Peneminde je luka u severnoj Nemačkoj, gde se reka Pene uliva u Baltičko more.
Tamo su u oktobru 1942. godine nemački inženjeri sedeli u kontrolnoj sobi i gledali televizijski ekran.
Na njemu su išle slike uživo, u krupnom planu, prototipskog oružja na lansirnoj rampi nekih 2,5 kilometra od njih. Na drugom ekranu, sa širokougaonom kamerom, gledali su kako se oružje uzdiže u nebo.
- Prisluškivanje: Afere koje su potresle Balkan
- Priča o prvom ubistvu naručenom preko Darkneta
- Šta je Državni data centar i kakve veze ima sa vašim podacima
Proba je bila uspešna. Gledali su nešto što će oblikovati budućnost - ali možda ne baš onako kako su to oni zamislili.
V2, Vergeltungswaffe iliti „oružje osvete", bila je prva raketna bomba na svetu i trebalo je da dobije rat za Hitlera.
Ovo oružje je putovalo brže od zvuka, tako da niste znali da stiže sve dok ne eksplodira. Ali ključno od svega, nije moglo precizno da se usmeri: V2 rakete ubijale su hiljade ljudi, ali nedovoljno da odnesu prevagu u borbama.
Verner fon Braun, briljantni mladi inženjer koji je stajao iza V2, predao se Amerikancima kad je pao Treći Rajh, a potom im pomogao da pobede u svemirskoj trci.
Da ste mu rekli da je njegova proba lansiranja rakete prvi korak ka odlasku čoveka na Mesec, on ne bi bio previše iznenađen. Upravo ga je to i motivisalo.
U jednom trenutku, nakratko je bio uhapšen nakon što je neko u vozu načuo kako govori da bi više voleo da gradi svemirske brodove nego oružje i prijavio ovu sumnjivo nekonformističku misao Gestapou, nacističkoj tajnoj policiji.
- Upoznajte ljude koji brišu komentare na društvenim mrežama
- „Procureli" telefonski brojevi 200 miliona korisnika Fejsbuka
Ali Fon Braun nije mogao da predvidi da je prisustvovao i rođenju jedne druge izuzetno uticajne tehnologije - onu koju bi Gestapo obožavao u svom savremenom obliku - televiziju zatvorenog kola, poznatu kao CCTV.
Slike u toj kontrolnoj sobi bile su prvi primer video prenosa koji se ne koristi za emitovanje, već za nadgledanje u realnom vremenu, privatno - preko takozvanog „zatvorenog kola".
Vrhuška iz Penemindea možda je iznurivale robovsku radnu snagu do smrti, ali nije imala nameru da se pridruži broju žrtava.
Umesto toga, pozvala je televizijskog inženjera Valtera Bruha da osmisli način kako da nadgleda lansiranja raketa sa bezbedne udaljenosti.
I to je bilo pametno, zato što je prvi V2 koji su isprobali zaista eksplodirao sam od sebe, uništivši jednu od Bruhovih kamera.
Teško je odrediti koliko je tačno popularno Bruhovo čedo danas postalo. Jedna procena, stara nekoliko godina, kaže da je broj kamera za video nadzor širom sveta 245 miliona - što je otprilike jedna na svakih 30 ljudi.
Druga pretpostavlja da će ih uskoro, samo u Kini, biti dvostruko više.
Sasvim je izvesno da se tržište brzo širi, a njen globalni lider je kompanija po imenu Hikvižn, delom u vlasništvu kineske vlade.
Šta Kina radi sa svim tim CCTV kamerama?
Evo jednog primera.
Zamislite samo ovu scenu - pokušavate da pređete prometni put u gradu Sjangjangu.
Treba da sačekate da vam se upali zeleno svetlo, ali vam se žuri, tako da samo pretrčite, krivudajući kroz saobraćaj.
Nekoliko dana kasnije, mogli biste da ugledate vlastitu fotografiju, ime i broj lične karte na ogromnom elektronskom bilbordu iznad te raskrsnice, koji vas javno prokazuje kao nekoga ko je nepropisno prešao ulicu.
Ali ne radi se tu samo o javnom sramoćenju: kamere za video nadzor će se povezati sa državnim planskim programom „socijalnog bodovanja".
Kako će tačno taj nacionalni sistem da funkcioniše još je nejasno, ali razne probe koriste podatke iz javnog i privatnog sektora da ocenjuju koliko su ljudi uzorni građani.
Možete da izgubite poene na nepažljivu vožnju, kašnjenje sa plaćanjem račina ili širenje lažnih informacija.
Steknite mnogo poena i jedna od povlastica mogla bi da bude besplatna upotreba javnih bicikala; steknite ih malo i može vam biti zabranjeno korišćenje vozova.
Cilj je da se podstiče i nagrađuje željeno ponašanje - ili, kao što zvanični dokument to poetski kaže, „omogući pouzdanima da se kreću svud pod nebeskom kapom, istovremeno otežavajući diskreditovanima da naprave i jedan jedini korak."
Možda vas sve ovo podseća na izvesni roman objavljen sedam godina nakon što je Valter Bruh izmislio kameru za video nadzor.
U 1984, Džordž Orvel je slavno zamislio život u kom se sve nadzire - ne samo u javnom prostoru, već i u privatnim domovima ljudi. Svako ko je neko i nešto mora da ima „teleekran" preko kog Veliki vrat može da ga gleda.
Ali u priči postoji nagoveštaj da su ovi uređaji isprva bili nešto što su ljudi sami želeli da kupuju.
Kada pritvorni gospodin Čarington mora da pruži Vinstonu uverljiv razlog za očigledno odsustvo teleekrana u njegovoj gostinskoj sobi, on kaže da su „suviše skupi" i da „izgleda da nikad nisam osetio potrebu za njima".
To zvuči kao razgovor koji sam nedavno vodio o glasom kontrolisanim pametnim zvučnicima koje bi neke od najvećih korporacija želele da mi prodaju, kako bih mogao da se raspitam kakvo je vreme ili kažem:
„Aleksa, uključi moje centralno grejanje" ili automatski proverim šta mi se nalazi u frižideru.
Strip crtač Zek Vajnersmit najbolje sumira ovu ponudu ovako:
„Mogu li da postavim uređaj u vašu kuću koji neprestano prisluškuje sve što govorite i radite, pohranjuje te informacije, zarađuje na njima i ne dozvoljava vam da im pristupite?"
„Morali biste mnogo da mi platite za to."
„Ne. Vi ćete platiti nama."
„Uh... Ne, hvala?"
„Uređaj može da izračuna kad vam ponestaje čipsa sa sirom i isporuči vam ga kući dronom u roku od 30 minuta."
„Dajte mi tu mašinu!"
Uređaji kao što su Amazon Eho i Gugl Houm postali su popularni zbog velikog napretka u veštačkoj inteligenciji - a isti je razlog iza sve veće potražnje za CCTV kamerama. Postoji ograničen broj ekrana koje jedna osoba može da posmatra.
Ali ako softver može da gleda, sluša i tumači, koliko možete da nadzirete ograničeno je samo jačinom kompjutera.
Je li zdravorazumski osećati izvesnu nelagodu oko svega ovoga ili treba samo da se zavalimo i uživamo u čipsu sa sirom koji nam je isporučio dron?
To delom zavisi do koje mere verujemo entitetima koji nas posmatraju.
Amazon i Gugl nas brže-bolje uveravaju da oni ne špijuniraju baš sve naše razgovore.
Oni insistiraju da su uređaji dovoljno pametni da samo slušaju kad izgovaramo reči „buđenja" - kao što su „Aleksa" ili „OK Gugl" - i tek tada šalju audio zapis u oblak, kako bi moćniji serveri rastumačili šta mi to želimo.
Potom moramo da verujemo da je ove uređaje teško hakovati - za kriminalce i, možda, za vlade. Naravno, ne zgražava svakoga pomisao da država zna sve više i više o našim svakodnevnim životima.
Jedna Kineskinja je izjavila za australijski ABC da, kako je to njena vlada formulisala, ukoliko je svaki kutak javnog prostora pokriven kamerama, ona će se osećati bezbedno.
Oni koji imaju drugačiji stav prema ovome možda će biti zadovoljni kad čuju da CCTV još uvek nije onoliko pametan kao što izgleda. Raskrsnica u Sjangjangu deluje potpuno automatizovano - ali algoritmi za prepoznavanje lica zapravo nisu dovoljno pouzdani. Snimke moraju da prosejavaju nameštenici vlade.
Ali to možda nije ni bitno. Percepcija prismotre dovoljna je da vas odvrati - sve manje ljudi nepropisno prelazi ulicu.
To je i ideja „panoptikona": ako mislite da vas možda posmatraju, ponašaćete se kao da to stvarno rade. To je ideja koju je Džordž Orvel savršeno dobro razumeo.
Dakle, CCTV je možda još daleko od ispunjenja svog tehnološkog potencijala. Ali za one koji žele da promene šta radimo ili čak kako razmišljamo, to možda ne predstavlja toliku prepreku.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Autor piše kolumnu „Ekonomista na tajnom zadatku" za Fajnenšel tajms
Bonus video:
