Suprotstavljanje političkim potezima vlasti Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke, a naročito ukazivanje na problematične ili protivzakonite postupke onih koji su u poziciji da zloupotrebljavaju moć u današnjoj je Srbiji postalo višestruko rizično, jer se gotovo bez izuzetka pretvara u “osvetničku” kanonadu po liku i delu osobe koja se na to odvažila.
Tehnika izvedbe izgleda otprilike ovako: ako ukažete na krađe i malverzacije moraćete da slušate i čitate o sebi da ste i sami lopov jer, ako ništa drugo, postoje svedoci da ste ukrali krušku iz susedove bašte kad ste imali sedam godina; ako ukažete na plagijatorstvo i druge forme akademskog beščašća neke visoke figure vlasti, svi od tabloida preko državnih funkcionera do serkla poslanika koje baš ničega nije sramota udružiće se u nameri da pokažu kako ste i sami skloni prepisivanju, pa makar tako da ste u svesku prepisali neki recept iz Patinog kuvara.
Preterujem? Jedva. Najnoviji slučaj dr Danice Popović, ugledne ekonomistkinje i čuvene profesorke Beogradskog univerziteta, čije bi navodno plagijatorstvo - za sada ničim suvislim potkrepljeno makar i u vidu kredibilne naznake - imalo biti nekakvom protivtežom notornom slučaju ministra finansija i ranijeg gradonačelnika Beograda Siniše Malog tek je jedan u već podugačkoj seriji. Izvedba je uvek slična, a smisao i cilj isti: da se svako ko se usudi na kritiku i na suprotstavljanje samovolji vlasti i njenih pulena prikaže neverodostojnim i unapred obezvredi kao legitiman kritičar, da se reč kritike pre bilo kakvog ozbiljnijeg razmatranja dezavuišu s obzirom na to od koga dolaze. A dolaze, dakako, od nekoga ko nije dostojan da bilo šta javno govori. Zašto? Zato što se njegov autentičan lik i profil više neće ni nazirati ispod slojeva blata kojima će biti zasut. Kao i svaka populistička vlast - bez obzira na formalni ideološki predznak - tako je i ova Vučićeva sagrađena oko krajnje proizvoljno i klimavo (tj. neotporno čak i na površinsku analizu, kamoli na dublju demontažu) postavljene dogme o vlastitom “poštenju” i “autentičnosti” koja dolazi otuda što se, je li, radi o vlasti “iz naroda i za narod”, za razliku od prethodnih vlasti i sadašnje opozicije, ili prosto nezavisnih i neorganizovanih kritičara vlasti, koji su svi odreda pripadnici “otuđenih elita”, onih “koje su nas u crno zavile” i zato sada nemaju pravo da se oglašavaju o onome što čini “narodna vlast“. Ovo zvuči priprosto jer takvo i jeste, ali može prilično dugo da funkcioniše, ima kroz istoriju deprimirajuće dovoljno dokaza za to.
Šta je efekat, a u osnovi i namera s kojom se ovako targetiraju svi kritički glasovi, odnosno “donosioci loših vesti” o režimu i njegovim prvacima? Posvemašnja depolitizacija javnog života, koja prirodno dovodi do pacifikacije javnosti i naposletku do zamiranja svake javne dinamike, do “mrtvog mora” u kojem će se čuti samo uspokojavajuće mrmljanje glasnogovornika Velikog brata. Na delu je, dakle, preventivna depolitizacija javnog diskursa, jer se svaka forma kritičkog suprotstavljanja ili dokazima potkrepljenog ukazivanja na nepočinstva predusreće kvazimoralnom kontraofanzivom.
Drugim rečima, svaki se mogući javni spor svodi na pretpolitičko: na moralnu, karakternu, građansku nesavršenost i naposletku nedostojnost oponenta ili kritičara.
S druge strane, nisu ni svi oponenti i kritičari savršeni, mnogo kome je moguće - samo ako dovoljno duboko kopate i ako se ničega ne stidite - pronaći neku, ma koliko sićušnu ili za sam predmet spora savršeno irelevantnu mrlju, pa je onda kroz tabloidno-politikantsku lupu uvećati deset, sto ili hiljadu puta i njome “prekriti nebo”, sve dok se ne zaboravi izvorni povod cele fertutme. A i ako ima kritičara bez mrlje, opet nikome ništa, biće mu prišivena tuđa mrlja, ili će biti domaštano i dopričano šta god već treba: tamo gde je svaki moral efikasno zamenjen moralističkim trućanjem i besramnim laganjem o sebi i drugome - a što ionako svakodnevno i bez vidljivih tragova nelagodnosti čini Gospodar na vrhu piramide, pa zašto ne bi i njegovi epigoni, ko već kako ume i koliko može da zine, proguta i svari - tamo “donjih” granica zapravo nema. Javni život postaje kloaka, a konflikt s nosiocima moći akt gotovo suicialne odvažnosti. Nije li to prejaka reč? Za sada je dominantna tehnika obračuna s nepoćudnima ona koja je poznata kao ubistvo ličnosti (character assassination), ali niko ne može da garantuje da oni koji su spremni na to neće biti spremni i na nešto drugo ako i kad krene da im gori pod nogama. Primer agonije vlasti njihovog bivšeg šefa ili privilegovanog partnera Slobodana Miloševića to nesumnjivo dokazuje. (slobodnaevropa.org)
Bonus video:
