Moma Dimić. Vas hiljadu, ili hiljadu četiristo, ili hiljadu osamsto, ili tri hiljade pročitaće (pogledaće) ovu priču, ali koliko vas zna ko je Moma Dimić?
Ne brinite, Moma nije neki snob. Nije to, u najmanju ruku, bio do 2008. godine, kad je otišao iz Mirijeva, iz Beograda, iz Srbije, iz Evrope, iz Zemlje.
Iz ove planete kad je izašao, polako, hodajući postrance ili pravo, negde u liniji severnog povratnika, ili ekvatora.
Moma Dimić je bio srpski pesnik, ili srpski zemljotres, ili ništa od toga, ili sve. Rođen je bio 1944. godine, a do kraja tog ovozemaljskog života govorio je da je rođen u Mirijevu.
Njegova knjiga „Pesnik i zemljotres” nije prošla nezapaženo. Kao ni njegovo „Živeo život Tola Manojlović”. Postao je poznat, voleli su ga razni ljudi. Voleli su ga i znali, za njegovog, mirijevskog i mominskog života, i liberali i konzervativci, i mondijalisti i nacionalisti, i pametni i glupi, i ružni i lepi.
Moma Dimić je bio jedan od malobrojnih velikih pesnika svoje generacije. Imao je u sebi sklop. Da, on je bio sklopljen. Jednom, u ulici koja se tad zvala Srpskih vladara, a inače je pre toga bila Maršala Tita, a kasnije (i još ranije) Kralja Milana, kod Starog dvora, naišao je, sa svojom suprugom, na moju zamišljenu i brzohodnu malenkost. Moma, i u zrelosti krepak, snažan i živahan, napravio je neki okret, neki poludvorski gest, i obratio se svojoj ženi: „Dozvoli da te upoznam s jednim čovekom, s jednim renesansnim tipom koji...”
Nikada mu nisam zamerio zbog tog pominjanja renesanse, epohe koja je grotlo i jazbina iz koje su se iznedrili, u kojoj su se razbudili svi jadi današnjeg ljudskog sveta. Imponovala mi je Momina radost, Momin veseli, dobrodušni teatar, i to što je on bio tako pun života. I to što je, do kraja, govorio da je iz Mirijeva, da je rođen u Mirijevu, u selu Mirijevu, iako je Mirijevo već odavno bilo postalo deo Beograda, čak njegov zapažen, važan deo.
U Mirijevu živi i Miša kompjuterista, čovek kod koga toliko volim da odem da maltene navijam da mi se kompjuter što pre pokvari. Uđem kod Miše u njegovu radionicu u Matice srpske, tu su Miša, neki klijenti, gomila tranzistora, tiristora, matičnih ploča, žica, šrafova, katoda, anoda i Mišin abnormalno debeli žutocrveni mačak. Miša puši dve-tri kutije dnevno, stalno gori cigara. Nije bitno da li se nešto pokvarilo ili nije - sedim i slušam Mišu koji ne priča mnogo, ali uvek kaže štošta. Priča i kad ćuti. Priča, još više, kad ponešto kaže.
A kad ti njemu kažeš nešto, reči naiđu na neočekivan odjek, pa i sâm počneš da razmišljaš o tome šta si rekao.
Kompjutere tretira kao živote. Miša zna šta je kompjuter. Nije to ljudsko biće, nije to nekakva zamena za čoveka. Ne, kompjuter je paradigma ljudskog života. Glupa reč: paradigma. Podseća na dijafragmu. Ali hajde. Kompjuter je, tako bi se to moglo reći, novi oblik života. Ili zamena za ljudski život. A između čoveka i njegovog života postoji velika razlika.
Moma i Miša su dva dobra Mirijevca koja sam upoznao. Ima ih još dvojica. Takođe sjajni momci. Jedan je Krsto Perović, književni guru, a drugi Marko Vidojković, pisac i zvezdaš. Krsto me je svojevremeno upoznao s Markom. Ne znam da li je Krsto zvezdaš, odnekud mi - izvinjavam se ako grešim - liči na grobara.
Ali i Krsto i Marko su, uz Momu i Mišu, dvojica važnih Mirijevaca.
Kad se probiješ kroz Mirijevo, kad u sebi raspetljaš tu puževsku mirijevsku strukturu, kad siđeš u kotlinu i pobegneš iz nje uzbrdo, kao pauk iz mreže nekog stvorenja koje nije pauk, pa kroz ono što se zove, valjda, Mirijevo IV izbiješ na Mirijevsko brdo - pukne pred tobom pogled kakav ni slutio nisi da postoji. To si se popeo tu gde je Lešće, tu, polulevo odmah, da te svrati, da te smiri; lepi su ti četinari, i na Lešću ima, nekako, mesta za sve. Nema gužve kao na Novom groblju. A onamo, skroz levo, pogled puca na Rospi Ćupriju, na Adu Huju, Dunav i, preko, na Kožaru, Kotež i Borču. Iza tebe, na zapadu, uzdiže se Zvezdara, nebo bode Rudo, tri oblakodera Istočne kapije Beograda. Na jugu je Zeleno brdo, zaklanja pogled ka Stražarskoj Kosi i Torlaku. A pravo pred tobom, na talasastoj, plodnoj zemaljskoj tacni, puca vidik na Slance i, u daljini, na Veliko Selo, krajolik kroz koji, kao ćudljiv ram što seče neobuzdan akvarel, ševrda dunavski piton, prelamajući sliku ka Pančevačkom ritu i banatskoj niziji, s Vršačkim planinama koje se, za bistrih dana, vide nalik Tolkinovoj Samotnoj planini, Ereboru koji nakostrešen stoji usred panonskog očaja. Tu, navrh Mirijeva, gde ti noge kreću u spust ka Slancima (ispratiće te odande namršteni Cigani, mašući pesnicama, ljuti što si ih prenuo iz dokonog sedenja ispred doma kulture obraslog u bagrenje i bršljan, ili, eventualno, drčni monasi iz istoimenog manastira, ljudi u kojima ima možda i više vedrine i bodrosti nego u prastanovnicima Evroazije) i Velikom Selu (ispratiće te odande čestiti domaćini, povrtari koji, za razliku od žitelja pourbaničenih podavalskih sela, odmah prilaze da pitaju ko si, odakle si, šta tu, ukratko, tražiš) - videćeš platno svog života, života koji se pretvara u puko kretanje - hodaj, hodaj, samo hodaj, ka Čakljancu, ka Velikoj vodi - gde se i sećanja, i seta, i radost, i bojazan stapaju u jednu jedinu sliku, sliku sveta koji je najlepši među svetovima, sveta od kojeg se lepši niti može izmisliti, niti može stvoriti.
Bonus video:
