Noć je bila istorijska, ali Suljo to još nije znao. Slušao je Radio Bar, neki sentiš, i divio se čistom zvuku. Bio je zadovoljan. Nova mikseta radila je odlično. Gomilu mikrofona i kompjutera sredio je preko turske agencije TIKA. Suljo se osevapio u ime starih dana. Zar da ne pomogne lokalnom radiju đe je vaktile bio urednik? Ali već to nije njegov nivo, zavičajne obaveze mrvice su za nekog ko se triput slikao sa Erdoganom.
Molim? Kako to Erdogan napustio zemlju? Suljo je u čudu, gasi Radio Bar i pali BBC. Gasi BBC, pali Anadoliju. Zar opet, nana mu starica, viče Suljo Mustafić i tako počinje besana noć kakvu barska politička scena ne pamti od predaje Selim-bega.
Oko pola noći sve tri fotografije sa Erdoganom još vise na zidu. Prvu je skinuo oko 1.20 kad je vojska napala televiziju. Čim je bomba pogodila turski parlament, Suljo je skinuo još jednu sliku, onu na kojoj se Erdogan posebno nagnuo ka njemu i njih dvojica nešto kao ćosaju Rafeta Husovića.
Reisa bi bilo haram buditi, ali Husović je vazda na liniji, on će znati kako povodom novih abera, adeta i ostalih turcizama koji u formacijama borbenih lovaca obigravaju Suljov strahom načeti mozak lingviste.
- Počelo je, Rafete. Počelo je! - Ne deri se, reče Rafet mirno. Mi ćemo ono naše. Samo neutralno. - Ali, Erdogan... - Nema ali, Suljo. Oćes li da se vratiš u Radio Bar, da opet vodiš “Folk ordinaciju”? - Neću. - E pa onda se uozbilji malo. I smanji doživljaj. Ne pada Milo. Suljo konspirativno spušta slušalicu. Mekano kao u kadaif. Stotinu žbirova turske vojske kao da ga prati. Sad mu je sumnjiva i ona oprema za Radio Bar, sve te bubice i antene. Silna je turska vojska, članica NATO i nema zbora da su kadri oboriti MIG, ali da će oburdati vladu, e to se Suljo nije nadao. - Rafete... - Šta je jopet? - Stalno mislim o Erdoganu. Znaš ono, Sic transit gloria mundi. - A? - Moram ti to naći na arapskom. - Suljo, nađi, ne nađi - kako oćeš. Samo me pusti da spavam, vjere ti. - Čekaj! Da pričamo. Nemiran sam. - A što si nemiran? Iskuliraj, ispuši hašiša. - Ovo se nas ne tiče, jel tako? - Jes. - Ova vojska, neće ići po dubini? - Jok. - Da ja ipak sačekam sa zvaničnim saopštenjem? - Tu tu - tu tu. - Rafete...!
Kako li će nova vlast gledati na pitanja vjere, upitao se Suljo. Hoće li biti više pomoći za partiju? Šta ako Rafet nešto zna što on ne zna. Možda mu Rožajci već namiču svilen gajtan iz potaje. Hiljadu se pitanja roji u Suljovoj glavi. Erdogan mu je uvijek bio dobar kao babo. Kako će sad sa tim vojničinama da se pleka, na šta će sve ovo izaći?
Iako se zarekao da neće, začibučiće. Nema druge. Pa da napiše to saopštenje. Nešto kao - pratimo situaciju, pozivamo turski narod na pribranost. Veliki turski narod. Ili samo narod? Suljo je izgubio samopouzdanje u vlastiti leskički aparat. Prosto nije očekivao ovakav kastig. Nisu ovo izbori u Petnjici, ovo je političko pitanje koje čovjeka stavlja u ulogu brava.
Pred zoru je skinuo i treću Erdoganovu fotografiju, onu na kojoj su obojica kao mnogo zamišljeni. Zatim je, za svaki slučaj, skinuo i fotku sa Husnijom Erdogan, manje poznatom turskom poslanicom. Potom je stao mirno kao da salutira turskom vojnom orkestru na otvaranju Starobarske maslinijade. Jebeš Erdogana, posao je posao. Opružio se i zaspao kao pod čarobnim fesom zaborava.
Sanjao je da propada u crveni želatin, grebe nogama i rukama u pokušaju da se održi na površini. Padao je tako i padao, odnekud je dopirala pjesma, reski zvuci šargije, dok sve ne zamuknu i pojavi se Jusuf Kalamperović sa krilima meleka i savjetodavnim štapićem od bijelog zlata.
- Jusufe, brate! Jel' gotovo? - Polako, mali. Čujem da te vraćaju u radio? Meni lično fali ona stara “Folk ordinacija”. - Ti si to slušao? - Svaku emisiju. Bio si autoritet za Južni vetar. Bez šale, podigao si taj šou kad je zamirao. Jednom sam čak naručio neku stvar od Ipčeta. - Ah, dragi Jusufe, hvala, noćas mi nije do pjesme. Sve što imam sad se ruši, što reče Jašar. - Taip- efendija? - Jedan, jedini... - Ne brini za njega. - Ama, brinem za sebe! - Ne prdi, mali, nego budi muško. I zapamti, jutro je pametnije od noći.
Kad to izgovori, Jusuf se pretvori u Budimira Dubaka sa završenim fakultetom, bez brade i brkova.
Kako mu je glava sad mala, pomisli Suljo i ta ga misao probudi. Iako je bio u znoju, zadihan i polulud, protumačio je san kao dobar znak.
Vratio je Erdoganove slike na zid, svaku redom okačio na staro mjesto. Ali se duboko zamislio dok je to radio. Je li pametno političaru iz zabiti da se baš toliko čvrsto uhvati za jedno ogromno, daleko i klimavo carstvo, koje ni samo sebi nije jasno?
A za šta drugo da se uhvati, odgovori Suljo samom sebi, i poče da piše saopštenje, kao da ga zna napamet.
Bonus video:
