalnog nasilja?

Pre svega, treba da razgovara sa nekim kome veruje. Kažu naši stariji da je tuga manja, a sreća veća kada se sa nekim podeli, i mislim da to ovde zaista ima smisla.

Mladi se često stide onoga što im se dogodilo. Osećaju frustraciju, ali i strah od odraslih, posebno od roditelja. Plaše se da će, kada ispričaju šta im se događa, prva reakcija biti: „Daj telefon“, „Gasi društvene mreže“, „Nećeš više koristiti TikTok“.

Moj apel roditeljima je da to ne rade.

Ako vam se dete poverilo zato što doživljava digitalno nasilje, oduzimanje telefona ne treba da bude odgovor. Na taj način možemo samo da mu pošaljemo poruku da je kažnjeno zato što nam se obratilo za pomoć, a rezultat može biti da sledeći put odluči da ćuti.

Važno je da mlada osoba zatraži pomoć i da govori o tome šta joj se dešava.

A šta kada vidimo da je neko drugi meta?

Priđimo mu. Razgovarajmo sa njim. Ako je to neko ko nam je blizak, možemo da ga dotaknemo po ruci, zagrlimo i jednostavno kažemo: „Vidim šta se dešava.“

Ako smo imali slično iskustvo, možemo da kažemo: „Znam kako ti je, jer sam i ja nekada bio u takvoj situaciji.“ A čak i ako nismo, možemo reći da vidimo šta se događa i da smatramo da nije u redu da neko bude maltretiran na takav način.

Ne moramo uvek imati rešenje. Ne moramo imati ni savršen savet. Nekada je najvažnije da osoba zna da postoji neko sa kim može da podeli to iskustvo.

Kolika je odgovornost roditelja, škole, institucija i društva? Kako da budu podrška mladima, a da ih ne osuđuju ili dodatno udalje?

Svi nosimo odgovornost. Roditelji, pre svega, moraju da otvaraju digitalne teme sa svojom decom. Važno je da ne budu osuđujući i da ne nastupaju samo kao odrasli koji drže lekcije i dele savete.

Najiskrenije, mi nemamo toliko saveta za njih koliko mislimo da imamo. Mladi su u mnogo čemu digitalno pismeniji od nas. Potrebno je da ih slušamo i da se ne pravimo da o njihovom digitalnom svetu znamo sve. To ih jako nervira, ali ih pre svega udaljava od nas.

Mislim da još postoji veliki odbrambeni zid prema ovim novim temama. Institucije se nisu dovoljno brzo prilagodile, a i dalje postoji zabluda da digitalno nasilje nije „pravo“ nasilje.

Za mlade ljude ono može biti veoma traumatično upravo zato što je publika ogromna i zato što sadržaju mogu ponovo i ponovo da budu izloženi. Poruka, fotografija ili komentar ne nestaju nužno onda kada se prvi incident završi. Svaki put kada se osoba ponovo susretne sa tim sadržajem, može ponovo da proživi isto iskustvo.

I škole ponekad misle da ih se nešto ne tiče zato što se dogodilo na TikToku ili Snapchatu. Ali deca veliki deo svog budnog dana provode u školi. Naravno da ih se tiče. Škola treba da bude prostor u kojem možemo i o tome da razgovaramo.

Mislim da ćemo kao društvo krenuti dalje tek kada svi preuzmemo sopstveni deo odgovornosti, umesto da je, kao ping-pong lopticu, prebacujemo jedni na druge – roditelji na školu, škola na porodicu, institucije na nekog trećeg.

Da li postoji neki ohrabrujući primjer iz okruženja ili šire, odnosno model za koji možemo reći da daje rezultate?

Nemam jedan sistem za koji mogu da kažem: oni su pronašli rešenje i treba samo da ih kopiramo. Promene u digitalnom prostoru toliko su brze da se svi trenutno prilagođavamo, pa i društva sa veoma razvijenim i stabilnim institucijama.

Često čujemo o zabranama ili podizanju starosne granice za korišćenje društvenih mreža. Ja ne mislim da su zabrane pravi način.

Mislim da su edukacija i razgovor ono što nam je potrebno – da učimo zajedno sa mladima, da slušamo njihova iskustva i da sa njima razgovaramo o tome kako se ponašamo u digitalnom prostoru.

Zabraniti tinejdžeru telefon i prostor u kojem se odvija veliki deo njegovog društvenog života može biti kontraproduktivno. Moramo mnogo više da razgovaramo sa mladima, a ne samo o njima.

Mislim da ćemo upravo kroz tu interakciju doći do najboljih rešenja.

( Telekom )

( Promo sadržaj )