Zvuk igala koje slikaju po koži Horimicua podseća na zvuk mekanog grebuckanja u ritmu koje pravi cvrčak - „ša, ša, ša".
On već 30 godina tetovira mušterije u Ikebukurou, u Tokiju. Sve što mu je potrebno su mastilo i štapić sa iglom na vrhu.
Iz njegove ruke, na leđima bankara i muzičara, niču bogovi i čudovišta. Japanski šarani protežu se niz udove.
- „Zašto sam se oženio likom iz crtaća“
- Slepa žena izrađuje tehnologiju za opšte dobro
- Tetovirane stjuardese mogu u avione novozelandske kompanije
A danas će jedan zeleni zmaj - simbol zaštite od vatre - buknuti na ruci mladog vatrogasca koji je preleteo hiljade i hiljade kilometara, da bi legao na Horimicuov sto.
Kajl Sili, 23-godišnjak, leži na leđima dok mu umetnik zasipa triceps savršeno pravilnim ubodima. Tetovira ga od ramena do zgloba; „dugi rukav" na kome će veličanstveni gušter ležati među božurima - cveću sreće i plemenitosti.
Tatu majstora ima i u gradu u kom živi, Grend Preriju u Kanadi. Ali oni ne mogu da mu ponude ono što traži: drevnu japansku veštinu teborija - tradicionalnu, „ručno rezbarenu" tetovažu.
Na Zapadu se dugogodišnja opčinjenost ovim stilom rasplamsala u trend. Hipstere privlači zbog priče: „Otišao sam u Japan da me ručno tetoviraju". Druge privlači umetničko delo koje traje.
„Čuo sam da su boje tetovirane na tebori način mnogo dugovečnije i izgledaju živopisnije", kaže Kajl koji ima mašinski iscrtane šare po grudima, rebrima i grudnoj kosti.
„U kanadskim dolarima košta 500 dolara po sesiji [344 evra]. Dakle, sigurno ću platiti nekoliko hiljada. Ali, za ovo sam štedeo."
Horimicu kog je Kajl izabrao za tatu majstora, ima gotovo 63.000 pratilaca na Instagramu i veliku bazu obožavalaca iz celog sveta - među njima je i američki pevač Džon Mejer koji kaže da ga je majstor podvrgao iscrpnom ispitivanju, pre nego što je konačno pristao da ga tetovira: kako si me našao? Odakle znaš osobu koja te je preporučila?
Interesovanje van obala Japana održava ovu drevnu umetnost u životu, pošto je entuzijazam u matičnoj zemlji odnedavno počeo da odumire.
Mladi Japanci često će radije izabrati zapadnjačke tetovaže geometrijskih oblika gde je naglasak na preciznosti detalja.
Majstori teborija uglavnom preuzimaju više kontrole nad stvaralačkim procesom, dok neki tetoviraju samo one koje odaberu.
Kajlu je to, očigledno, prihvatljivo. Ušetao je u salon ne znajući ni koje će boje biti njegov novi zmaj.
„To je umetnički stil Micu-sana, šta god on smatra da bi najbolje izgledalo na meni, na to ću i pristati", kaže nasmejan.
Ne pokazuje da ga boli dok mu Horimicu štapićem sa redom igala na vršku, utiskuje boju pod gornje slojeve kože. Na svakih deset sekundi Horimicu se okreće kako bi umočio alatku u mastilo.
Izgleda kao da nenormalno boli, ali posvećenici tvrde da je tebori nežniji od mašinskog rada.
Koliko ga boli na skali od jedan do deset?
„Tri ili četiri?" daje Kajl slobodnu procenu. „Da, ovo je mnogo bolje od mašinice."
Džon Majer tvrdi da je tokom vremena provedenog sa Horimicuom imao „predivne, prekrasne halucinacije".
Kada majstora pitam dolazi li kod klijenata do naleta endorfina posle sesije tetoviranja, klima glavom.
„Dopamin, adrenalin... Mnoge mušterije budu takve posle tetoviranja. Preveliko uzbuđenje! Izgube novčanik, pasoš, proćerdaju mnogo para..."
