Evropsku uniju u 2020. godini čekaju veliki izazovi: definitivan odlazak Velike Britanije, borba protiv suverenističko-populističkih snaga unutar država članica, suprotstavljanje flagrantnom kršenju postulata pravne države u pojedinim članicama EU, osujećivanje američkih, ruskih i kineskih ambicija da oslabe i razbiju EU, upravljanje migrantskim talasima, obuzdavanje turskog despota Erdogana, suzbijanje negativnih posledica neodgovornih politika SAD, Rusije i Kine koje ugrožavaju ne samo Evropu već i opstanak planete i čovečanstva.
Najveća i najteža provera za EU u Novoj godini biće bregzit. Izlazak Ujedinjenog Kraljevstva bez postignutog sporazuma je i dalje opcija koja ne može da se skine sa stola. Čelnici EU se nalaze u veoma delikatnoj situaciji i shvataju da moraju da balansiraju između dve krajnosti: s jedne strane ne smeju da dozvole da bregzit bude uspešna priča, s druge strane nije u interesu EU i njenih članica ni da Velika Britanija doživi totalni krah.
Britanski premijer Boris Džonson u Vestminsteru ima većinu koja mu omogućava da primeni i tzv. hard bregzit sa svim nepredvidivim posledicama. Engleski nacionalpopulisti su obećali svojim biračima da će Velika Britanija postati raj na zemlji po izlasku iz EU i da će za Londonom krenuti i druge članice EU. Problem za torijevsku većinu nije toliko EU koliko London, Škotska i Severna Irska koji EU i UK vide drugim očima. Šanse da Velika Britanija ostane kakvu smo je poznavali, sa izlaskom iz EU, su se prilično smanjile. Džonson može da pomiri Englesku ali je prokockao sve karte da je pomiri sa Škotskom i Severnom Irskom.
Suverenisti i nacionalpopulisti u državama članicama EU su doživeli seriju poraza u 2019. godini, uključujući i izbore za Evropski parlament, ali smo daleko od toga da kažemo da su definitivno poraženi a još dalje od konstatacije da su se predali. U Nemačkoj se potvrdilo da nacionalpopulisti imaju samo prolaz u istočnom delu zemlje. Čak ni 20.000 milijardi upumpanih u bivši DDR u poslednjih 30 godina nije uspelo da eliminiše posledice 60 godina provedenih u nacizmu i komunizmu.
Angela Merkel je prošle nedelje dostigla Konrada Adenauera po broju provedenih dana na čelu nemačke vlade: 5.144 dana. Da bi prestigla i svog mentora Helmuta Kola potrebno je da ostane u Kanzeramtu do kraja mandata, odnosno do septembra 2021. godine. Demohrišćanski kancelari su vodili SR Nemačku 50 godina od njenog formiranja 1949. godine. Bili su simbol stabilnost: od Adenaurovog “Bez eksperimenata molim” do Merkelinog “Znate me”. Ali, svaki put kada su građani Nemačke želeli korenite promene glasali su za socijaledemokrate. Problem je što na socijaldemokratskom horizontu nema ni novog Helmuta Šmita a kamoli Vilija Branta ili Gerharda Šredera.
Poslednji mandat Merkelove, za koji se očekivalo da bude neka vrsta njenog “evropskog legata”, pretvara se u klasičnu dugu tranziciju koja nikome ne donosi ništa dobro: ni Nemačkoj ni EU. Demohrišćani i socijaldemokrati će nastaviti da traže dobitnog kancelarskog kandidata jer aktuleni lideri to nisu: ni Anegret Kramp Karenbauer a još manje Saskija Esken i Norbert Valter Borjans. Dugi zalazak karijere Merkelove omogućava francuskom predsedniku Emanuelu Makronu da se afirmiše kao lider EU, ali osim zadovoljavanja ega prvog čoveka Pete republike, sa Nemačkom u prelaznom periodu neće biti moguće realizovati nijednu ozbiljnu reformu koju je Makron zamislio. Da ne govorimo o koracima koji bi vodili ka federalizaciji EU.
Makrona na domaćoj sceni čekaju veoma važni administrativni izbori početkom proleća. Ishod tog izjašnjavanja francuskih građana će u dobroj meri uticati na dalju politiku francuskog predsednika, uključujući i na onu koja se odnosi na proširenje EU na države Zapadnog Balkana. Reforma penzionog sistema u Petoj republici je hazarderski potez, pogotovo u izbornoj kampanji. Svi koji su pokušali da je sprovedu ili da dirnu u neka stečena prava Francuza, platili su skupu političku cenu.
U slučaju lošeg izbornog rezultata na lokalnim izborima kandidata “Republike u pokretu” možemo da stavimo tačku na ozbiljnije oživljavanje procesa proširenja EU do sledećih izbora za Jelisejsku palatu na programu 2022. godine. Predjelo tih negativnih posledica smo imali u prethodnoj godini. Makronovo zaoštravanje stava prema proširenju je direktno povezano sa porazom njegove Republike u pokretu od suverenista Marin Le Pen na izborima za Evropski parlament.
U Italiji će cela 2020. biti godina visokog rizika i nestabilnosti. Vladajuća koalicija Pokreta pet zvezda, Demokratske partije i još par manjih stranaka je na klimavim nogama i održava se samo zahvaljujući spoznaji da bi na prevremenim izborima sigurno izgubili vlast i omogućili Mateu Salviniju ne samo da postane premijer već i da izabere novog predsednika Italije 2022. godine.
Italija je viđena od Vašingtona i od Moskve kao “meki trbuh” EU. Salvinijeva Lega i Braća Italije Đorđe Meloni su na opsoletnoj 19-ovekovnoj politici zasnovanoj na principu “Bog, domovina i porodica”, širenju ksenofobije, antimigrantske histerije i stigli do preko 40 odsto podrške. Salvini i Meloni takođe igraju dvostruku igru: šire neistine o EU i evro, pripremaju planove za izlazak iz evrozone i EU, ali ne smeju javno da izađu sa tim ciljevima jer, uprkos svemu, 70 odsto Italijana ne želi da njihova zemlja napusti EU i evrozonu.
U Španiji rizikujemo nove parlamentarne izbore: treće u roku od godinu dana. Socijalisti premijera Pedra Sančeza i Podemos Pabla Iglesijasa ne mogu da formiraju vladu bez podrške regionalnih partija. Štaviše, potrebno je i da se poslanici katalonskih separatističkih partija, pre svega Republikanske levice, ne pojave u sali Kongresa kako bi se broj poslanika za izglasavanje poverenja vladi spustio sa 176 na 166. Eventualni drugi neuspeh u formiranju vlade, uveo bi Španiju o duboku krizu sa krajnje neizvesnim ishodom, imajući u vidu uspon neofrankista iz Voksa.
Španija je sve do prošle godine bila jedina zemlja među velikim članicama EU koje nije imala ekstremnu desnicu u parlamentu. Katalonski nacionalizam i separatizam su oživele “zle duhove” tradicionalnih španskih podela na klerikalni i antklerikalni deo društva. Istini za volju, i vlada Pedra Sančeza je doprinela izbornom uspehu ekstremno desničarskog Voksa Santijaga Abaskala potcenjujući snagu Frankovih nostalgičara, kao i zavodljivost slogana “Bog, domovina i familija” u delu španskog biračkog tela.
Predstojeća godina će doneti nove varnice između država tzv. Višegradske grupe, posebno Poljske i Mađarske, i EU. Režim Jaroslava Kačinjskog u Varšavi nema nameru da odustane od transformacije Poljske u kleropopulistički bastion. Mađarski premijer Viktor Orban će nastaviti sa politikom urušavanja stubova pravne države i gušenja medijskih sloboda. I Orban i Kačinjski računaju na podršku Vašingtona u obračunu sa Briselom, kandidujući svoje zemlje da igraju ulogu koju je Velika Britanija igrala godinama unutar EU.
U 2020. godini biće raslamsano i rivalstvo između Grčke i Turske. Dolazak na vlast Nove demokratije Kirijakosa Micotakisa približio je Atinu Vašingtonu i vrlo lako je predvideti da će Stejt department igrati svoju klasičnu duplu igru sa Grčkom i Turskom. Podržavaće Atinu u njenim naporima da limitira širenje uticaja Ankare u Mediteranskom moru, a s druge strane će ostavljati odrešene ruke Turskoj u severnom delu Sirije i u sporu između EU i Turske o migrantskoj krizi stajaće na strani Erdogana.
Što se tiče Zapadnog Balkana i daljeg procesa evropskih integracija, 2020. godina će definitivno pomeriti sledeće proširenje EU sa 2025. na 2030. godinu, odnosno stvoriće uslove da o “vrućem krompiru” ulaska novih članica u EU brine sledeće generacija evropskih političara. Sa izlaskom Velike Britanije iz EU, verovatnim dolaskom tvrdog krila nemačkih demohrišćana na vlast u Berlinu, izuzetno negativnim odnosom francuskog javnog mnjenja prema proširenju EU na države Zapadnog Balkana, nestabilinim vladama u Rimu i Madridu uz to opsednute unutrašnjim problemima, gotovo je nezamislivo da iz EU dođe neki značajniji impuls za proces proširenja sve do 2022. godine.
Teško je poverovati da kancelarka Merkel na zalasku karijere i predsednik Makron u tekućem mandatu mogu da promene svoju politiku prema Zapadnom Balkanu. Tim pre što ni iz našeg regiona ne dolaze pozitivni signali koji bi doprineli ubrazanju evropskih integracija. Sa izuzetkom Severne Makedonije, gde je vlast promenjena, svedoci smo uspostavljanja dugovečnih kleptokratskih režima u svim državama regiona. U Crnoj Gori Đukanović je na vlasti već tri decenije, u Srbiji Aleksandar Vučić je ušao u osmu godinu vladavine, u Albaniji Rama već sedam godina vedri i oblači. U Bosni i Hercegovini imamo trijumvirat sa duplim ciframa: familija Izetbegović je na vlasti gotovo tri decenije, Dragan Čović 16 godina, a Milorad Dodik 13.
Ne treba mnogo očekivati od samita EU - Zapadni Balkan u Zagrebu sledećeg maja, biće dobro ako bude održan s obzirom na sve izraženije probleme sa Kosovom i sve rigidniji stav Španije prema nekadašnjoj južnoj pokrajini Srbije. Štaviše, ako se izbegne fijasko iz Sofije od pre dve godine, neko bi mogao da bude i zadovoljan.
Bonus video:
