Uvek je bilo nečeg neobičnog u vezi sa porodicom Polin Dejkin.
Nije joj bilo dopušteno da priča o porodičnom životu ni sa kim - i nije joj objašnjeno zašto sve dok nije napunila 23 godine.
„Moj brat i ja bismo govorili: 'Šta misliš da nije u redu sa našom porodicom? Zašto smo toliko čudni?' Ali to je naprosto bila misterija za koju nije bilo odgovora."
Polinini roditelji Voren i Rut su se rastavili kad je ona imala pet godina, na leto pre nego što je krenula u školu. Voren je bio uspešan biznismen koji je mnogo pio i umeo da bude nasilan, i posle nekog vremena Rut to više nije mogla da podnese.
Kad je Polin imala sedam godina, Rut je povela decu na odmor u Vinipeg, više od 1.600 kilometara udaljenog od njihovog doma u Vankuveru. Kada su stigli, Rut im je saopštila da se više ne vraćaju kući.
„Nije bilo prilike za opraštanje, bio je to potpuno nagao prekid odnosa", kaže Polin.
Kad god bi majku pitala zašto je to uradila, nikad ne bi dobila pravo objašnjenje.
„Samo bi rekla: 'Izvini, ne mogu da ti kažem, kad budeš starija, objasniću ti'."
Ista stvar se desila četiri godine kasnije - ovaj put se porodica preselila u Nju Bransvik, na istočnoj obali Kanade.
Ako izuzmemo selidbe, život Polinine porodice bio je prilično normalan - samo bi krenuli ispočetka i izgradili novi život u novom gradu. Međutim, Polin je bila zbunjena, anksiozna i zapadala bi u depresiju.
„Znala sam da se nešto loše dešava", kaže ona. „Nisam znala šta, ali uvek je postojao osećaj nečeg zloslutnog, o čemu se ne govori."
Kad je Polin imala 11 godina, već je pohađala šest različitih škola za skoro isto toliko godina i izgubila je kontakt s ocem.
U njihov porodični život ušao je drugi čovek, crkveni sveštenik po imenu Sten Sirs.
Polinina majka upoznala je Stena u grupi za podršku porodicama alkoholičara - Sten je tamo bio savetnik, a Rut mu se obratila dok se borila sa Vorenovim alkoholizmom i spremala se da ga napusti.
Oba puta kad je Polinina porodica pobegla, Stenova porodica se preselila zajedno sa njima.
„Šta god da se dešavalo, oni su bili deo toga, toliko sam razumela", kaže Polin.
Kad su se preselili u Nju Bransvik, tu su pustili korenje. Polin je diplomirala 1988. godine i počela da radi za lokalni dnevni list u gradiću Sent Džon, gde ju je majka pozvala sa neobičnim predlogom.
„Rekla mi je: 'U redu, spremna sam da objasnim sve te neobične stvari koje su ti se dešavale tokom života.'"
Polin je trebalo da se nađe sa majkom ispred motela na pola puta između dva grada u kojima su njih dve živele. Kad je stigla, Rut joj je tutnula poruku i praznu kovertu u ruke.
U poruci je pisalo: „Ne radi ništa. Skini nakit. Stavi ga u kovertu. Objasniću ti, samo ništa ne govori."
„Bilo je to nešto najbizarnije na svetu", priseća se Polin.
„Pomislila sam: 'Ko si ti? Šta to radiš?' Ali sam uradila sve što mi je rekla."
Majka ju je odvela u motelsku sobu gde ih je, na Polinino veliko iznenađenje, čekao Sten Sirs.
Sten i Rut su ispričali Polin da su poslednjih 16 godina bežali od mafije i da je porodica uzeta na zub zato što je njen otac Voren bio umešan u organizovani kriminal. Nije smela da nosi nakit zato što je morao da proveri da li krije prisluškivače.
„Bilo je neverovatno", kaže Polin. „Ali sećam se da me je obuzeo strah da se radi o nečemu od čega možda nikad nećemo uspeti da pobegnemo."
Sten je objasnio da je sve počelo pošto je savetovao mafijaškog bosa koji je želeo da okrene leđa kriminalnoj prošlosti.
Kad je mafija saznala da je taj čovek prekršio zavet ćutanja i došao kod Stena da se posavetuje, oni su ga ubili - a potom su se ostrvili na Stena misleći da verovatno zna previše.
Kasnije, kad je Rut - ogorčena bivša žena mafijaša - počela da radi kao sekretarica u Stenovoj crkvi, i ona je postala meta.
„Potom su mi ispričali da je svakog od nas neko pratio, držeći nas sa udaljenosti na oku", kaže Polin, „i da je bilo mnogo pokušaja ili da me otmu, otruju ili ubiju, ali da su se mnogo puta tokom godina umešali agenti da me spasu."
Kao što je postojao vladin tim agenata, Sten je objasnio da je bilo i raznih skrivenih zajednica - gradića ili sela u različitim delovima zemlje - gde su ljudi koje je mafija uzela na zub mogli da budu pod zaštitom. Bile su poznate kao „neobičan svet".
Posle mnogo godina bekstva, Polinina majka je rekla da je odlučila da „uđe u svet" da bi se zaštitila. Ponovo će nestati sa lica zemlje.
Sten je već živeo u jednoj od tih zajednica, u „Mestu nade", rekao je on, ali njegova žena nije želela da ide s njim, tako da je trenutno živeo sam i radio u tom neobičnom svetu okružen agentima.
Sten i i Rut su rekli Polin da je ovo šansa za njih dvoje da ponovo budu zajedno, mnogo godina su zaljubljeni jedno u drugo, ali nikad nisu imali priliku da realizuju svoja osećanja.
Polina je bila šokirana, sve je to odjednom bilo previše za nju.
„Osećala sam mučninu od straha i tuge, osećala sam se kao da se čitav svet ruši oko mene", kaže ona.
Polin je provela vikend slušajući Stenove i Rutine priče, koje su objasnile mnoge neobične stvari što su se dešavale dok je odrastala, kao onaj put kad je došla kući i zatekla majku kako baca svu hranu iz frižidera.
„Priča u to vreme bila je da se hrana pokvarila, ali sećam se da sam pomislila: 'Kečap i senf se ne kvare, bilo je tu stvari koje se ne kvare tako brzo. Zašto bi to radila?'"
Sten je objasnio da su dobili dojavu da neko pokušava da ih otruje, tako da je sve moralo da se baci.
A bio je tu i onaj put kad je njena porodica pošla u šetnju planinom usred školske nedelje i ostala da prenoći u planinskoj kolibi. Ljudi su ih jurili, objasnio je Sten, i morali su da se sklone na dan ili dva.
Bio je tu i dan kad je njena porodica zapostavila školu da bi išla na kuglanje, i onaj put kad su deca došla kući iz škole i bila užurbano sprovedena kroz kuću, rečeno im je da oribaju stopala u kadi i bila su naterana da ostatak dana nose plastične kese preko čarapa.
Postojao je zlokoban razlog za svaku od tih čudnih epizoda.
„Koliko god neverovatno zvučalo, bila su tu sva ta objašnjenja uz čiju pomoć su se svi ti delovi slagalice koji su me toliko mučili uklopali u nekakav obrazac, narativ", kaže Polin.
Kad je došlo vreme da Polin pođe, Sten ju je pitao da li sme da postavi odašiljač na njena kola da bi „dobrim momcima" bilo lakše da je prate i staraju se da je bezbedna. Dao joj je i mali tranzistor za koji joj je rekao da može da posluži kao predajnik, tako da Polin preko njega može da pozove u pomoć.
„Upozorio me je: 'Koristi ga samo ako ti je život stvarno u opasnosti, zato što će se ljudi javiti na poziv i rizikovati vlastite živote za tebe.'"
Polin se vratila u kuću koju je renovirala sa dečkom i svom poslu u novinskoj redakciji, ali je imala problema da se pomiri sa svim što je čula i svakim danom počinjala je sve više da se plaši.
Stalno se osvrtala oko sebe tražeći ljude ili aute koji bi mogli da je prate i plašila se da jede u restoranima u slučaju da neko pokuša da joj ubaci nešto u hranu. Planirala je putanje za bekstvo iz vlastitog doma i pretpostavljala da joj prisluškuju telefon.
Vremenom su stizale sve alarmantnije informacije od Stena i Rut o neobičnom svetu, uključujući i vest da mnogi ljudi koje poznaju nisu oni za koje se izdaju.
„Priča je bila da su neki ljudi koji su bili uz nas tokom čitavog mog detinjstva, koji su bili uključeni u organizovani kriminal, uhvaćeni - uhapšeni, ubijeni ili naprosto nestali - a potom zamenjeni dvojnicima", kaže Polin.
„Ponekad su dvojnike ubacivali 'dobri momci' a ponekad su dvojnike ubacivali 'loši momci', tako da nikad niste bili sto posto načisto čiji je dvojnik. Bila je to prava pravcata špijunaža."
Dvojnici su, objasnio je Sten, provodili mesece proučavajući kućne video snimke da bi naučili kako da se uverljivo ponašaju i koristili specijalizovane plastične hirurge i šminkere da usavrše svoj izgled.
Polin se s vremena na vreme susretala sa tim dvojnicima. Na dan kad joj se ženio brat, na primer, srela je oca i tetku prvi put posle mnogo godina.
Oboje su, rečeno joj je, dvojnici.
„Moja majka je bila strašno uznemirena na tom venčanju jer je njena sestra navodno bila dvojnica", priseća se Polin.
„Stalno je ponavljala: 'Ali pogledaj joj prste na nogama, isti su kao Penini prsti, kako možeš da učiniš da nečiji prsti izgledaju baš tako?"
Polin se seća kako je toga dana merkala oca. On je imao karakterističan mladež - malu ćelijsku izraslinu iznad dužice oka - kako, za ime sveta, možete to da podražavate, zapitala se ona.
„Ali kad sam to rekla Stenu, on mi je samo odgovorio: 'Oh, pa to su kontaktna sočiva i postoji protetika, postoji svašta.' Uvek je imao neki odgovor", kaže ona.
Polin i njena majka takođe su dobijale na desetine pisama od ljudi iz neobičnog sveta - od njenog oca i kuma, na primer, koji su tamo držani u najstrože čuvanom zatvoru, rekao je Sten.
Rukopis je uvek izgledao autentično, a pisma su govorila o stvarima iz njihove zajedničke prošlosti.
Bila su veoma ubedljiva.
„Ko bi uopšte imao vremena da ih tako falsifikuje da nisu bila prava?", pitala se Polin.
Uprkos tome što su je izjedale sumnje, Polin je svaki put morala da prihvati činjenicu da su dvoje ljudi koji joj to govore njena majka i Sten - dvoje najpouzdanijih ljudi koje poznaje.
„Bila je to suluda priča i bilo mi je veoma teško da poverujem u nju", kaže ona. „Ali ako njima nisam mogla da verujem, kome sam mogla?"
Polin je počela da oseća da je njen vlastiti posao kao novinarke koja izveštava sa sastanaka školskog odbora ili gradskog veća nevažan kad je njen vlastiti život u stalnoj opasnosti. A to što se zarekla na ćutanje napravilo je jaz između nje i njenog dečka, i svake druge osobe u njenom životu.
„Samo sam pomislila: 'Ne mogu da živim ovako'", priseća se Polin. Odlučila je da uđe u neobičan svet sa majkom.
Sten je rekao Polin da tamo ima posla koji bi ona mogla da obavlja, da postoji zajednica dobrih ljudi čiji bi član ona mogla da postane.
Gradio je kolibu za sebe i njenu majku, i rekao je da može da sredi da se sagradi jedna i za nju.
Doneo joj je uzorke tepiha i pokazao joj građevinske planove i fotografiju konja kog bi mogla da poseduje.
Polin je dala otkaz na poslu, prodala kuću i raskinula sa dečkom. Preselila se u Halifaks u Novoj Škotskoj, gde je našla posao i novi dom, dok ona i njena majka čekaju potvrdu da je bezbedno za njih da uđu u neobičan svet.
„Rečeno nam je da su ponovo upućene pretnje članovima naše porodice i ako još jednom nestanemo tek tako, svakakve nevolje će snaći one koje ostavimo za sobom", kaže Polin.
„Obaveštajci su nam govorili [preko Stena] da je mafija namirisala da planiramo da nestanemo, tako da su nam bili za vratom. Uvek smo bili u nekakvom stanju čekanja."
Polin je upoznala Kevina, koji će kasnije postati njen muž. Sten je predao Polin na njen veliki dan - nije, naravno, mogla da pozove pravog oca - a Kevinu je dozvoljeno da sazna strašnu tajnu. Kevin je pristao da i sam pođe u neobičan svet.
Ali nikad nije bilo pravo vreme za to. Godine 1993, pet godina nakon što joj otkrivena tajna, Polinine sumnje dostigle su vrhunac.
„Bila sam u ratu sa samom sobom i želela sam da nađem neki definitivan način da dokažem da je to istina ili laž", kaže ona.
Polin je odlučila da postavi zamku u vreme kad je pouzdano znala da je Sten u poseti kod njene majke.
„Pozvala ju je i rekla: 'Neko mi je provalio u kuću. Šta da radim?'"
Polinina majka je odgovorila: „Pitaću našeg prijatelja i pozvaću te ponovo."
Sten je jasno stavio do znanja Polin i Rut da ne smeju nikad da idu u policiju da prijave bilo šta od pretnji i neobičnih dešavanja u njihovim životima - policiji, rekao je on, ne može da se veruje.
Ukoliko dođe do nekakve nevolje, treba njemu da se jave a on će ih onda obavestiti ako sazna da postoji neki plan da ih se ugrozi. Imao je specijalni uređaj u novčaniku za primanje poruka.
„On će dobiti poruku Morzeovom azbukom sa šifrovanim crticama i tačkicama, a potom će izvući malu beležnicu i dešifrovati je", kaže Polin.
Rut je pozvala Polin nekoliko minuta kasnije.
„Bila sam prestravljena zato što je to bio trenutak kada ću dobiti odgovor na stravičan škripac u kom sam živela", kaže ona.
Rut je rekla da ne može da priča preko telefona, Polin mora hitno da dođe do nje.
Jednom kad se našla u majčinoj kući, Polin je slušala, prestravljena, kako joj Rut i Sten pričaju da su toga dana dvojica ljudi uhapšeni u istoj ulici, da su imali njene fotografije, da su je pratili i da su tražili nešto u njenoj kući.
„Kad je to rekla, odmah sam znala da je čitava stvar izmišljotina", kaže Polin.
„Zato što nije bilo nikakve provale - ja sam je izmislila."
„Bio je to trenutak kad sam znala da su svi ti prekinuti odnosi, svo to sumanuto bežanje, sva ta uvrnutost, da je sve to laž."
Polin je bila toliko šokirana i ljuta da joj je trebalo nedelju dana da se konačno suoči sa majkom. Kad je to učinila, Rut je bila užasnuta i uznemirena - ali ne zato što je poverovala u Polinine optužbe protiv Stena. Zabrinulo ju je to što ukoliko Polin više ne bude verovala u tu priču, dovešće sebe u opasnost.
Kad se Polin suočila sa Stenom, on joj je rekao da mora da je došlo do neke greške; izveštaj o ljudima koji su uhapšeni nakon što su pretresli njenu kuću mora da je bio pogrešan. To će se istražiti, uveravao ju je on.
„Najviše se sećam te noći po tome koliko sam tužna bila", kaže ona. „Nisam više bila jedna od njih."
Polin je provela mesece pokušavajući da ubedi majku da ih je Sten sve vreme lagao, dok je majka pokušavala da ubedi Polin da greši. Dospele su u pat-poziciju.
„Bila sam strašno besna i kivna, i mislim da sam dugo mrzela Stena", kaže Polin. „Ali konačno sam došla do zaključka da moja majka svesno ne učestvuje u tome. Sten je sve izmišljao, ali nisam mogla da shvatim zašto bi to radio."
U potrazi za odgovorom, Polin je otišla kod psihijatra.
„Rekla sam: 'Šta mislite da bi ovo moglo da bude? On očigledno nije šizofrenik. Ne deluje psihotično. Profesionalac je i veoma poštovan. Ljudi uvek govore koliko je sjajan, šta bi tu moglo da se dešava?'"
Psihijatar je rekao da mu to zvuči kao slučaj nečega što se zove folie à deux - sindrom u kom se simptomi deluzijskog uverenja prenose sa dominantne osobe (Sten) na manje dominantnu osobu (Rut).
Polin i njen otac Voren su se ponovo povezali posle mnogo godina. Ali on je sada bio prilično bolestan od emfizema i počeo je ponovo da pije.
„Pomislila sam da mu sve ispričam", kaže Polin. „Ali onda sam shvatila da bi ga to samo razgnevilo i ne bi bilo dobro po njega. Nisam mislila da od toga može da ima bilo kakve koristi."
Polin odnos sa majkom nikad se do kraja nije oporavio, iako se popravio kad je Polin zasnovala porodicu.
Kad sam dobila decu, sve se promenilo", kaže Polin, „zato što su ona postala žiža naše ljubavi."
Rut je obolela od raka, od kog je na kraju i umrla 2010. godine. Ali je provela poslednjih devet meseci života živeći sa Polin.
„Nisam joj do kraja oprostila, ali smo obe znale da nemamo vremena da izgladimo stvari", kaže Polin. „ Morali smo da nađemo za sebe neki mir i na kraju smo i uspele."
Rut nikad nije prestala da veruje u Stenovu priču, čak ni nakon što su posle njegove smrti pisma iz neobičnog sveta prestala da pristižu, više nije bilo poruka o aktivnostima mafije i nije bilo nikakve sumnje da je sve bio plod njegove mašte.
„Neposredno pre nego što je umrla, pokušala je da me upozori da budem oprezna", priseća se Polin. „Rekla sam joj: 'Ne moram da budem ništa opreznija od bilo kog drugog.'"
„A ona je na to rekla: 'Oh, Poli, ako ne veruješ u to, kako samo mora da si me mrzela.' A ja sam joj rekla: 'Ne, nisam te mrzela. Bila sam jako ljuta na tebe, ali te volim.'"
Polin i njen brat Ted
Pre četiri godine, dok je još uvek pokušavala da shvati zašto je Sten smislio toliko složenu izmišljotinu, Polin je naletela na članak u medicinskom časopisu o stanju koje se zove deluzijski poremećaj.
„Dok sam čitala taj članak, pomislila sam: 'Ovo u potpunosti opisuje Stena, nekoga ko je u svakom pogledu normalan i sposoban, ali ima ludačku deluziju'", kaže ona.
Polin je kontaktirala autora studije, psihijatra sa Harvardskog univerziteta. On je bio veoma rad da sasluša njenu priču. Sten je imao sva obeležja osobe sa deluzijskim poremećajem, rekao je. Jedan drugi akademik, vodeći stručnjak za ovaj poremećaj, složio se s tom ocenom.
Otkrivanje razloga zašto je Sten to uradio njenoj porodici možda je pomoglo Polin da se pomiri sa vlastitom prošlošću, ali to ne može da nadoknadi štetu koju je on naneo njihovim životima.
„Bilo mi je veoma žao moje majke", kaže ona.
„Imala je jako težak život i bila je slaba na Stena, uglavnom zato što je bio tako nežan, brižan tip - prava šteta što je patio od te užasne deluzije."
„Ali mi je bilo žao i sebe i mog brata - dvoje male dece čiji su životi uništeni."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
