Zašto imamo paranormalna iskustva

Od drevnih mesopotamskih priča o duhovima o kojima treba da brinu njihovi živi srodnici, pa sve do „Božićne priče" Čarlsa Dikensa, ljudi već vekovima pripovedaju o duhovima.

Ali zašto smo još uvek njima fascinirani?

Kristin Simonds-Mur, psihološkinja i profesorka na Univerzitetu Zapadne Džordžije u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), kaže da ljudi nesumnjivo doživljavaju iskustva za koja veruju da su paranormalna.

Taj izraz se uglavnom koristi za opisivanje pojava koje nauka za sada ne može da objasni.

„Ta iskustva su stvarna na subjektivnom nivou... i mogu da imaju ogroman uticaj na ljude", kaže ona.

Međutim, to ne znači da imaju natprirodno poreklo.

„Izmenjeno stanje svesti"

Simonds-Mur kaže da kada ljudi doživljavaju nešto što smatraju paranormalnim, u mozgu mogu da se odvijaju različiti procesi.

Jedno od mogućih objašnjenja povezano je sa takozvanom hipnagogijom, prelaznim stanjem između budnosti i sna.

„Mnoga od ovih iskustava javljaju se kada se ljudi nalaze u blago izmenjenom stanju svesti", kaže Simonds-Mur.

U tom stanju, granica između unutrašnjih predstava i spoljašnjih čulnih opažaja može da bude nejasna, zbog čega ih je teško razlikovati. U ovom stanju takođe može da dođe do paralize sna.

Prema proceni naučnog rada iz 2011. godine, ovo stanje iskusilo je 7,6 odsto opšte populacije.

U studiji, objavljenoj u stručnom časopisu Sleep Medicine Reviews, korišćeni su podaci međunarodnog uzorka ispitanika, koji nije obuhvatio studente niti ljude koji imaju psihijatrijske poremećaje.

Paraliza sna se javlja kada se „telo probudi, ali mozak ne", kaže Kris Frenč, profesor na Goldsmit koledžu Univerziteta u Londonu.

On je osnovao Jedinicu za psihološka istraživanja i proučavanja iskustava koja deluju paranormalno.

Paraliza sna povezana je sa mnogim simptomima, među kojima je i snažan osećaj nečijeg prisustva u prostoriji.

„Čak i ako u prostoriji ne vidite niti čujete bilo šta drugo, imate osećaj kao da je nešto tu", kaže Frenč.

Tokom paralize sna mogu da se jave i veoma izražene halucinacije, koje podrazumevaju i telesne senzacije.

„To može da bude jako zastrašujuće", kaže Frenč.

„Ali to je halucinacija. To nije stvarno".

Stručnjaci smatraju da paranormalna iskustva mogu da budu povezana i sa pareidolijom, odnosno sklonošću ka prepoznavanju poznatih oblika ili likova u običnim i slučajnim pojavama i stvarima.

„Zbog načina na koji funkcioniše naš vidni sistem, sasvim je moguće da krajičkom oka ugledamo nešto i to pogrešno protumačimo kao nešto što liči na lice, iako to zapravo nije lice", kaže Rodni Šmalc, profesor na Univerzitetu Mekjuan u kanadskom Edmontonu.

Simonds-Mur kaže da smo još skloniji tome da uočavamo takve obrasce kada smo pod stresom.

Neki psiholozi smatraju da osećaj nečijeg prisustva kada smo sami može da bude povezan i sa fenomenom koji je poznat kao disocijacija.

Simonds-Mur objašnjava da se disocijacija javlja kada se pojedini aspekti sopstvenog bića doživljavaju kao odvojeni ili otuđeni od sopstvenog iskustva ili okoline.

Ona objašnjava da na jednom kraju spektra ovaj fenomen može da se javi tokom perioda izuzetno snažnog stresa, na primer posle saobraćajne nezgode, kada neko ima osećaj da se „odvaja od samog sebe".

Međutim, disocijacija može da se javi i u svakodnevnom životu, na primer kada neku poznatu radnju obavljamo na režimu „autopilota", kao što je vožnja automobila na putu do kuće.

Kada je reč o osećaju nečijeg prisustva, moguće je da čovek doživljava neki aspekt samog sebe, „ali kao nekog drugog bića", kaže Simonds-Mur.

Ona dodaje da su ovakva disocijativna stanja verovatnija tokom perioda stresa ili nedostatka sna.

Pojedina istraživanja ukazuju na povezanost prijavljenih paranormalnih iskustava i psihološke osobine poznate kao transliminalnost.

Ovaj psihološki koncept, koji je uveo australijski psiholog Majkl Talborn, koji se bavio parapsihologijom, definiše se kao preosetljivost na psihološki materijal (slike, ideje, uticaje, i percepcije) koji potiče iz nesvesnog i/ili spoljašnjeg okruženja.

Simonds-Mur kaže da se ovaj koncept najbolje procenjuje pomoću upitnika.

Ljudi koji na njemu postižu više rezultate obično su „veoma kreativni, imaju bogatu maštu i skloni su fantaziranju", i veća je verovatnoća da ih „umetnost ili muzika duboko dirnu", kao i da „pamte njihove snove i da u njima pronalaze značenje", kaže profesorka.

Takvi ljudi, dodaje ona, su takođe skloniji da imaju osećaj prisustva nekog ili nečeg nevidljivog.

Oni takođe mogu da imaju sinesteziju - neurološko i perceptivno stanje u kojem stimulacija jednog čula (ili kognitivnog puta) spontano izaziva doživljaj u drugom čulu.

Na primer, kada čovek koji ima sinesteziju ugleda ružičastu boju može nesvesno da stvori asocijaciju da je ružičasta boja ruže, a zatim da stekne utisak da oseća njihov miris, objašnjava Simonds-Mur.

Ona ukazuje da bi kod nekih ljudi ovo iskustvo koje podrazumeva preplitanje čulnih doživljaja, moglo da objasni pojedine paranormalne doživljaje.

Međutim, psihološki fenomeni nisu jedino moguće objašnjenje.

• Duhovi, prikaze i zaposedanja: Život u kući sa rekordnim brojem isterivanja đavola
• Malo gledaš, pa se sakriješ: Scene kojima nas je Džon Karpenter kupio
• Zašto smo očarani tajnim magijskim simbolima i vradžbinama

Uloga okruženja

Neka mesta su „sama po sebi sablasnija" od drugih, kaže Frenč.

„Ako se iz prostora sa jakim osvetljenjem pređe u prostor sa slabim osvetljenjem, ljudi obično postaju malo napetiji, osećaju određenu nelagodnost kada uđu u takve prostore", objašnjaava on.

Međutim, drugi faktori u okruženju su nešto složeniji.

Jedan od njih je prisustvo infrazvuka, odnosno mehaničkog talasa čija frekvencija je niža od 20 herca, koje ljudsko uvo ne može da oseti.

Infrazvuk nastaje pod uticajem različitih izvora, kao što su mašine, saobraćaj, pa čak i vodovodne i grejne instalacije, naročito u starijim zgradama.

Infrazvuk ne možemo svesno da čujemo, ali to ne znači da nema uticaj na nas, kaže Šmalc.

On je sproveo istraživanje koje je pokazalo da prisustvo infrazvuka dovodi do blagog porasta nivoa kortizola, hormona povezanog sa stresom, u pljuvački učesnika.

Prisustvo infrazvuka bilo je povezano i sa njihovim pojačanim osećajem razdražljivosti.

Povezanost infrazvuka i paranormalnih iskustava predmet je rasprava, a istraživanje koje je sproveo i sam Frenč nije pronašlo dokaze o takvoj vezi.

Šmalc je saglasan da samo prisustvo infrazvuka nije dovoljno da izazove paranormalno iskustvo, ali smatra da bi ono moglo da bude „mali deo slagalice", naročito zato što se psihološki fenomeni, poput pareidolije, često pojačavaju u stanju anksioznosti.

Jedno je biti anksiozan ili imati utisak opažanja nečega, ali šta nas navodi da to nešto pripišemo natprirodnim silama?

Istina ili opstanak

Neki smatraju da bi odgovor mogao da se krije u našoj evoluciji.

„Stvoreni smo za preživljavanje, a ne za spoznavanje istine", kaže folkloristkinja Debora Hajd, koja proučava zašto ljudi veruju u natprirodne pojave.

„Veliki deo naših kognitivnih i čulnih sistema zapravo je usmeren na naš opstanak, a ne na to da spoznamo punu istinu o nekoj situaciji".

U prošlosti nam je možda pružalo evolutivnu prednost to što smo odmah pretpostavljali najgori mogući scenario, na primer, da senku tumačimo kao predatora ili neobjašnjiv zvuk kao moguću pretnju.

Uz to, ljudi imaju kognitivnu pristrasnost poznatu kao detekcija (subjekta) delovanja, ili sklonost da pretpostavljaju da iza nejasnih zvukova, pokreta ili događaja stoji svesni subjekt koji deluje sa namerom, objašnjava Hajd.

To znači da, kada doživimo nešto neobično, „po pravilu pretpostavljamo da je to izazvao neko ili nešto što poseduje svest, imajući pritom određene namere prema nama", kaže Frenč.

„Nije veliki korak odatle do ideje da možda postoje takve vrste pretnji i da te pretnje ponekad mogu biti nevidljiva bića različitih vrsta", dodaje on.

Pristrasnost potvrđivanja takođe može da bude od pomoći za objašnjenje zašto ljudi neobična iskustva pripisuju natprirodnim uzrocima.

Hajd kaže da iako se konkretna verovanja razlikuju od kulture do kulture, čini se da su religija i sujeverje „ugrađeni u naš softver".

„Ako već imate sistem verovanja koji polazi od pretpostavke da duhovi zaista postoje, onda nije nerazumno reći: 'Pa eto, to je objašnjenja'", kaže Frenč.

Na to bi mogla da utiče i činjenica da ljudi možda žele da veruju u postojanje duhova.

„Kada postoji nešto za šta već verujemo da je istinito ili bismo želeli da bude istinito, više pažnje posvećujemo dokazima koji naizgled potvrđuju takvo uverenje", kaže Frenč.

„[Duhovi] predstavljaju vid dokaza da život postoji i posle smrti.

„Zato, ako želimo da verujemo u zagrobni život, bićemo otvoreniji i za mogućnost da duhovi zaista postoje".

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Mladom obožavaocu „Isterivača duhova“ se ispunila želja - lovio utvare u biblioteci u Lidsu
• Misteriozni otisak džinovskog stopala i poreklo ljudske vrste
• Zašto je Ruska pravoslavna crkva „ozakonila" isterivanje đavola

( BBC Serbian Svi članovi )