„Sportske manifestacije donose puno posla"
Uoči Svetskog prvenstva u ragbiju, igrači i navijači zamoljeni su da pokriju tetovaže kako ne bi nekog uvredili, pošto ih u Japanu mnogi povezuju sa Jakuzama, japanskom mafijom.
Nekim navijačima, međutim, upozorenje je pre poslužilo kao inspiracija, pa će između dve utakmice da utaknu dvosatnu sesiju tetoviranja.
Do Horimicua mnogi dođu preko Majka Derbišajera, čiji sajt Pacific Tattoo Co povezuje klijente sa engleskog jezičkog područja sa japanskim majstorima.
„Svratio nam je jedan Velšanin baš u periodu između dve utakmice", kaže.
Tražio je zmaja?
„Mislim da čak i jeste!"
Sportske manifestacije uvek su dobre za posao, kaže on.
„Primećujem direktnu vezu - na primer, Olimpijske igre u Tokiju sledeće godine. U proteklih godinu dana javljaju nam se ljudi da zakažu baš u tom periodu."
Oko 60-70 odsto Horimicuove klijentele nije iz Japana, a i drugi tebori majstori navode slične brojke.
„Dolazili su nam ljudi iz Nemačke, stalno nam dolaze iz Britanije, puno Amerikanaca… Mnogo je vojnika iz američkih baza", kaže on.
„U poslednje vreme, japanskim tatu majstorima u Japanu posao nije baš cvetao, sem ako uspete da prevaziđete jezičku barijeru."
Deo problema leži u gubitku primarne klijentele. Po završetku Drugog svetskog rata, japanske tetovaže, zvane „irezumi", bile su uglavnom vezane za japanske kriminalne bande Jakuza.
Decenijama su se mafijaši tetovirali kako bi dokazali hrabrost, šepurili se bogatstvom i prepoznavali jedni druge.
Horimicu je zanat ispekao u japanskoj „porodici" tatu majstora, gde nekoliko mladih šegrta služe majstoru, često i po više godina, u strogom, feudalnom okruženju.
Za svet irezumija kaže da je „često bio pun nasilja. Zastrašujući. Tad su nam mušterije bile samo jakuze. Sve do pre deset godina."
Japan je u međuvremenu zaoštrio stav prema organizovanim kriminalnim udruženjima, tako da je policija suzbila broj članova u bandama sa istorijskog vrhunca od 184,000 članova početkom šezdesetih godina prošlog veka na 30,500 danas.
Preostali bi da ostanu ispod radara policije, što znači - bez velikih prepoznatljivih simbola.
„Ima mladih koji i dalje odlaze u jakuze, ali oni su nove generacije - pametnije nego prethodne", kaže Horimicu. „Oni se ne tetoviraju. Njihovi prljavi poslovi su mnogo suptilniji. Odvijaju se posle partije golfa..."
U ono vreme, kaže, mušterija bi otpočela iscrtavanje tetovaže preko celih leđa, završila u zatvoru, samo da bi se vratila - decenijama kasnije - da završi delo.
Na pitanje kako bi ih tada dočekao, on se vragolasto smeši.
„Dobro nam došli opet! Nešto ste mi ostarili!"
„Zabranjene posete bazenu, teretani, termalnim izvorima…"
Na žalost ljubitelja tetovaža, japansko društvo još uvek nije prihvatilo činjenicu da većina jakuza danas ni ne želi tetovažu.
U zakonima je ova oblast siva zona od 2001. godine, kada su u japanskom Ministarstvu zdravlja rešili da tetoviranje proglase za medicinski zahvat - što je, u prevodu, značilo da svaki tatu majstor koji istovremeno nije i lekar sa stručnom spremom, ilegalno radi.
Ljudima sa tetovažama često je zabranjen ulaz u javne teretane, bazene, i onsene - japanske termalne banje. Vidljive šare po telu mogu da smanje šanse za dobijanje posla, posebno u obrazovnom i finansijskom sektoru.
Kajl, veseli plavokosi Kanađanin koji teško da može manje da liči na japanskog gangstera, svejedno je osetio zabranu na sopstvenoj koži.
„Čak i u hotelu. Krenuo sam na bazen, a onda sam video znak: „Zabranjene tetovaže". Ne govorim japanski. Ali, ako sam u podzemnoj železnici u majici kratkih rukava, primećujem da mi ljudi zagledaju ruku."
Suočavajući se sa stigmom u matičnoj zemlji, majstori tebori tetoviranja odlaze u inostranstvo gde ih dočekuju kao da su rok-zvezde.
Kenšo Drugi koji je stručno ime dobio od učitelja, živi u Amsterdamu.
Kaže da klijenti cene ručno rađenu šaru i da dolaze naoružani strpljenjem. Za tetovaže preko celih leđa potrebno je i do 70 sati, nekada i više, u zavisnosti od tipa kože, veličine i složenosti šare.
„Najviše mi traže zmajeve", kaže on. „Volim njih da pravim, nikad dosadno. U japanskom zmaju ima puno značenja i priče. Ima mnogo različitih narodnih predanja o njima."
Iako se odselio iz Japana, Kenšo Drugi se strogo pridržava tradicija teborija.
„Sve instrumente za tebori pravim sam. Verujem u jedno šintoističko učenje [stara japanska religija], u 'musuhi', po kojem sve što ljudska ruka napravi ima dušu. Instrument za tebori deo je mog tela i moje duše. Zato nikad ne prodajem instrumente."
Kenšo hvali učitelja Hotirošija - „Ima 74 godine i još radi! Ludilo!" - tako i Horimicu o njegovom učitelju govori sa najdubljim poštovanjem.
„Kad sam počeo kao šegrt, stalno bih proučavao njegovu tehniku, istraživao sam priče i značenja iza svakog crteža iz starih knjiga, i puno crtao. Jedno tri-četiri godine spavao sam samo po dva-tri sata dnevno jer je bilo toliko toga što je trebalo da naučim."
„Kod nas su pravila bila: 'Ništa ne pitaj, nikad ne odbijaj, i ne kazuj mišljenje. U svakom trenutku izvršavaj učiteljeva naređenja. Budi ponizan, zagrej stolicu. Poštuj druge kulture.' Učitelj nikad ne bi objašnjavao, morao bi sve da shvatiš iz promene izraza lica ili tona kojim ti se obrati. U suprotnom bi te neki stariji šegrt fizički kaznio, pa bi i tako naučio."
Horimicu kaže da ga je učitelj pozvao da se kod njega usavršava za tebori tetoviranje tek pošto mu je više puta otišao u posetu, dobio tetovažu i ponudio mu simbolički poklon.
„Doneo sam dve flaše sakea. Ne valja ako doneseš jednu. Dve su poštovanje japanske tradicije. Dve, povezane užetom. To znači - hoću da se povežem s tobom."
Njegova obuka trajala je više od decenije.
Horimicu koristi štapić sa iglama - „nomi" koji je nekad pripadao njegovom učitelju. Pripravnički staž, kaže, traje do kraja života.
„Stvari se menjaju..."
Neki komentatori kažu da bi konzervativan stav Japanaca prema tetovažama mogao da omekša usled najezde hiljada i hiljada išaranih stranaca koji će zemlju posetiti tokom Svetskog prvenstva u ragbiju i Olimpijskih igara u Tokiju 2020. godine.
Kao autsajder koji se posvetio upoznavanju Japana, Majk Derbišajer veruje da su šanse za nagle promene minimalne.
„To bi se već sto puta desilo do sada", kaže.
„Ako se i desi, promenu će izneti mlađi ljudi koji se sada zanimaju za zapadnjački stil tetovaža kako bi oponašali zapadnjačku kulturu, pa će se tako vremenom popularnost tetovaža vratiti."
„Ako odete u Harađuku [geografsko središte omladinskih subkultura u Tokiju] i pogledate modne reklame - preplavljene su tetoviranim Zapadnjacima. Svuda ih ima."
„Mislim da se promena tek pomalja. Trenutno gledamo začetak promene. Pitanje će biti: hoće li vlasti agresivno da je suzbiju?"
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.
Bonus video:
