U danima velike seobe naroda sa Bliskog, Srednjeg i ostalih istoka ka Zapadnoj Evropi pojedinačna sudbina običnog čoveka u Srbiji možda izgleda kao nekakvo zrno peska zaostalo u Deliblatskoj peščari, zatravljeno i skriveno ispod domaćeg korova. U histeričnom vremenu kad se svakodnevno stotine nesrećnika dave u Mediteranu ili guše u hladnjačama ispod Alpa, na životnim marginama odigravaju se drame koje izgleda više nikoga i ne dotiču. Možda je to razumljivo jer živimo u zemlji u kojoj se pastiri gube, a ovce same ulaze na farmu.
Dragan Pavlović iz sela Bočara, u opštini Novi Bečej, nije se uputio ka mađarskom zidu. On je ostao zaglavljen u tranzicionom blatu srednjeg Banata. Njegov život je tužna, dirljiva i poučna priča o društvu koje i dalje pouzdano ne zna kuda je naumilo.
U osnovnoj školi Dragan je bio odlikaš, „vukovac” i đak generacije. Ali je život prema njemu bio neobično surov. Rano je ostao bez roditelja. Sa ocem nije živeo nikada, a majka je umrla dok je išao u srednju školu.
Hteo je da upiše vojnu školu, ali je odbijen zbog lošeg vida. To mu je bila jedina nada za školovanje. Nije imao uslova za život, odustao je od studija. Morao je da radi, da se prehrani. Kao nadničar radio je svašta i na kraju završio kao čobanin na lokalnoj farmi ovaca u Kumanu. Bio je marljiv i uspeo da uštedi za kompjuter, ali…
Njegova priča dospela je na stranice Politike. To se nije dopalo gazdi. Otpustio ga je iako je kod njega radio kao neprijavljeni najamnik. Gazde misle da novinske priče štete biznisu. Pogotovo ako ne prijavljuju radnu snagu i plaše se inspektora. Da im ne zakucaju na vrata.
Gazda farme je Draganu oduzeo i kompjuter uz objašnjenje da mu je ovaj izgubio ovna. Tako se đak generacije ponovo našao na ledini. Ovoga puta i bez stada i bez posla.
Gazda u Srbiji je barometar sistema vrednosti. To su siromasi koji imaju dosta para i misle da poseduju sve, od nekretnina, jahti, limuzina i pratilja pa sve do radnika. Njih računaju kao sitan inventar. Tako se i ophode prema njima. Može im se jer sirotinja nema drugog posla. Tako je to u društvima gde je otimačina legalizovana i vladaju zakoni da jači može da tlači slabijeg. Nema ko da ih zaštiti. Država ima preča posla. Rešavaju nam sudbinska pitanja. Decenijama - i uvek neuspešno.
Možda Dragan nije čuo za jedan savet dok je još nizao petice. A to je da odlikaši budu dobri prema lošim đacima, možda će im oni sutra biti gazde i šefovi.
Na farmi gde su „vukovci” čobani potpuno je logično da starlete zasipaju parama ne bi li spavale u štali. To je sigurno provokativno, profitabilno i popularno. Nažalost, postoji problemčić: ta farma nije rijaliti program nego naš život.
(Politika)
Bonus video:
