Vuk 10 od 10 - za istoriju i naslove evropskog, pa svjetskog prvaka

Crnogorski karatisti imaju sjajnu tradiciju da se s najvećih takmičenja u uzrastima kadeta, juniora i mlađih seniora nikada nisu vratili bez medalje. Ipak, 14. Svjetsko prvenstvo u poljskoj Bielsko-Bjali može se nazvati krunom - tri medalje, zlato Vuka Vučinića i bronze Anesa Arifaja i Katarine Đukić za 12. mjesto na svijetu. I uz to, podvig za istoriju, jer je teškaš Iskre Vučinić prvi kompletirao naslove prvaka Evrope i svijeta u juniorima u istoj godini.

Vučinić je osvojio zlatnu medalju pobjedom u finalu nad Ukrajincem Vladislavom Rudenkom - 7:4, a istog rivala je na početku godine u borbi za zlato nadvisio i na Evropskom prvenstvu u Limasolu.

- Neugodni su stilom ti ukrajinski borci, jako ih je teško pročitati, napraviti plan. Još je i on poveo, ali pritiskao sam, sustigao rezultat i bio angažovaniji, da bih ga tri sekunde prije kraja primorao na napad, koji sam iz kontre, udarcem nogom, iskoristio za tri poena i veliku radost. Ne dolazi se lako do zlata, mora se biti maksimalno fokusiran, držati emocije pod kontrolom, a nije to lako na centralnom tatamiju kada su sve oči uprte u tebe. Pritisak je zaista ogroman, ali sam od starta šampionata znao da je prilika da iskoristim formu i iskustvo, mada me je mučila povreda palca desne noge i udarao sam njom samo kada sam bio 100 odsto siguran da ću poentirati - priča za “Vijesti” najbolji svjetski junior i šampion kategorije preko 76 kilograma.

Na dva najveća takmičenja u ovoj godini Vučinić, koji danas puni 18 godina, dobio je 10 mečeva.

- Požurio sam, da sam samo desetak dana stariji, ne bih imao pravo učešća u juniorima - našalio se Vučinić i nastavio:

- Značilo mi je u Poljskoj to što sam šampion Evrope i bio sam slobodan u prvom kolu, tako da sam mogao da “snimim” mog narednog rivala iz Japana, pripremim taktiku i odmah sam poentirao. Tada je sve lakše protiv Japanaca, koji vole brzi ulaz i da skrate distancu, a ja sam mogao da “plešem” okolo i izbacujem ga iz ritma za čak 8:0 na kraju. Raspored borbi, s druge strane, nije mi išao naruku i samo sam nakon tog meča s Japancem imao nepunih pet minuta pauze, a ostala dva meča toga dana bila su odmah jedan za drugim, s vremenom tek da presvučem kimono - prisjeća se Vučinić najvećeg dosadašnjeg uspjeha.

I prve svjetske medalje, ali treće zlatne, jer je na vrhu podijuma bio i kao kadet u Tbilisiju na Evropskom prvenstvu.

- Presrećan sam dosadašnjim tokom karijere, treba puno kockica da se složi da bi se uspjelo. Od forme do toga da budeš zdrav u vrijeme održavanja šampionata. Od danas sam već mlađi senior, ali imam pravo nastupa i u seniorima. Znam da, ako nastavim da radim u istom tempu, mogu da napredujem i uspijem i u najjačoj konkurenciji. Sparingujem sa našim trofejnim seniorima i vidim da mi još samo malo nedostaje snage, ali i iskustva. I nadam se da će se karate opet vratiti na OI, značilo bi nam.

Vuk je s pet godina počeo u Iskri, u sali OŠ “Radojica Perović”, kod trenera Nenada Vojinovića, koji je sada selektor muške ekipe seniora i mlađih seniora.

- Samo godinu sam radio karate sa Aleksandrom Đurovićem, sve ostalo vrijeme sa Vojinovićem. Naporno je, jer pet treninga karatea imam sedmično i šest ostalih - snage i kondicije kod Dejana Vujisića. No, u Gimnaziji “Slobodan Škerović” me podržavaju razredni Ivan Terzić i uprava, i tek sam malo popustio u učenju u odnosu na prva dva razreda, kada sam bio odličan. Sada je i sve lakše, jer sam dobio već tri nagrade SO Danilovgrad, imam stipendiju Ministarstva sporta, a sada ću imati i od Karate saveza. To značajno olakšava, jer su roditelji prethodno morali da finansiraju moje bavljenje karateom. Fale nam još bolji uslovi u klubu, sala ima svega četrdesetak kvadrata i kada iz nje pođeš na veliki profesionalni tatami u ogromnoj sali, treba se orijentisati, osjetiti borilište. No, taj mali prostor nam vjerovatno daje bliskiju energiju, podržavamo se u klubu i odnosi su bratski. Svi se radujemo uspjesima - objasnio je Vučinić.

Najvažnije je spreman ući u takmičarsku sezonu

Da nije lako doći do vrhunskih rezultata u savremenom sportu je opšte poznato, Vuk Vučinić već ima svoj put.

- Najvažniji je taj početak sezone i kampovi od po tri treniga u nekih sedam dana, a nakon njega treninzi snage i kondicije. Tada se ulazi u formu, a onda slijede takmičenja i školske obaveze i moraš biti disciplinovan u njenom održavanju. Izlazak je svega sat nakon treninga. Družimo se na takmičenjima, naročito borci sa Balkana, sa kojima smo u kontaktu stalno. Volim ta putovanja i upoznavanja kultura, Rim i Tbilisi su mi posebno ostali upečatljivi. Relaksacija su mi utakmice naše fudbalske reprezentacije i gledanje rukometa, kao i borilačkih sportova, jer kod Vujisića treniraju i borci iz drugih disciplina i družimo se. U Iskri je tek posebna priča, naročito nakon što je i drugu mušku medalju donio Crnoj Gori naš mlađi senior, bronzani Arifaj i to mu je treća velika bronza. Ponosni smo - zaključio je Vučinić.

( Slaviša Živaljević )