Zdravstveni kartoni političara

Razumljiva je potreba da se sagleda uticaj fizičkog i mentalnog zdravlja vođa na donošenje odluka od značaja za budućnost nacije. Decenijama traju rasprave da li je Ruzvelt bio suviše popustljiv prema Staljinu zbog svoje fizičke oronulosti i koliko je Hitlerov psihopatološki profil odgovoran za najmasovniji rat u istoriji čovečanstva. Nevolja je što svi ti uvidi dolaze naknadno, po tipu „šta bi bilo, da je bilo“.

Stepen zadiranja u privatnost političara određuju mnoge, prevashodno kulturološke razlike. Tako se Francuzi tolerantno odnose prema ljubavnom životu predsednika Olanda, mada njegova skoro adolescentna nestašnost ima nesumnjive mentalno-zdravstvene implikacije. S druge strane, Amerikanci s estradnim sladostrašćem zaviruju čak i u budoar svojih političara , tražeći tu naznake njihovog moralnog profila, ali i opšteg zdravlja.

Novinarima je 2015. dat na uvid zdravstveni karton Hilari Klinton, iz koga je proisteklo da joj je oslabljena funkcija štitaste žlezde, da je sklona alergijama i da uzima lekove protiv zgrušavanja krvi. Lekari, naravno, mogu da „friziraju“ izveštaj, ali pri tome ozbiljno ugrožavaju svoju reputaciju. Dobro se pamti primer dvojice lekara koji su pre četvrt veka tvrdili da je predsednički kandidat Pol Congas izlečen (bio je samo privremeno zalečen) od raka krvotvornih organa.

Birače je ohrabrilo što je novoizabrani predsednik SAD Donald Tramp uspešno prebrodio sve laboratorijsko-kliničke preglede i što iz predostrožnosti redovno uzima niske doze aspirina i lekove za snižavanje holesterola. On je visok 190,5 centimetara, ali mu telesna masa dostiže 107 kilograma, tako da se približava granici gojaznosti. Trampovo neuobičajeno ponašanje, prebojeno impulsivnošću, nepredvidljivošću i samoobuzetošću, bilo je razlog da se javi pojačani interes za njegov mentalni sklop. Tako je jedan profesor psihologije zaključio da on odiše „narcisističkom motivacijom“.

Američko psihijatrijsko udruženje poručilo je svojim članovima da se drže kodeksa i da je prošlogodišnje javno psihoanaliziranje kandidata „ne samo neetično, već i neodgovorno“. Udruženje posebno podseća na pravila usvojena 1964, nakon što je propalom predsedničkom kandidatu Bariju Goldvoteru sud prihvatio tužbu da je preliminarne izbore izgubio zbog ankete tokom koje ga je četvorocifreni broj psihijatara ocenio „psihološki nepodobnim za predsednika“.

I, zaista, nema stručnog opravdanja da se na osnovu površnog uvida u medijske prikaze postavlja ozbiljna dijagnoza. Političar često pred masom ne ogoljuje svoju dušu, već teži da iziđe u susret očekivanjima. Otuda je, ako je uspešan, njegovo ponašanje odraz ugađanja željama birača i prilagođavanja kolektivnoj svesti.

Pored toga, olako se lepe neopravdane etikete o mentalnom zdravlju na osnovu odnosa političara prema socijalno delikatnim temama (npr. prava homoseksualaca), čak i kada su njegovi stavovi uslovljeni osobinama ličnosti koje su u granicama normalnog ili su, štaviše, poželjne (primer je empatija). Uz to, iskustvo s mnogobrojnim istorijski značajnim ličnostima pokazuje da psihijatrijska dijagnoza, sama po sebi, nije nužno i diskvalifikacija za ozbiljan i odgovoran posao. Jedna ambiciozna studija, sprovedena pre desetak godina, pokazala je da 18 od 37 američkih predsednika ne bi dobili potvrdu da su mentalno zdravi.

Kakvu pouku sve ovo nosi za nas? Mnogi se godinama zalažu za obavezan lekarski pregled kandidata za vodeće političke funkcije. Pri tome se, pozivanjem na nedavnu prošlost, pominje i uticaj partnera na dinamiku psihopatološkog odnosa (takozvano ludilo udvoje). Treba odmah istaći da od laboratorijskog i fizikalnog pregleda nema presudne koristi, a da priželjkivana procena mentalnog zdravlja iz mnogih razloga ne bi došla u obzir.

U odsustvu lekarskih izveštaja, čaršija se hrani rekla-kazala glasinama. Posebno su na ceni „poverljiva saznanja“ o dijagnozama političara na osnovu propisanih lekova. To treba prihvatiti kao ne mnogo častan, ali neizbežan vid političke borbe. Suština je u pružanju prilike da se predizborne aktivnosti odvijaju pred kritičkim sudom javnosti, pa ukoliko su uslovi manje-više jednaki za sve kandidate, odluku kvalifikovano donose i odgovornost za nju preuzimaju na sebe glasači.

Autor je profesor univerziteta (Politika)

( Zoran Radovanović )