Ne, ništa se nije promenilo u radnom pravu. Zakon o radu i dalje važi i primenjuje se na isti način kao i do sada. To je jedinstveni odgovor na niz pitanja koja se postavljaju ovih dana: da li može da se otpušta, da li može da se odbije da se dođe na posao, kako se plaća rad od kuće… Isto kao i do sada, dozvoljeno je i dalje dozvoljeno, a nedozvoljeno i dalje nije dozvoljeno.
I to je naravno jako loše.
Zašto? Zato što su nastupile (vanredne) okolnosti koje podrazumevaju ogromne promene na tržištu. Najpre, podrazumevaju otežano poslovanje za gotovo sve poslodavce. Kao i obično, poslodavci će takav teret prevaliti na radnike (a kako drugačije?). Pozivanja predsednika, premijerke i ministra na „solidarnost poslodavaca sa zaposlenima“ su u tom smislu bespredmetna i ništa ne znače.
Najpre, tu su otpuštanja. Još prošle nedelje su pojedini poslodavci počeli sa otpuštanjima. Najviše u hotelima i sličnim uslužnim delatnostima, koje prolaze kroz ozbiljnu krizu. Prema dostupnim informacijama, neki od poslodavaca se pri tome drže slova zakona (koji inače omogućava lako otpuštanje) ali neki baš i ne (kolektivna otpuštanja je daleko teže izvesti na brzinu i ostati u zakonskim okvirima). Rokovi za tužbu u vanrednom stanju teku kao i u redovnom, a radnike nema ko da posavetuje da li su im prava povređena. Inicijativa UGS „Nezavisnost“ da se uvede moratorijum na otkaze je olako odbačena od strane ministra za rad - a šta smo drugo mogli očekivati? Navodno je neizvodljiva, a to nije tačno. Otkaz sadrži otkazni razlog, pa je samim tim moguće unapred izostaviti iz posebne vrste nadzora sve one otkaze koji nisu dati iz razloga „prestanka potrebe za radom zaposlenog“. Otkaz sadrži i obrazloženje, pa je u tom smislu lako povezati ga sa situacijom koja je izazvana COVID-19 okolnostima. Nije dakle problem u uvođenju takve mere, problem je što bi država poslodavcima morala da ponudi neku pomoć kako bi od njih očekivala da zadrže radnike. A država je na radnicima štedljiva, to se odavno zna, i u toj činjenici treba tražiti pravi razlog odbijanja da se uopšte razmišlja o ovakvim koracima.
Potom, tu su poslodavci koji ne mogu da garantuju bezbednost na radu i zaštitu zdravlja radnicima. Malo je poznato da su u Italiji u toku štrajkovi, radnici su besni jer poslodavci traže od njih da dolaze na posao, a ne mogu da im garantuju zaštitu zdravlja prema postavljenim standardima. Identična je situacija u Srbiji. Pogledajte samo najrizičnije poslove ovih dana - prodavaca u supermarketima. Niko od njih nema zaštitne maske, rukavice, iako dolazi u kontakt i deli atmosferu sa hiljadama ljudi svakog dana. Slično je i u drugim proizvodnjama, gde se beleži inertnost države i kada radnici prijavljuju da poslodavci teraju one radnike kojima je određena samoizolacija od 14 dana da dolaze na posao. Prvi protest tim povodom desio se u fabrici Jura, koja je i ranije više puta dolazila u fokus javnosti zbog nestandardnih uslova rada. Umesto da se odgovorna lica kod poslodavaca koji masovno ugrožavaju zdravlje radnika hapse za primer, izriču se opomene i produžavaju rokovi za „promenu poslovne politike“, kao da će i virus čekati da se poslodavci smiluju.
Faktor je dakle i država, koja dodatno pogoršava stvari nekonzistentnim i nepromišljenim odlukama. Na primer, izjava predsednika da je cilj da se gradski prevoz ukine ne može se smatrati naročito promišljenom. Umesto da se voze gradskim prevozom, u kojem ovih dana nema više od 10-20 ljudi po autobusu (svi rade od kuće, nema škola i fakulteta), u Beogradu će - prema ovoj zamisli - uskoro radnike prevoziti samo specijalni autobusi, a ostali stanovnici ionako nemaju gde da idu. Kako će to izgledati? Umesto 1.000 autobusa sa malim brojem putnika, imaćemo 200 autobusa koji kruže po gradu koji će biti napakovani sa pet puta više ljudi, po sistemu - ako je jedan zaražen, zaraziće se svi u autobusu. Umesto da se nova vozila mobilišu da se uveća broj gradskih autobusa, mi ćemo uraditi suprotno i povećati koncentraciju putnika.
Šta poslodavci mogu da učine, kakva je to solidarnost koja se od njih (naivno) očekuje? Prema Zakonu o radu, mogu učiniti nekoliko stvari, koje nisu beznačajne i koje mogu doprineti očuvanju celokupnog sistema:
- Mogu osloboditi radne obaveze one radnike koji se moraju brinuti o svojoj deci, ili starim roditeljima, uz naknadu zarade (predvideti za njih pravo na plaćeno odsustvo).
- Mogu uvesti (u granicama fizičke dostupnosti sredstava za zaštitu) posebne protokole zaštite i podeliti sredstva za zaštitu kako bi se radnici osećali sigurnije, ali i kako bi odista sačuvali zdravlje radnika, naročito u proizvodnji i u uslugama sa velikim brojem korisnika.
- Mogu umesto otpuštanja raditi uparivanje radnika na istim ili sličnim poslovima - bolje je ostaviti dva radnika na pola radnog vremena, nego jednog na punog radnom vremenu a jednog otpustiti.
- Mogu uvesti minimalnu zaradu svima (da, i direktorima) na određenom nivou koji će biti dovoljan da se smanje izdaci poslodavca i svedu na meru koja je dovoljna za opstanak, a koja će podrazumevati da nema otpuštanja i da će svi radnici primiti zarade.
- Mogu naravno shvatiti da je ljudski život važniji od profita i poslovati tek toliko da opstanu na tržištu, bez profita dok traje vanredno stanje. I više od toga: mogu materijalno zbrinuti najugroženije radnike kojima nije dovoljna polovina zarade ili drugi iznos koji će dobijati prema napred navedenim merama, i putem solidarne pomoći ili obezbeđivanjem jeftinih kredita pokušati da ih ne dovedu u očajan položaj u kojem ne mogu da prehrane svoje porodice.
Trebalo bi međutim reći da su mere poslodavaca, čak i onih najdobronamernijih, kratkog veka ako država ne pomogne. Kako država može pomoći? Može pomoći mnogo, zapravo njena uloga je presudna:
- Najpre, tu su poreske i druge olakšice. Toliko smo se nadavali stranim „investitorima“ da mislim da bi finansije države podnele zaokret i usmeravanje tih sredstava u davanja svim poslodavcima podjednako.
- Potom, tu su davanja. Slovenija je uvela pravilo da svi koji zbog virusa ne mogu da rade, imaju pravo na naknadu u visini od 80% zarade - od čega 40% daje država, a 40% poslodavac. Država može uplaćivati doprinose umesto poslodavaca. Može organizovati i povoljne kredite poslodavcima (kao i radnicima i stanovništvu uopšte).
- Konačno - a ovo je zasigurno mera koja je više u stilu naše represivne vlasti - mogu ustanoviti rigorozne sisteme kontrole za one koji i pored navedenih podsticaja ne žele da održe prava radnika na minimalnom nivou.
Ništa od navedenog nismo dobili, čak ni u najavi. Osim Uredbe o organizovanju rada poslodavaca za vreme vanrednog stanja, kojom se reguliše rad kod kuće i poslodavac podseća da poštuje propise o bezbednosti i zdravlju na radu (koje je inače dužan da poštuje) nema nikakvih radnopravnih novina. Aktuelne su samo neke zanimljive izjave, poput one predsednikove da će majke (nije jasno zašto ne oba roditelja) koje čuvaju decu starosti do 12 godina dobijati punu zaradu i kada ne idu na posao. Ko će to plaćati? Po kom osnovu? Kada će se uvesti tako nešto? Neka žena bi još mogla da poveruje da je već uvedeno, imajući u vidu samouverenost predsednika kada o tome priča. Za sada, nema ni traga ni glasa takvoj ili bilo kakvoj sličnoj meri - možda su one u pripremi, nadajmo se da neće mnogo zakasniti (a već kasne).
Konačno, država mora da misli i na posebno ranjive građane. Ne u zdravstvenom smislu (mada ima dosta poklapanja među tim kategorijama) već u socijalnom. Obećana linearna pomoć penzionerima od 4.000 dinara ništa ne znači. Onima koji imaju visoke penzije neće značajno poboljšati stanje. Isto je i sa onima koji imaju male penzije - višestruke iznose su već potrošili stvarajući zalihe svega. Daleko bolje je bilo da oni koji imaju najniže penzije dobiju višestruko uvećane iznose. Oko 70.000 penzionera (a ovo je minimalna i veoma optimistička procena na osnovu slabo dostupnih podataka) radi na crno, kako bi se prehranili. Oni su sada lišeni mogućnosti da izađu iz svojih domova i rade. Bez dodatnih primanja, biće u užasnom riziku - ne od korone, već od gladi. Za sada nema nagoveštaja da država ovo uopšte ima u vidu.
Za neke, rad u doba korone isti je kao i u redovnim okolnostima - rade rizikujući život, uz neizvesne uslove rada, zarade, opstanka radnog odnosa (ako su uopšte u radnom odnosu). Faktor korone je ipak ozbiljno proširio ovaj, inače nemali, krug radnika. Neki drugi su lišeni prava da rade - država će ih svojom brigom da se ne razbole - sahraniti. A oni koji bi o svemu ovome trebalo da brinu za sada se ne oglašavaju, kao da nisu svesni ili ne žele da budu svesni toga što se oko njih dešava. I dok Španija nacionalizuje privatne bolnice, Srbija trenira strogoću - to je ne samo odraz (potisnute) desničarske politike ljudi na vlasti, već i stečeni refleks u prethodnim godinama da isključivo brane najpre sopstvene interese, pa onda interese kapitala. A od ostalih - ko preživi. I ne samo to. Miloš Vučković, novinar portala radnik.rs, preneo je izjavu predsednika Vučića koji je tokom obraćanja javnosti 19.3. jasno stavio do znanja da država nema mogućnosti da naređuje privatnim poslodavcima, već samo da ih moli, jer tako funkcioniše kapitalizam. Od vlasti (koja sebe poistovećuje sa državom) ne možemo dakle gotovo ništa očekivati, pa će teret vanrednog stanja podneti radnici, penzioneri, najugroženiji, kao i preduzetnici, male i porodične firme. Jer - kapitalizam. I bespredmetno je pričati o tome da je kapitalizam i u pomenutoj Španiji, da je Engleska sprovela niz mera zaštite privrede, kao i mnoge druge zemlje.
Kapitalizam koji je u glavama ljudi na vlasti može se svesti na jedan od komentara navedene Vučićeve izjave koji efikasno sumira sve što država radi prethodnih nekoliko godina - crkni sirotinjo.
Koronu ćemo verovatno preživeti. Kapitalizam - znatno teže.
(Peščanik.net)
Bonus video:
