Zbunjujuće odrastanje: Zašto je Margo Perin natjerana da operiše nos sa 13 godina - Vijesti.me
BBC

Zbunjujuće odrastanje: Zašto je Margo Perin natjerana da operiše nos sa 13 godina

Margo Perin je imala 13 godina kada joj je otac rekao da operiše nos. Ubrzo je postalo jasno da ona nema izbora.

Margo Perin
Margo Perin

Margo Perin je znala da nešto nije u redu s njenim roditeljima - naročito sa nasilnim ocem - ali su prošle mnoge godine pre nego što je shvatila šta to oni kriju.

Margo Perin je imala 13 godina kad ju je otac pozvao u dnevnu sobu njihovog doma u glazgovskom Vest Endu i pitao je da li želi da bude lepša. Sedeo je okrenut prema njoj, pušeći cigaretu u sjajnoj crnoj muštikli, dok su pored njega stajali njegov zlatni upaljač i pepeljara od oniksa. „Danas rade neverovatne stvari", rekao je.

Izdvojio je malo vremena iz pretrpanog dana da poseti specijalistu u Londonu, nastavio je on, koji se složio da Margo treba da se podvrgne kozmetičkom zahvatu kako bi smanjila veličinu nosa pre nego što prestane da se razvija. Čak joj je i zakazao termin.

Margo Perin's family photographed in New York in 1961, before her youngest sibling was born
BBC

Margoina porodica pre rođenja njenog najmlađeg brata, Njujork, 1961

Skoro sve u vezi sa Margoinim odrastanjem bilo je traumatično i zbunjujuće. Prvih sedam godina života, Margo, njena braća i sestre i njihovi roditelji živeli su u Njujorku - veći deo tog vremena u luksuznom penthausu na Menhetnu. Ali onda im je život postao haotičniji. Usvojili su novo prezime i napustili sve što su imali u neobičnoj žurbi, uzevši samo ono što mogu da ponesu sa sobom i u brzopleto spakovanim koferima.

Otišli su da žive u Meksiko. Tamo im je, jednog dana, provaljeno u dom. Mesto je prevrnuto naglavačke mada izgleda da ništa nije odneseno - bilo je to kao da je neko tražio nešto. „Kako su nas pronašli?", Margo je čula majku kako zapomaže. „Niko nije trebalo da zna gde smo." Potrpana u taksije, porodica se ponovo našla u pokretu, ovog puta pošavši na Bahame.

Margoini roditelji nikad nisu objasnili razlog za ova nagla tumbanja. Retko su govorili i o prošlosti - jedini nagoveštaji šta se dešava bili su odlomci njihovih razgovora i svađa koje bi Margo načula, u kojima bi se često pominjala slova F.B.I. „Bilo je potpuno zbunjujuće", kaže Margo. „Ali mislim da se deci koja se lažu dogodi da ona onda postanu nešto slično detektivima." 

Arden and Margo, photographed in Florida in 1963 or 1964
BBC

Arden i Margo, Florida, 1963/4

Lilijan i Arden, Margoina majka i otac, bili su veoma glamurozni. Arden je uvek bio besprekorno obučen sa maramicom u džepu na grudima, ispoliranim cipelama, manikiranim noktima i zalizanom kosom. Lilijan je nosila predivne haljine i šminku, nacrtane obrve su joj davale izgled stalne iznenađenosti. Puno su se pili kokteli, seća se Margo i, makar dok su živeli u Njujorku, roditelji su odlazili u operu ili bioskop skoro svake večeri, ostavivši Margoinu stariju sestru da čuva decu.

U decu je odmalena usađivano da ne smeju previše da pričaju drugima o porodičnom životu, a njihov otac ih je čak naučio malom triku kako da se izbore sa svim neželjenim radoznalcima. Ako vam neko postavi pitanje na koje ne želite da date odgovor, rekao je on, samo im dajte neki drugi odgovor. „Direktna pitanja nisu bila dobrodošla", kaže Margo.

Arden Perin, photographed in Glasgow around 1967-9
BBC

Arden, Glazgov, oko 1967

Jednog dana Margo se vratila kući iz škole u Majami Biču da bi otkrila da su „zli ljudi" koji su se uvijeno pominjali u razgovorima konačno sustigli njenog oca. „Jesi li videla tatu?", pitala je jedna od njenih sestara. Bio je premlaćen i lice mu je bilo svo modro i crno. Ali njihovi roditelji nikad nisu objasnili zašto je on napadnut i ko je to učinio, niti pomenuli da je neznanac koji je od tada počeo da sedi u dnevnoj sobi njihov telohranitelj - a deca su znala da je najpametnije da ništa ne pitaju.

Iako su uvek imali gde da žive i šta da jedu, i nikad nisu prestajali da idu u školu, od roditelja nisu dobijali ljubav niti staranje. Nije se radilo samo o zaboravljanju rođendana - deca su se na smrt plašila oca. Po povratku sa posla presamićivao bi ih preko kolena i na smenu udarao reketom za stoni tenis kao kaznu za bilo kakvu grešku, dok bi njihova majka gledala, delujući kao da se naslađuje.

Margo photographed on the front steps of her home in Hyndland, Glasgow, before the nose job, in 1967 or 1968
BBC

Margo na prednjem stepeništu njihovog doma u Hindlandu, u Glazgovu, 1967/8

Iako se Margo strašno plašila oca, isprva je odbila da se podvrgne operaciji nosa. Tek kad je njena najbliža sestra kasnije ušla u seobu, plačući i kršeći ruke od nervoze, Margo je shvatila da zapravo nema izbora. „Molim te, molim te, pristani na operaciju", kumila ju je njena sestra. „Ako to ne uradiš, tata me neće pustiti da odem od kuće."

Svi su očajnički želeli da pobegnu od roditelja, a Margo nije smela da dopusti da se ispreči sestri u tom naumu. „Obuzeo me je osećaj tuposti", kaže ona. „Samo sam želela da zaštitim sestru."

U ordinaciji doktora za nos u Harli Stritu, Margo je dobila da pregleda portfolio sa stranicama i stranicama različitih noseva. Arden je potom ostavio ćerku u bolnici u kojoj će se obaviti operacija i odleteo avionom nazad za Glazgov.

Tri dana kasnije - dok joj je nos još bio u zavojima, a oči još crne i natečene - 13-godišnja Margo zaputila se nazad do svog doma u Škotskoj.

Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je Arden objavio da će porodica ponovo morati da se seli. London je, rekao im je, mnogo bolja lokacija za širenje njegovog posla. Kad je Margoin mlađi brat pitao a kakav je to posao, on mu je odgovorio: „Ne zaboravi da spakuješ džemper."

Posle par meseci otkako su stigli u novi grad, Margo je shvatila da se nalazi u velikom problemu. „Ubiće me", jecala je u telefon razgovarajući sa starijom sestrom, koja je uspela da ostane u Glazgovu za dečkom.

„Ko će da te ubije?", zagrmeo je glas njenog oca iza nje, dok joj je čupao telefon iz ruke, ščepavši je za kosu i nakrivivši joj glavu na jednu stranu sve dok nije sve istrljala.

Poslednjeg popodneva u Glazgovu ona se iskrala do paba, tražeći prijatelja od kog je želela da se oprosti. Kad ga nije pronašla, prihvatila je piće od bradatog neznanaca i završili su u njegovom stanu, gde je Margo radoznalo gledala kako on kuva na kašici mešavinu smeđeg praška i vode, uvlači tečnost u špric i ubrizgava je u prevoj na ruci. Imali su seks na hladnim crno-belim podnim pločicama u kupatilu, a onda se Margo izvukla ispod njegovog uspavanog tela kako bi stigla kući u redovno vreme kupanja - njenog poslednjeg u domu u Glazgovu.

Sada je bila trudna, a otac ju je nazivao svim postojećim pogrdnim imenima, udarajući je pesnicom u abdomen i tražeći da mu kaže čija je beba.

Margo nije želela da ide na abortus, ali kao ni sa operacijom nosa, nije imala mnogo izbora. Njena majka ju je nagurala u taksi, ubacila torbu sa stvarima za noć koju će provesti u bolnici, ne propustivši da joj naglasi koliko je teško bilo ugovoriti sve to.

Zakon koji je abortuse proglasio legalnim u Engleskoj bio je usvojen dve godine ranije, 1967. godine, ali je uprkos tome i dalje preovladavalo neodobravanje, naročito kad su u pitanju neudate maloletne devojke.

U bolnici u južnom Londonu, Margo je smeštena u vlastitu sobu pored porodilišta i rečeno joj je da ne priča ni sa kim. Čula je smeh, ćaskanje i plač novorođenčadi. Jedna od sestara je promrmljala ispod glasa „fufa" dok je napuštala sobu.

Margo, pictured after her nose job and abortion, with her family (two of her sisters have by now left home) on holiday in Jersey, 1969
BBC

Margo (levo) na porodičnom odmoru posle operacije nosa i abortusa - majka ju je naterala da se ošiša

Kad je konačno napustila dom sa 16 godina, Margo je već bila izrazito autodestruktivna - lutala je od dečka do dečka, živela u garsonjerama i skvotovima, i uzimala drogu.

Ali onda joj je, sa 19 godina, postavljena dijagnoza raka - Hodžkinova bolest - i rečeno joj je da bi lako mogla da umre. „Znala sam da želim da živim", kaže Margo, „i zaista sam želela da uradim nešto od sebe". Kad se oporavila, počela je da dovodi život u red.

U to vreme imala je vrlo malo kontakata sa roditeljima i što je bila dalje od njih, bolje se osećala.

Margo in San Francisco, 1986
BBC

Margo u San Francisku, 1986

Ali njeno neobično odrastanje nastavilo je da je zbunjuje.

Tek je godinama kasnije, kad je jedna od njenih sestara poslala pismo Njujork tajmsu, a ono bilo objavljeno na stranici Pisama čitalaca, Margo počela da saznaje istinu o njenim roditeljima.

Pismo je zapazila očeva svastika, deo šire porodice koju Margo i njena braća i sestre nikad nisu upoznali. FBI je tražio Ardena, objasnila je svastika, i ovaj ih je sve ispitivao.

Više informacija stiglo je 2007. godine, kad je supruga Margoinog brata uspela da pronađe Ardenovu umrlicu. Umro je tri godine ranije u Istbornu, u Saseksu, posle niza moždanih udara; njegovo zanimanje navedeno u umrlici glasilo je: „ekonomista, penzionisani."

Kad je Margo poslala to FBI-ju sa zahtevom za uvid u njegov dosije, vratili su joj dosije od 100 strana sa detaljima njegove kriminalne karijere koja se protezala sve do četrdesetih.

Tek je tada shvatila razmere očeve obmane, kaže ona, „bio je to kao osećaj u vašem stomaku kad lift najednom stane u prizemlju nakon što je prethodno lebdeo u vazduhu". Arden je bio povezan sa njujorškom mafijom i tražio ga je FBI zbog stečajnih prevara u vrednosti od 140.000 dolara - vrednost od oko milion dolara u današnjem novcu. Bio je ekspert za ubeđivanje ljudi da ulože u stvari koje nisu postojale. U Škotskoj je prodavao deonice u poslu sa viskijem, radeći iz skladišta koje nije sadržalo ni kap viskija, a kamoli jedno bure. Proveo je gotovo čitav život u bekstvu, kao međunarodni begunac, a njegova porodica je morala da ga sledi.

Margo in Italy, 1998
BBC

Margo u Italiji, 1998

Margo se osećala ukaljano. „Profesija mog oca bila je krađa novca", kaže ona. „Bio je gangster koji je zaista uživao u tome da vara ljude, bio je prava ništarija."

Ali zašto ju je, za ime Boga, naterao da operiše nos?

Margoina teorija je da je želeo da sakrije činjenicu da je Jevrej i da se plašio da će njen nos da ih oda.

Odrastajući, Margo i njena braća i sestre nisu znali ništa o vlastitom etničkom poreklu. Pitanje odakle je potekla njihova porodica bilo je jedno od mnogih oko kojeg su vrdali njihovi roditelji, mada su ljudi oduvek govorili Margo da „izgleda jevrejski". Na kraju je Margo zaključila da je njen otac smatrao da bi njen nos mogao da podrije lažni identitet koji je skovao za sebe.

„Obuzme me mučnina samo kad pomislim na to", kaže ona. „Bilo je to tako brutalno sa njegove strane."

Postoji li „Jevrejski nos"?

Dennis Kardon
Getty Images

Umetnik Denis Kardon sa svojom instalacijom, 49 jevrejskih noseva

U časopisu Tablet, početkom ove godine, istoričarka i teoretičarka tela i lica Šarona Perl objavila je da jevrejski nos „zapravo ne postoji" .

„Ne postoji ništa slično jevrejskom nosu. Imate Jevreje i oni imaju noseve, baš kao i svi drugi. Ti nosevi ni na koji način nisu izuzetni ili bitnije drugačiji od noseva ostatka opšte populacije", napisala je ona. „Veliki (često zakrivljeni, obično groteskni, uglavnom odbojni i umnogome karikaturisani) jevrejski nos je mit."

Da bi potkrepila ovaj zaključak, Perl je navela istraživanje antropologa Morisa Fišberga koji je „izmerio 4.000 jevrejskih noseva u Njujorku (šestarom!)" 1911. godine.

Ona je takođe istakla da su Jevreji počeli da se opisuju sa velikim zakrivljenim nosevima tek u 12. veku.

Perl je podvukla da nema ništa protiv velikih noseva, na kom god čoveku da se nađu - „a što je praktično bilo ko, bilo gde, u otprilike istoj proporciji".

Sada sa 64 godine, Margo ima mnoga dostignuća u životu na koja može da se osvrne. Iako je napustila školu bez ijedne diplome, postala je spisateljica i predavačica kreativnog pisanja na univerzitetima, koledžima i u školama, i u Velikoj Britaniji i u SAD.

Iako voli decu, nikad nije imala svoju. Smislila je za sebe intelektualne razloge za odluku da ne postane roditelj, ali sada misli da je to mogla da bude posledica traume od njenog prisilnog abortusa kad je imala 14 godina.

Ideja da bi pomaganjem drugima da se izraze kroz pisanje mogla i sama da prođe kroz katarzu nikad nije pala Margo na pamet, ali kad je počela da predaje kreativno pisanje i poeziju u zatvorima, otkrila je da se identifikuje sa zatvorenim, bespomoćnim muškarcima i ženama sa kojima je radila - jer se tako ona osećala kao dete. Njeni roditelji su bili njeni zatvorski čuvari.

„Nasilni muškarci su mi dopuštali da vidim njihovu humanu stranu i to je bilo veoma utešno", kaže ona. „Osećala sam njihovu ljubav, koju nikad nisam dobila od oca." Ne samo da je pomagala zatvorenicima da se pomire sa svojom prošlošću kroz pisanje, već je i sama uspevala da se pomiri sa vlastitom.

Pomaganje drugima da prevaziđu traumu postalo je centralna tačka njenog predavanja. Lične priče o izlečenju nalaze se i u središtu njene tri objavljene knjige.

Margo su bile potrebne godine da prihvati svoje detinjstvo - decenijama je išla na terapiju - a to je nešto na čemu još uvek radi. Ali njen otac je bio sociopata a ona nije kao on, niti je „izopačena" kao njena majka. Kao što joj njena terapeutkinja uporno govori, ona nimalo ne liči na dvoje ljudi koji su je doveli na ovaj svet.

„Imam vezu punu ljubavi, nisam nasilna i ne varam ljude za novac", kaže Margo, koja se vratila u SAD 1986. godine. „Kad se osvrnem na svoj život, mogu da se osećam dobro u vezi sa samom sobom i svim što sam postigla uprkos njima."

Margo Perin je autorka autobiografskog romana Suprotno od Holivuda

Sve slike autorsko pravo Margo Perin, sem gde je navedeno drugačije.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]


BBC