Demokratija na ivici - Vijesti.me
PUTEVI NAPRETKA

Demokratija na ivici

Sposobnost civilnog društva da se suprotstavi „Levijatanu“ mogla bi zavisiti od prirode društvenih podela i njihove evolucije

Ilustracija
Ilustracija

Liberalna demokratija je rijetka zvjerka. Ali, ne iznenađuje to što su liberalne demokratije malobrojne, već činjenica da one uopšte postoje

U romanu Mohammeda Hanifa Crvene ptice postoji scena u kojoj pilot američkog bombardera koji se srušio u negde Arabijskoj pustinji i završio u izbegličkom logoru razgovara sa vlasnikom lokalne prodavnice o lopovima. „Naša vlada je najveći lopov“, kaže on. „Krade i od živih i od mrtvih“. Na to prodavac odgovara. „Bogu hvala, mi nemamo takvih problema. Mi krademo samo jedni od drugih“.

Ova mala vinjeta dobro sažima glavnu poruku nove knjige Darena Acemoglua i Jamesa Robinsona The narrow corridor: states, societies, and the fate of liberty/Uska staza: države, društva i sudbina slobode. Autori tu iznose tezu da izgledi za ostvarivanje slobode i prosperiteta zavise od postizanja veoma delikatne ravnoteže između državne represije s jedne strane i bezakonja i nasilja u koje društva često padaju s druge. Davanje prevelikih ovlašćenja državi u odnosu na društvo vodi u despotizam. Ako je država previše slaba, završićemo u anarhiji.

Kao što se ističe u naslovu knjige, između dve distopije vodi veoma uska staza koju je pronašao tek mali broj zemalja, uglavnom na industrijalizovanom zapadu. Takođe, to što smo stazu pronašli ne garantuje da ćemo na njoj i ostati. Acemoglu i Robinson naglašavaju da ukoliko civilno društvo nije budno, oprezno i sposobno da se mobiliše protiv potencijalnih autokrata, uvek preti mogućnost regresije u autoritarne oblike vladavine.

Nova knjiga Acemoglua i Robinsona oslanja se na njihov prethodni bestseler Why nations fail: the origins of power, prosperity, and poverty/Zašto zemlje propadaju: izvori moći, napretka i siromaštva (srpski prevod). U toj knjizi i drugim svojim radovima oni kao glavne pokretače ekonomskog i političkog progresa određuju ono što nazivaju „inkluzivnim institucijama“. Takve institucije - na primer, zaštita privatne imovine i vladavina prava - dostupne su svim građanima (ili bar najvećem broju) i ne dozvoljavaju favorizovanje male grupe elita u odnosu na ostatak društva.

Zemlja koja najviše ugrožava njihovu tezu je Kina. Politički monopol Komunističke partije Kine, visok nivo korupcije i lakoća s kojom se oduzima imovina političkih konkurenata i ekonomskih oponenata nimalo ne liče na inkluzivne institucije. Ipak, ne može se poreći da je u poslednje četiri decenije kineski režim održao neviđene stope ekonomskog rasta i izveo najveće smanjenje stope siromaštva u poznatoj istoriji.

U prethodnoj knjizi autori su tvrdili da će se kineski ekonomski rast brzo zaustaviti ukoliko eksploatatorske političke institucije ne budu zamenjene inkluzivnima. Na tome insistiraju i u novoj knjizi. Kinu opisuju kao zemlju u kojoj je država dominirala nad društvom gotovo dva i po milenijuma. Posle toliko vremena, smatraju oni, male su šanse da Kina pronađe usku stazu demoratije. U slučaju Kine, po njihovom mišljenju, izgledi za političku reformu i nastavak rasta ostaju veoma mali.

Druga velika zemlja koja danas narušava izvornu teze autora jesu Sjedinjene Države. U vreme izlaska njihove prethodne knjige mnogi su smatrali da su upravo Sjedinjene Države najbolji primer funkcionisanja inkluzivnih institucija, jer je to zemlja koja se obogatila i izgradila demokratiju štiteći privatnu imovinu i vladavinu prava. Ali distribucija dohotka u SAD je postala poremećena kao u pravoj plutokratiji, dok se političke institucije njene predstavničke demokratije povijaju pod žestokim napadima demagoga.

Izgleda da je Uska staza delom napisana i zato da bi se ispitala ta percipirana slabost liberalnih demokratija. Autori uvode termin „efekat crvene kraljice“ da bi opisali neprestanu borbu za očuvanje otvorenih političkih institucija. Kao Alisa, i civilno društvo uvek mora trčati brže od autoritarnih vođa i njihovih despotskih ambicija.

Sposobnost civilnog društva da se suprotstavi „Levijatanu“ mogla bi zavisiti od prirode društvenih podela i njihove evolucije. Demokratije obično nastaju pobunom grupe dovoljno velike da ospori moć elita ili podelama unutar samih elita. Mobilizaciju takvih grupa u XIX i XX veku izazivali su industrijalizacija, svetski ratovi i dekolonizacija. Vladajuće elite su najzad prihvatile zahtev protivničke strane da se pravo glasa proširi, bez uslovljavanja posedovanjem imovine, (obično) na sve muškarce. Zauzvrat, grupa koja je stekla pravo glasa prihvatila je ograničavanje moći eksproprijacije imovine veleposednika. Ukratko, pravo glasa je dato u zamenu za vlasnička prava.

Ali, kao što sam tvrdio u zajedničkom radu sa Sharunom Mukandom, liberalna demokratija zahteva više od toga: ona podrazumeva prava koja će štititi manjine (možemo ih nazvati građanskim pravima). Određujuća karakteristika političke nagodbe koja proizvodi demokratiju jeste to što su iz pregovora isključeni oni kojima je zaštita građanskih prava najpotrebnija, a to su manjine. One na svojoj strani nemaju ni resurse (kao elite) ni brojnost (kao većina). Otuda ova politička nagodba daje prednost osiromašenoj verziji demokratije - koju bismo mogli opisati kao izbornu - u odnosu na liberalnu demokratiju.

To može objasniti zašto je liberalna demokratija tako retka zverka. Neuspeh u zaštiti manjinskih prava je dobro poznata posledica političke logike na osnovu koje se demokratija uspostavlja. Ono što zahteva objašnjenje nije relativna retkost liberalne demokratije, već samo njeno postojanje. Ne iznenađuje to što su liberalne demokratije malobrojne, već činjenica da uopšte postoje.

To nije utešan zaključak u doba kada je liberalna demokratija suočena sa pretnjama čak i u onim delovima sveta u kojima je, kako smo verovali, trajno ukorenjena. Ali razumevanje toga koliko je liberalna demokratija zapravo krhka trebalo bi da nam pomogne da prevaziđemo apatiju koja je nastala zato što smo je dosad uzimali zdravo za gotovo, kao nešto što se podrazumeva.

(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: Đ. TOMIĆ)


Vidi sve komentare

Najčitanije iz sekcije Kolumne