Gospodara Vučića (2) - Vijesti.me
BEOGRAD ZA UPUĆENE

Gospodara Vučića (2)

Neuhvatljiva misao gradotvoraca nagoveštava utom da i pre velike ulice koja će je seći, znači, pre Ilićeve - takvoj pojavi kao što je ona, Ulica Gospodara Vučića, mora da se stavi do znanja da red postoji i da ne može jedan gradski potok, makar tekao uzbrdo, da se ponaša kao divljak bez korita

Pogled preko Jablaništa na stadion Obilića
Pogled preko Jablaništa na stadion Obilića (Foto: Privatna arhiva)

E, tu biva nedokučiva narav Ulice Gospodara Vučića, tu, u toj nedorasloj, maltene razočaravajućoj tački, gde tok opstaje iako se oseća da nema više one čarolije, niti te greje slutnja da će čarolije nadalje uopšte biti. Ako je dotle i mogao, na deonici od Kruševačke do Grčića Milenka čovek na mahove zaista nema kud da hoda od uskog trotoara. Novopečeni Beograđani imaju i umeju i s onima koji nemaju. A trotoar je suvišan, zar ne? Pogledajte fudbalske stadione u Engleskoj. Šta će im atletska staza?

Stiče se utisak da stanari ovog dela Vučićeve imaju nečeg gospodskog u maniru. Nečeg iskonski kolonijalnog, u stvari. Njihove kćerke su „deca iz finih kuća” koje, možda, nemaju vremena da čitaju, ali imaju svega dovoljno da ne moraju da se zlopate. Zaljubljuju se u pseudoumetnike i prestupnike mekšeg srca, a poneka se zagleda u pesnika, iskazujući time sklonost ka sintezi. Paradoks: devojčice koje odrastaju u najružnijem delu ove ulice najlakše će postati muze.

Tad tek Gospodara Vučića pokazuje svoju istrajnost i istoričnost, jer vraćajući se blokovskom sistemu zgrada (urbanistički boom šezdesetih), u kojem nikad nije bila, ali kao da jeste, ona hoće da kaže: „Neka je i blok, ali on određuje veću grupu sličnih stanovnika. A takvi formiraju stalež. Kad je propadao moj svet, stalež lepih ulica, u odsudnim trenucima, poslednja mi je želja bila da staleži, kakvi-takvi, i u budućnosti postoje.”

Na tom mestu se prava, seljačka, aristokratska ulica pomirila s demokratskim kalupom u koji je uterana. Pa ipak, nije izgubila dušu. To je onaj deo gde se Gospodara Vučića, desnom svojom obalom, oslanja o liticu na kojoj, obavijen mrkom izmaglicom od titrave prašine i raspršenih jauka, u oblake zeva izvrnuti bezdan Centralnog zatvora. Leva obala Vučićeve tu, međutim, prati jedan od nekada najlepših, a i danas najzanimljivijih delova Beograda, Jablanište, poveću trougaonu kosu omeđenu ulicama Grčića Milenka, G. Vučića i Vojislava Ilića, koja je devedesetih godina XX veka jednim delom obogaljena, urbanizovana.

Postoji, međutim, u gradovima sila koja nadjačava moć arhitekture: duh mesta, snaga koja na određenim punktovima izbija iz tla i zadržava se u vazduhu. Jablaništu to ne bi oduzeli ni da mu odseku preostalih nekoliko jablanova; nisu mu to oduzeli ni pre koju godinu, kad su, ko zna zbog čega, posekli onih pet kraljevskih stabala pored poligona, iza tarantulski nakostrešenog, svetlog a mrgodnog zdanja Elektrodistribucije. Još stoje ona tri, ako se ne varam, što se, kad stanete podno Gročanske ulice, uznose na istoku, kraj pomoćnog terena Obilića, zimi kao neke ponosite metle, leti sa suzdržanom ohološću, dok im srcoliko, krhko lišće prepevava baritonske arije dokonih razvigora i tenorske huškalice ratobornih košava.

Neuhvatljiva misao gradotvoraca nagoveštava utom da i pre velike ulice koja će je seći, znači, pre Ilićeve - takvoj pojavi kao što je ona, Ulica Gospodara Vučića, mora da se stavi do znanja da red postoji i da ne može jedan gradski potok, makar tekao uzbrdo, da se ponaša kao divljak bez korita. Da, tu se Bačvanska sliva s juga (sliva, sad je jug već visoko gore, a ne kao kod Kruševačke prividno u ravni). Sleva je, pomenuh već, stadion Obilića, koji je oduvek ometao ulicu, nekad i na najlepši način, privlačeći hiljade ljudi u topla, zelena popodneva, pre nego što su tribine postale betonske, a objekat opervažen stražarnicama i ozbiljnim licima. Krajem sedamdesetih, kad sam video Veneciju, Ženevu i Pariz, to igralište bilo je toplo, vangradski lisnato, s ogradom koju možeš da preskočiš, i odmah sam ga zavoleo. Zbiralo je, zahvaljujući Ciganima, ali i srpskoj, pa i diplomatskoj deci, žamor koji će krajem osamdesetih i početkom devedesetih utihnuti u neubedljivoj graji kolektivne praznine, u jarosnim parolama, u mislima ljudi možda ne tako vičnih mišljenju.

Izlazak na autostradu rano usahlog pesnika V. Ilića liči na tvoj kraj, o, Ulice Gospodara Vučića. Ali ti još nisi gotova. Tu leži, ili se uzdiže, nova snaga, koja se više ne može ogledati ni u onome što su u tebi sazidali i zidaju (s ove strane jedno, s one strane drugo), pa ni u onome kako su te popločali i zbunjenim stablima, valjda u dobroj nameri, okitili. Snaga je, izgleda, znamen samog tog zvezdarskog uzleta. Zato Ti, kad kreneš na svoje prvo pravo brdo (ne računajući onaj uvodni uspon, po zapadnom boku Pašinog brda, uspon koji gubi na čistoti zbog neugodnog spoja geografije i sociologije, kao bekstvo iz tople ciganmalske zore u jutro vlažne, puzavicom zabrađene gospoštine), zato Ti, iako si stalno u blagom rastu, kad se izlučiš jednom gore, kod Cvetka, ne stigavši čestito ni utrobu da izvrneš, ličiš na veliku reku koja je, davno nekad, pobegla od svog ćorsokaka-izvora; ličiš na opuštenu, ogromnu, nezainteresovanu zmiju koja će svoju posnu krv uliti u plazmu Bulevara, u tom času možda i ne većeg od tebe, jer ti hvataš rukavac, mamiš putare koji te šire i, na kraju, stižeš u neko svoje nebo.