Britanski advokat optužuje nemačku vladu za kršenje ustava ove zemlje odbijanjem da vrati državljanstvo hiljadama potomaka žrtava nacista. On tvrdi da je zakon počeo da se zloupotrebljava pedesetih i šezdesetih pod zaostalim uticajem bivših nacista, a da se zloupotrebljava i dan-danas.
Džejms Štraus živeo je čitav život u Njujorku, ali je tridesetih njegova porodica držala gostionicu i mesaru u Gunzenhauzenu, istočno od Nirnberga.
Tu se u martu 1934. godine odigrao događaj poznat kao pogrom Nedelje krvavog dlana, a gostionica se nalazila u njegovom epicentru.
Dok su nacisti divljali po gradu, dvoje Jevreja je ubijeno, a Džulijus Štraus, Džejmsov otac, bio je premlaćen dok nije izgubio svest i bio strpan u lokalni zatvor.
Ovaj pogrom istoričari smatraju jednim od najgorih antisemitskih incidenata u Nemačkoj pre napada iz Kristalne noći u novembru 1938. godine.
Kolovođa, Kurt Baer, član nacističkih paravojnih snaga poznatih kao SA, završio je na sudu i u zatvoru - ali ga je vrlo brzo oslobodio sudija simpatizer nacista.
On se potom vratio u gostionicu da se osveti, pucavši i teško ranivši 27-ogodišnjeg Džulijusa i ubivši njegovog oca Sajmona. (Baer je kasnije osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu, ali je pomilovan posle četiri godine)
- Netfliksov dokumentarac o logorima smrti - zašto su Poljaci besni
- Dojava naciste koja mi je spasila baku i dedu
Čim je mogao, Džulijus je pobegao iz Nemačke u strahu za život i skrasio se u Njujorku, gde je upoznao i oženio se s još jednom nemačkom jevrejskom izbeglicom.
Ali on se nikad nije oporavio od napada do kraja, budući da olovni meci nisu mogli da budu izvađeni iz njegovog tela, i umro je od posledica ranjavanja 1956. godine, na deveti rođendan njegovog sina Džejmsa.
Skoro 60 godina kasnije, 2015. godine, Džejms Štraus odlučio je da poseti Gunzenhauzen. „Tamo sam upoznao drage mlade ljude iz srednje škole i lokalne zvaničnike koji su se vraški potrudili da obeleže ovaj strašni incident", kaže on.
„Oduševili su me znanjem."
Štraus se vratio u SAD sa „dobrim utiscima" o savremenoj Nemačkoj i odlučio da se „u čast oca i pozitivnog rada koji se obavlja u Gunzenhauzenu" pozove na svoje pravo da povrati nemačko državljanstvo svoje porodice.
- Roditelji koji su spasli svoju jedinicu tako što su je predali drugima
- Zašto je Smederevska tvrđava dignuta u vazduh
Mislio je da je to rešena stvar kad je podneo zahtev 2017. godine. „Ali kad sam stigao sa papirima u njujorški konzulat, saopšteno mi je da postoji problem", kaže on.
Štrausu je rečeno da za njega to pravo ne važi zato što je njegov otac postao Amerikanac 1940. godine - pre nego što mu je zvanično oduzeto nemačko državljanstvo.
Iako je još 1933. godine usvojen zakon koji omogućuje da se nemačkim Jevrejima oduzme državljanstvo - prostim objavljivanjem njihovog imena u novinama - u mnogim slučajevima to se desilo tek u masovnoj denaturalizaciji svih Jevreja koji su pobegli iz zemlje, u novembru 1941. godine.
Član 116 nemačkog posleratnog Ustava kaže da će potomci ljudi kojima je oduzeto državljanstvo tokom nacističkog doba „ukoliko zatraže, dobiti nazad državljanstvo", ali nemačke vlasti odbijaju potomke ljudi kao što su Džulijus Štraus uz objašnjenje da su oni otišli „dobrovoljno".
To je argument koji se direktno kosi sa istorijskom realnošću. Da je Džulijus Štraus ostao u Nemačkoj, on bi skončao u koncentracionom logoru Dahau, zajedno sa drugim jevrejskim stanovnicima Gunzenhauzena.
