Stojim u Ulici Omladinskih brigada, pokušavam da se oslonim na raščerupanu metalnu ogradu ispred oniske, ali vrlo seriozne zgrade Sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije. Tu je, stotinak metara od mene, restoran „Gvero”, gde nikšićko pivo košta više od dvesta dinara, a nikad, nekako, nije dovoljno hladno, uvek ti se učini da si preplatio, ne zato što je čudnovato visoka ta cena na mestu koje bi neoprezni nazvali pustolinom, nego zato što za bilo kakve pare zaslužuješ da te pivo tresne u sveobuhvatnom vidu, u duhu neke od novokomponovanih narodnih doskočica: „’Ladno kao zmija”, ili, u nešto šekspirovskijoj varijanti: „’Ladno kao taštin osmeh.”
Omladinskih brigada je jedna od najlepših ulica na Novom Beogradu, ne računajući Mesečev put (Jurija Gagarina). Ima u toj ulici nečeg naglašeno EVROPSKOG, pri čemu je teško naći korelat, teško je naći taj „uzor” ili „model” koji te navodi na zaključak da u toj ulici ima nečeg striktno evropskog. Ulica kreće od kružnog toka kod zgrade SO Novi Beograd, a ide skroz do Savskog nasipa, to jest odvaja Blok 70A od Bloka 70, i navodi vas tačno na malu marinu odakle se s novobeogradske strane brodićem, za dva-tri minuta plovidbe i 100 dinara, može preći na Adu Ciganliju.
Stojim, elem, u Omladinskih brigada, levo mi preskupi „Gvero”, a preda mnom, s druge strane ulice, famozni Erport Siti. Aerodromski grad. Malo ko zna da je taj Erport Siti podignut na mestu koje je davnašnjom numerološkom markacijom obeleženo kao novobeogradski Blok 65.
Kad je za „Riblju čorbu” pisao pesmu „Neću da živim u Bloku 65”, koja je osvanula na albumu „Buvlja pijaca” (1982), Borisav Đorđević je, diplomatski, odabrao broj nepostojećeg bloka. Da ne uvredi, dakle, nikog ko živi u Bloku 45, Bloku 64, Bloku 38. Da ne naljuti ljude, a da iskaže svoj laički, autsajderski odnos prema jednoj sredini koja je pljuvana tipski, predrasudno, bez zalaženja u stvarno stanje stvari.
Novi Beograd je oduvek pogrdno nazivan „spavaonicom”, ali tako su ga krstili i opisivali uglavnom isfolirani Starobeograđani koji isto to misle i o mnogim delovima starog Beograda. U njihovoj skučenoj, provincijalnoj mašti, Novi Beograd postao je sinonim za nekakvo otuđenje. A ako ćete igde naići na otuđenje na beogradskom tlu, pre će to biti na Dedinju ili na Senjaku. Tamo se može govoriti o otuđenju. Novi Beograd ljudima daje prostora i vazduha; a gde ima prostora i vazduha, za otuđenje nema mesta. Nego, tu sam sad, konkretno, preko puta Erport Sitija i gledam u taj Blok 65, koji je sustigao Đorđevića, ali u isto vreme dao Đorđeviću za pravo. Jer šta je sve locirano u Bloku 65: Telenor, Banka Intesa, Sosijete Ženeral, KBC banka... Visoke, ledenoplave poslovne zgrade u kojima niko ne živi, u kojima se samo nešto „radi”. Kao i mnogi pesnici pre, za vreme i posle njega, Bora je bio vizionar, pa i kreator stvarnosti: jasno je izrazio svoje osećanje da ne želi da živi u Bloku 65 - i zaista: taj blok se izgradio, digao se put neba, ali u njemu, stvarno, niko ne ŽIVI. Neki ljudi tamo rade, grade se i neki stambeni objekti, ali u tim objektima i sâm život biće rad, jer to mesto opterećeno je - kako to tačno izraziti - pustim kapitalom, metalno-staklenim pseudoglamurom, ludilom ljudske bezljudnosti.
Istina, u Bloku 65 postoji i ulica koja, u vazduhoplovno-aeroportnom duhu, nosi ime Tadije Sondermajera, velikana srpskog i jugoslovenskog vazduhoplovstva, koji je pilot postao na Solunskom frontu. Oborili ga 1918. Nemci, on preživeo s užasnim opekotinama. Ožiljke i rodu istetoviranu na grudima, beleže hroničari, s ponosom je nosio do kraja života. Posle rata, Sondermajer je završio školovanje u Parizu, odakle se vratio kao prvi srpski školovani vazduhoplovni inženjer.
U svojstvu potpredsednika Aerokluba, na čijem je čelu bio knez Pavle Karađorđević, Sondermajer je mnogo učinio na popularizaciji avijacije. Važnu ulogu imao je i u pokretanju časopisa „Naša krila”, čiji je prvi urednik bio Miloš Crnjanski. Izvesna konceptualna neslaganja između srpskog pilota Sondermajera i austrougarskog pešadinca Crnjanskog dovela su do nemile eskalacije, pa je plahoviti literata izazvao staloženog avijatičara na dvoboj.
U događaju koji se odigrao 26. septembra 1926. nedaleko od Vršca, Sondermajer je za srpsku književnost učinio više nego svi srpski književni kritičari i teoretičari zajedno. Crnjanski je pucao prvi, dobro je nanišanio, ali promašio. Kad je došao na red na Sondermajera da puca, a Tadija je bio besprekoran nišandžija, vazduhoplovac je podigao ruku uvis i opalio put banatskih oblaka. Crnjanski je popizdeo, smatrao je da ga je Sondermajer ponizio, što je i ovekovečeno u pismu koje je književnik kasnije uputio Milanu Jovanoviću-Stoimiroviću:
„Mene je užasno vređalo što Sondermajer nije hteo da puca. Pitao sam se: da mu nije ispod dostojanstva da puca u mene?... Bio sam izvan sebe, ali moram da priznam da me je njegov gest iznenadio i zaprepastio. Bilo je u njemu nečeg zbilja viteškog. Čovek je stao pred moje tane i dokazao mi svoju hrabrost, ali nije hteo ničim dalje da vezuje svoje ime za moje, a najmanje time što bi me ranio ili ubio.”
Bonus video:
