Hrvatska je usamljena, ali to nije nužno dobra vijest za Crnu Goru

Konstatacija premijera Hrvatske Andreja Plenkovića da je pozicija Zagreba prema Crnoj Gori naišla na razumevanje partnera u EU, kada se prevede sa diplomatsko-briselskog rečnika, znači da je Hrvatska usamljena i bez podrške za svoje zahteve prema Crnoj Gori. Ne može se reći da je Hrvatska izolovana, a kamoli pod pritiskom da pronađe kompromis sa Crnom Gorom, ali je u daleko lošijoj pozicij nego što je Zagreb priželjkivao. Nemački kancelar Fridrih Merc je izjavom da je Crna Gora ispunila gotovo sve uslove, a da spor sa Hrvatskom predstavlja zbir lokalnih rešivih pitanja jasno stavio do znanja da je odgovornost isključivo na Zagrebu i Podgorici.

Međutim, to što je Hrvatska sama nije nužno dobra okolnost za Crnu Goru. Istorija EU krcata je jednostranim i egoističkim blokadama. Francuska je onemogućavala ulazak Velike Britanije u tadašnju Evropsku ekonomsku zajednicu sve dok je general Šarl de Gol bio živ. Veliko proširenje EU 2004. i njegov privezak 2007. godine bili su mnogo više proizvod pretnji unakrsne upotrebe veta nego entuzijazma za proširenje.

Dugogodišnja blokada Severne Makedonije od strane Grčke, a zatim Bugarske, kao i grčko blokiranje Albanije ili holandsko Srbije u periodu od 2005. do 2010. godine, primeri su uspešne implementacije nacionalnih ciljeva uvijenih u oblande poštovanja evropskih vrednosti i pravila. Čak je i Slovenija jedno vreme stopirala Hrvatsku, i pored toga što su odredbe Konvencije UN iz Montego Beja o pomorskim granicama bile na strani Zagreba.

Zvanična Podgorica bi napravila veliku i kobnu grešku ako bi igrala na kartu izolovanosti Hrvatske. Pozicija Plenkovićeve vlade je opšteprihvaćena u političkom miljeu bivše jugoslovenske republike, sa retkim izuzecima, tako da spoljni pritisak na Zagreb u ovom slučaju ne može da proizvede pozitivne efekte po Crnu Goru; naprotiv, može samo da ima kontraproduktivnu posledicu.

Drugim rečima, kada postoji unutrašnji konsenzus u državama članicama oko uslova za kandidatkinje za članstvo u EU, pritisci ili izolacija na spoljnom planu ne proizvode željene rezultate. Sasvim druga je priča kada u članici EU postoji unutrašnja podeljenost. Onda spoljna presija i izolovanost mogu da budu ozbiljan instrument, ali to nije slučaj sa Hrvatskom.

Vlada Milojka Spajića nije poslušala savete iz EU da reši otvorena pitanja sa Zagrebom do kraja prethodnog leta. Evropski partneri su upozoravali Podgoricu da je važno da zatvori spor sa Hrvatskom jer, ako ga ostavi za završnicu pregovora, onda on može da proizvede kobna kašnjenja u realizaciji cilja da Crna Gora potpiše Pristupni sporazum u prvoj polovini sledeće godine. I to se upravo događa.

HRVATSKI USLOVI I CRNOGORSKI INTERESI

Tačno je da se Hrvatska i premijer Plenković nalaze u veoma delikatnoj poziciji. Zagreb sebe već godinama predstavlja kao sponzora proširenja Evropske unije na Zapadni Balkan, deo je grupe članica EU "prijatelja proširenja", a Plenković ima velike ambicije za najviša mesta u Uniji 2029. Zato su u Zagrebu pokušali da njihovim nacionalnim zahtevima daju odelo uslova iz tzv. evropskog akija i vezali ih za konkretna pregovaračka poglavlja a ne kao bilateralna pitanja.

Generalno, Podgorica ne bi trebalo da ima probleme da procesuira ljude koji su odgovorni za ratne zločine, plati odštetu bivšim zarobljenicima u logoru Morinj, promeni ime bazenu u Kotoru (što je već praktično učinjeno izmenom zakona) i učini sve da se razjasni sudbina nestalih osoba. To je Podgorica trebalo da uradi i sama, znatno ranije.

Pitanje statusa i podele preostale vojne imovine bivše SFRJ, odnosno povratak školskog broda "Jadran", može da bude rešeno razumno i u relativno kratkom roku. Crna Gora ne bi smela da dozvoli da od drveta ne vidi šumu i zbog jednog broda koji nema ni ekonomsku, ni umetničku, ni istorijsku vrednost propusti najbolju šansu u svojoj istoriji.

Pokretanje spora oko kopnene granice bilo bi kontraproduktivno za Crnu Goru. Prevlaka nema više stratešku važnost kakvu je mogla da ima u prethodnim vekovima, a ako bi Podgorica zaoštrila spor oko kopnene granice, to bi bio kraj nada da Crna Gora uđe u EU do kraja ove decenije.

Granica na moru je sasvim drugačija priča i tu bi Podgorica trebalo da ostane dosledna u stavu da liniju razgraničenja utvrdi međunarodna arbitraža. Imajući u vidu da ostrvo Mamula više nije nenaseljeno i da ima svoju ekonomsku i turističku upotrebu, ono je de fakto i de jure najzapadnija tačka crnogorske teritorije, od koje se meri razmak do Prevlake i posledično obezbeđuje da čak i veliki kruzeri mogu da ulaze i izlaze iz Boke kroz crnogorske teritorijalne vode. Mada, i to pitanje nije toliko presudno budući da Konvencija iz Montego Beja garantuje neometani prolaz civilnih i trgovačkih brodova.

Zahtev Hrvatske za povlačenje politike istorijskog revizionizma, i pored toga što spada u klasičnu provokaciju - podsetimo, u Hrvatskoj je uništeno ili oskrnavljeno oko 3.000 antifašističkih spomenika, a sva mesta genocida i najstrašnijih ratnih zločina hrvatskih vlasti tokom Drugog svetskog rata, osim donekle Jasenovca, ili su zapuštena ili marginalizovana - treba je uzeti ozbiljno, progutati žabu, odbrojati do deset i imati na umu šta je cilj Crne Gore.

Približavanje Crne Gore članstvu u EU pod vođstvom vlade koja svojim sastavom i politikom iritira manje-više podjednako režim u Srbiji i politički establišment u Hrvatskoj, budi zavist u Albaniji i, pre svega, razoružava političke snage u Crnoj Gori koje su bile uverene da im zasluge za obnavljanje nezavisnosti Crne Gore daju doživotnu tapiju da određuju ko je dobar Crnogorac i šta je interes Crne Gore, i da im je dozvoljeno sve, od organizovanog kriminala do zloupotrebe položaja, trgovine uticajem i korupcije.

Ahilova peta Crne Gore ogleda se u činjenici da Vučićev režim, koji želi da Crna Gora bude antievropska i što dalje od EU, ima svoju "petu kolonu" u Podgorici, delom dobrovoljačku, delom interesnu, a delom plaćenu. Na drugoj strani, hrvatska politika želi antisrpsku Crnu Goru, ne u kontekstu odnosa vlasti u Crnoj Gori i u Srbiji - relacije dve zemlje nisu bile nikada tako hladne i udaljene kao danas - već da režim u Podgorici radi na slabljenju i, po mogućstvu, poništavanju srpskog elementa u Crnoj Gori. Takav stav Zagreba podudara se sa ciljevima dobrog dela opozicionih partija koje u crnogorsko-hrvatskom sporu nastupaju, svesno ili nesvesno, kao "korisni idioti" Plenkovićeve vlade.

Ne treba se skandalizovati ni zbog ciljeva Vučićevog režima ni zbog ciljeva hrvatskih vlasti. Beograd i Zagreb se bore za uticaj i hegemonsku poziciju u regionu i sasvim je očekivano da ceo prostor bivše Jugoslavije bude neka vrsta terena njihovog nadmetanja. Ne treba potcenjivati ni albansku stranu, bilo da se radi o Prištini ili Tirani. Razlog za brigu je široka lepeza lidera i partija u Crnoj Gori spremnih da sinergijski deluju sa Beogradom ili Zagrebom ili Prištinom i Tiranom u ostvarivanju njihovih partikularnih interesa koji idu protiv realizacije državnog cilja da Crna Gora uđe u EU u sledeće dve, najviše tri godine.

ZAŠTO ZAGREB NIJE POMENUO REZOLUCIJU O JASENOVCU

Vrlo je indikativno da Hrvatska u EU nikada nije pomenula usvajanje Rezolucije o Jasenovcu, Dahauu i Mathauzenu kao razlog za postavljanje dodatnih uslova Crnoj Gori, a sve vreme je u hrvatskom i crnogorskom javnom prostoru direktno ili indirektno insistirala na tome, između ostalog i uz pomoć dela političkih stranaka u Crnoj Gori. To što Nemačka i Austrija nisu podržale Hrvatsku više je nego indikativno i pokazuje ko se zaista suočio sa svojom prošlošću i priznaje počinjene zločine, a ko ne.

U suštini, zvanični Zagreb je čekao priliku da ispostavi zahteve Crnoj Gori koje je u dobroj meri definisala Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti (HAZU) i predstavila ih vladi 2022. godine, to jest dve godine pre nego što je usvojena pomenuta rezolucija u Skupštini Crne Gore. Hrvatsku politiku prema Crnoj Gori nije moguće ni shvatiti ni objasniti ako je ne posmatramo kroz njen odnos prema Srbiji i Srbima u regionu.

Za razliku od Bosne i Hercegovine, gde Zagreb podržava, štiti i sarađuje sa najradikalnijim srpskim nacionalistima koje predvodi Milorad Dodik, u Crnoj Gori hrvatske vlasti igraju na DPS i njemu bliske stranke. Ta na prvi pogled kontradiktorna politika ima svoju logiku. U BiH je Dodik potreban Zagrebu za realizaciju hrvatskih nacionalnih interesa i zato se ćutke prelazi preko njegovog srbovanja, dok su u Crnoj Gori Milo Đukanović i DPS poželjni partneri upravo zbog njihove politike prema Srbima u Crnoj Gori i preuzimanja hrvatskog rečnika o ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Ne treba potceniti činjenicu da u Hrvatskoj vrlo dobro znaju odakle su poreklom Puniša Račić, Željko Ražnatović Arkan, Veselin Šljivančanin pa i Slobodan Milošević.

Opšte je poznato da je usvajanje Rezolucije o Jasenovcu, Dahauu i Mauthauzenu imalo unutrašnji politički motiv: vladajući PES je, nakon glasanja Crne Gore za Rezoluciju o genocidu u Srebrenici u Generalnoj skupštini UN-a 2024. godine, usvajanjem rezolucije o genocidu u Jasenovcu "smirio" deo vladajuće koalicije i izbegao zamku koju su združenim snagama postavili režim u Beogradu i pojedine političke snage u Podgorici da obore vladu. Dakle, rezolucija nije imala veze sa današnjom Hrvatskom, već isključivo sa Crnom Gorom.

Ironija sudbine je da su brojni događaji u Hrvatskoj u poslednje dve godine dali ex post opravdanje Rezoluciji o Jasenovcu u Skupštini Crne Gore. Od prisustva predsednika Sabora i polovine vlade Republike Hrvatske, uključujući i ministra unutrašnjih poslova, na koncertu pevača koji uzvikuje "Za dom spremni", peva rasističke pesme poput "Geni kameni", slavi ratne zločince zajedno sa drugim pevačem u skladbi "Sude mi" i pokazuje otvorene teritorijalne pretenzije prema drugoj državi u pesmi "Lijepa li si", do poslednjih događaja pre, tokom i posle utakmice Hajduk - Ajaks u Ligi konferencija.

Pomenuti, ali i drugi događaji apologije ustaštva i NDH nisu izolovani u Hrvatskoj, baš kao što su zapuštenost i marginalizacija stratišta poput logora za decu i žene Stara Gradiška ili izloženost vandalizmu spomen-obeležja Jadovno sasvim regularna i prihvaćena realnost. U tom kontekstu, eksplicitan i javan zahtev Zagreba da se povuče Rezolucija o Jasenovcu, Dahauu i Mauthauzenu mogao bi da se vrati kao bumerang ako postane viralna i internacionalna priča.

Ostaje i problem rečnika koji Hrvatska želi da upotrebi u dokumentu koji bi trebalo da prati postizanje sveobuhvatnog rešenja i u kojem Zagreb namerava da nametne svoje viđenje ratova za jugoslovensko nasleđe koristeći formulacije koje umesto da vode smirivanju tenzija i pomirenju dodatno sipaju ulje na još uvek tinjajuću vatru mržnje u regionu.

( Željko Pantelić )