Štraus je besan i rešen da uloži žalbu na odbijanje. „Ovo je izdaja ne samo moje porodice, već i nove Nemačke i školaraca koji su tako vredno radili", kaže on.
Proteklih godinu dana, londonski advokat Feliks Kaučman radio je prekovremeno, leteći često u Nemačku i nazad, u pokušaju da sastavi slučaj koji će ubediti - ili naterati - nemačku vladu da prestane da izuzima razne kategorije Jevreja iz Člana 116.
Džejms Štraus je jedan od više od 100 potomaka nacističkih žrtava kojima su odbijeni zahtevi za državljanstvo i koji su potražili Kaučmanovu pomoć.
Raštrkani po planeti, u Velikoj Britaniji, Australiji, Kanadi, Kolumbiji, Izraelu i Americi, oni su se okupili zajedno u Kaučmanovoj grupi za sprovođenje pritiska, Grupu izuzetih iz Člana 116, kako bi se izborili za svoje pravo, ukoliko treba, idući sve do nemačkog Ustavnog suda.
Iako je Štrausovo podnošenje zahteva bilo inspirisano divljenjem prema novoj Nemačkoj, u Velikoj Britaniji je na nagli skok broja predatih zahteva uticao referendum o EU iz 2016. godine.
U Velikoj Britaniji je 2018. godine podneto 1.506 aplikacija za nemačko državljanstvo, za razliku od svega 43 koliko ih je bilo 2015. godine.
Ali Kaučman kaže da se, iako je Bregzit bio katalizator koji je naveo na grupnu akciju, ne radi prosto samo o Bregzitu. Bregzit je samo poslužio za razotkrivanje prakse koja je „moralno i etički pogrešna", kaže on.
Način na koji se tumači Član 116 u suprotnosti je sa duhom ustava, tvrdi on, i ignoriše „koliko su ovi ljudi propatili pod Trećim rajhom".
Majka Džudit Rouds, Ursula Majkl, stigla je u Veliku Britaniju 1939. godine preko Kindertransporta, operacije koja je izvela hiljade jevrejske dece na sigurno dok su njihovi roditelji ostali kod kuće.
„Njen život bio je razrušen i nikad nije uspela da preboli krivicu zato što je preživela", kaže Rouds. Svi članovi njene porodice stradali su u Holokaustu.
Rouds, koja živi u Jorkširu, danas je aktivna u edukaciji o Holokaustu u majčinom rodnom gradu Ludvigšafenu na Rajni - ona učenicima pokazuje male kofere koji su njenoj majci bili dozvoljeni da ponese sa sobom.
Da bi lakše to mogla da nastavi da radi posle Bregzita, Rouds je odlučila da podnese zahtev za nemačko državljanstvo. Ali, bila je odbijena.
Zahtev Roudsove bio je odbijan uz objašnjenje da je rođena pre 1. aprila 1953. godine, od majke Nemice koja je bila udata za Engleza. Da je bilo obrnuto, da je njen otac Nemac, verovatno bi njen zahtev bio odobren.
„Besna sam zato što ta odluka diskriminiše žene. Ovo je 21. vek i ova vrsta rodne diskriminacije ne bi smela da se dozvoli. Mislim da je stav nemačke vlade da je trebalo da Jevreji ostanu u Trećem rajhu i da ne beže na sigurno", kaže ona.
„To je kao da osiguravajuće društvo kaže vlasniku kuće da mu neće isplatiti odštetu jer porodica nije ostala u kući dok je ova gorela do temelja i borila se protiv vatre."
Majka Feliksa Kaučmana takođe je došla u Veliku Britaniju preko Kindertransporta. On je osnovao Grupu izuzetih iz Člana 116 kad je, kao Džulija Rouds, jednom od njegove braće u konzulatu u Londonu saopšteno da ne podleže pravu da se prijavi za nemačko državljanstvo.
Iako u Članu 116 jasno stoji da će potomci Nemaca kojima je uskraćeno državljanstvo „to državljanstvo dobiti nazad", konzulat je tvrdio da prema nemačkom zakonu o naturalizaciji pravo na državljanstvo može da se prenese samo preko oca, do sedamdesetih.
Iako Kaučman nije razmišljao o tome da se i sam prijavi za nemačko državljanstvo i nikad ranije nije učestvovao u kampanjama, ovo ga je nagnalo na delanje.
„Iako je moja majka umrla 2001. godine, i te kako sam bio svestan šta bi očekivala od mene da uradim", kaže on.
„Mislim da je nemačka vlada prvo mislila da smo samo gomila malih starica koje piju čaj", smeje se on, „ali nećemo odustati. Iznenadila ih je naša odlučnost."
Kako nemačka vlada tumači Član 116
Automatsko pravo na državljanstvo uskraćuje se ljudima koji su:
- rođeni od nevenčanih roditelja, pre 1993. godine, od oca bivšeg Nemca i inostrane majke
- usvojeni od nemačkih roditelja pre 1977. godine
- čiji su preci stekli strano državljanstvo pre nego što im je oduzeto nemačko
- rođeni pre 1. aprila 1953. od bivše Nemice (i muškarca koji nije Nemac) koja je pobegla iz Nemačke pre nego što joj je oduzeto državljanstvo
- rođeni posle 31. decembra 1999. godine
- za pretke imali jevrejske članove nemačkih zajednica koje su nacisti pripojili tokom vojne ekspanzije, kao što su Dancig i Čehoslovačka (nejevrejski Nemci u ovim oblastima masovno su naturalizovani, ali Jevreji nisu)
Zanimanje za kampanju naraslo je kao lavina. Kaučmanova supruga Izabela bavi se stotinama ljudi koji su kontaktirali grupu. „Neki su veoma stari i mnogo su propatili", kaže ona. „Neki su izgubili čitave porodice u Holokaustu."
Dok Kaučman i doktorand s Univerziteta u Kembridžu Nik Kortman lobiraju kod političkih stranaka u Nemačkoj, Izabela vodi mrežu podrške.
„Ljudi su veoma emotivni i često plaču preko telefona kad me kontaktiraju", kaže ona. „Nekad su im potrebni meseci da se odluče da li žele da isteraju ovu borbu do kraja."
Neki su postariji preživeli Holokausta, na primer deca iz Kindertransporta, koji su i dalje pod traumom zbog svojih iskustava.
Ključna za Kaučmanov slučaj protiv nemačke vlade jeste atmosfera u kojoj se primenjuje Član 116. „Rečeno nam je iz raznih izvora za nacistički uticaju vršen na način na koji je zakon tumačen pedesetih i šezdesetih", kaže on.
Šef odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova koje se bavilo prebivalištem i azilom u to vreme bio je Kurt Brul, bivši nacista koji je tridesetih javno izlagao vlastite antisemitističke stavove.
U tom periodu su ljudi poput Džulijusa Štrausa, koji su pobegli iz zemlje i primili drugo državljanstvo pre nego što im je oduzeto nemačko, proglašeni nepodobnim - kao i Jevreji koji su živeli na istočnim teritorijama koje je okupirala Nemačka, kao što je Dancig (danas Gdanjsk, u Poljskoj).
„Moramo da razumemo kako je došlo do ovih izuzeća da bismo mogli da ih ispravimo", kaže Kaučman.
Nik Kortman je proučavao istragu nemačke vlade oko neuspeha u denacifikaciji i tako pronašao dokumente koji ukazuju na to da je Ministarstvo unutrašnjih poslova bilo svesno kontroverze koja je pedesetih pratila Član 116, kad je osnovana komisija koja je trebalo da prouči mogućnost reforme.
Tu komisiju predvodio je profesor Ulrih Šoner, bivši simpatizer nacista koji je, otkrivaju ovi dokumenti, podržavao praksu pokušaja da se izuzmu određene grupe.
„Taj uticaj se i dan-danas oseća i utiče na današnje odluke zato što je postavio presedan", kaže Kaučman.
U avgustu, Grupa izuzetih iz Člana 116 dobila je svoju prvu pravnu bitku. Nemačka vlada je, posle pritiska grupe, izdala dva ukaza, dozvolivši nekim potomcima Hitlerovih žrtava da se prijave za diskrecionu naturalizaciju prema Zakonu o nacionalnosti.
Nemačka vlada kaže da ovi ukazi omogućuju dobijanje nemačkog državljanstva „za one podnosioce zahteva koji su doživeli slične istorijske nepravde kao oni navedeni u Članu 116, ali iz pravnih razloga nemaju prava na restoraciju prema tom Članu."
Saopštenje koje je dobio BBC kaže da vlada „izuzetno ceni" činjenicu da potomci žrtava nacionalsocijalističkog progona sada žele da dobiju nemačko državljanstvo i tvrdi da novi ukazi „omogućuju brzo i direktno primenjivo pravilo... svodeći zahteve za državljanstvo osobama s pravom na njega na minimum."
Džudit Rouds jedna je od onih koja bi mogla da ispuni te kriterijume, ali samo ako se podvrgne nizu jezičkih i testova državljanstva. Ona tvrdi da je to i dalje diskriminacija i da joj se ne dopada što je „teraju da skače kako oni pevaju".
Za Kaučmana ustupci su „delimično rešenje ali ne pokrivaju sva izuzeća". Usvojena deca, na primer, i dalje se smatraju nepodobnim.
„Ovo je diskrecioni čin za koji morate da odete i preklinjete ih", kaže on. „Mi želimo svoja zagarantovana ustavna prava iz Člana 116."
Kaučmanova grupa ima neke moćne saveznike i uspela je da pridobije podršku opozicionih stranaka - Zelenih, Die Linke i FDP-a - koji vode parlamentarnu istragu po ovom pitanju. I dalje traže podršku partnera u nemačkoj vladajućoj koaliciji, CDU-a i SPD-a.
Kaučman ističe da je u septembru austrijski parlament jednoglasno ratifikovao zakon koji omogućuje vraćanje državljanstva potomcima nacističkih žrtava koji su pobegli od Hitlerovog Trećeg rajha.
„Ako Austrija može da usvoji zakon kako bi izgladila probleme oko restitucije državljanstva na međupartijskim linijama, ne vidim zašto to ne bi moglo da se uradi u Nemačkoj", kaže on.
Borba se uvukla duboko u privatne živote Kaučmanovih. Bračni par radi vikendima i kasno noću. Njihovo dvoje tinejdžerske dece stara se da je večera na stolu u pauzama studiranja za ispite.
Lična porodična priča tera ih da guraju dalje. Kaučmanov deda, Fric Bekhart, bio je nemački letački as i heroj Prvog svetskog rata, ali nakon što su nacisti došli na vlast, njegov ratni učinak izbrisan je iz istorijskih čitanki.
Kaučmanova majka, Suze Bekhart, rođena je 1930. godine u Vizbadenu. Kad je imala sedam godina, njen otac je imao aferu sa Arijevkom, što se pod nacistima smatralo zločinom, i on je poslat u koncentracioni logor Buhenvald.
„Prijatelj iz vazduhoplovnih snaga, istaknuti jevrejski advokat Bertold Gutman, odlučio je da se zauzme za njega kod Hermana Geringa, jednog od najmoćnijih nacističkih vođa, koji je bio jedan od njihovih ratnih kolega", kaže Kaučman.
Neverovatno, ali Fric je bio pušten iz Buhenvalda 1940. godine i rečeno mu je da napusti zemlju. Pre nego što je otišao, obećao je sestri i tastu i tašti da će se vratiti. Niko od njih nije preživeo Holokaust.
Kao ni njegov prijatelj Gutman, koji je poslat u Aušvic.
Bekhart i njegova žena stigli su u Veliku Britaniju 1940. godine, ali su smešteni sa drugim nemačkim državljanima na Osrtvo Men. Tek su se 1943. godine ujedinili sa svojom decom, koja su pre rata pobegla preko Kindertransporta.
Rešen da održi obećanje koje je dao vlastitoj porodici, Fric Bekhart se vratio u Nemačku pedesetih, da se bori za restituciju porodične imovine i njihovog posla.
„Borio se i borio", kaže njegov unuk Kaučman, čija je majka ostala da živi u Velikoj Britaniji.
„Radnja nije bila profitabilna, jer ljudi pedesetih i dalje nisu voleli da kupuju u jevrejskim radnjama, ali on je nije zatvorio. Morate da se borite za ono što mislite da je ispravno."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
