Kod koga treba da bude evropsko oružje? - Vijesti.me
EVROPA KOD KUĆE I VANI

Kod koga treba da bude evropsko oružje?

Situaciju komplikuje i to što prije donošenja odluke o ograničavanju izvoza u konkretnu zemlju zemlje EU moraju da se saglase da je takva odluka u skladu sa njihovim interesima

Merkel, Makron
Merkel, Makron (Foto: Reuters)

Ove godine Njemačka je odlučila da, uprkos protivljenu Francuske i Velike Britanije, produži embargo na izvoz oružja Saudijskoj Arabiji koji je uveden zbog sumnji u zakonitost vojne intervencije te zemlje u Jemenu. Taj spor naglašava neslaganja i neefikasnost od kojih, kao i do sada, pati evropska politika u oblasti izvoza oružja. A nesposobnost da ih neutrališe ozbiljno podriva napore EU da poveća svoj vojni značaj.

Inicijative kakva je Evropski odbrambeni fond (koji treba da koordinira, dopunjava i povećava nacionalne investicije u odbranu) nazivaju srebrnim metkom za rješenje problema sa odbrambenim potencijalom Evrope. Ali, kako primjećuje An-Mari Deskot, ambasadorka Francuske u Njemačkoj, evropske vlade, ako hoće zajedno da razvijaju vojnu tehniku, moraju biti u mogućnosti da se oslone na svoje partnere kad izvoze neophodne komponente. A za to je potreban transparentan i predvidljiv set izvoznih pravila.
U članku “Rat oko evropskog režima izvoza oružja” koji je objavio Centar za evropske reforme, Bet Openhajm i ja dokazujemo da izvoz oružja može pomoći odbrambenoj saradnji sa saveznicima zahvaljujući poboljšanoj kompatibilnosti. U nekim slučajevima to je moguće iskoristiti i za uvećanje odbambenog potencijala strateških partnera pomažući napore usmjerene na rješavanje globalno važnih bezbjednosnih problema kao što su piratstvo i terorizam. Osim toga, izvoz u treće zemlje omogućava evrospkim odbrambenim kompanijama da maksimalno koriste pogodnosti ekonomije obima i istovremeno ih tjera da proizvode konkurentniju robu. Što je više zemlja uvučeno u sličnu razmjenu, to je njen efekat jači.
Ali, važnu ulogu igraju i ograničenja izvoza. Embargo na oružje može zaustaviti agresivno ponašanje ove ili one zemlje, lišavajući je vojnih resursa, a na isti način ograničenja izvoza oružja omogućavaju da se zaustave vlade koje mogu koristiti to oružje za narušavanje ljudskih prava. Ipak, takva ograničenja mogu funkcionisati jedino ako se primjenjuju široko, dosljedno i transparentno. A u tom smislu odsustvo dosljedne politike u sferi izvoza oružja šteti autoritetu Evropske unije kao projekta zasnovanog na vrijednostima.

Da, naravno, zajednički normativi za opšteevrospki izvoz oružja već postoje. Osim toga, ta su pravila među najtvrđim u svijetu zahvaljujući postojanju osam kriterijuma za izdavanje licence za zvoz oružja (među njima je poštovanje normi humanitarnog prava). 

Ali poštovanje tih pravila se ne kontroliše. I tu situaciju treba mijenjati da bi EU dobila barem malu šansu da formira odbrambeni savez.

Da bi ostvarile uspjeh, evropske institucije moraju da savladaju priličan otpor. Odbrana se smatra pitanjem nacionalnog suvereniteta, pa u zemljama EU nema političke spremnosti da ustupe kontrolu nad politikom u sferi izvoza oružja, na primjer tamo nekom nadnacionalnom nadzornom organu.

Situaciju komplikuje i to što prije donošenja odluke o ograničavanju izvoza u konkretnu zemlju zemlje EU moraju da se saglase da je takva odluka u skladu sa njihovim interesima. A to je lakše reći nego uraditi. Na primjer, u slučaju Saudijske Arabije neki su lideri (prije svega njemačka kancelarka Angela Merkel) zaključili da prodaja oružja toj zemlji na kraju vodi ka destabilizaciji. A drugi, kao na primjer ministar inostranih poslova Velike Britanije Džeremi Hant, tvrde da isporuke oružja Saudijskoj Arabiji šire mogućnosti zemalja EU da daju svoj doprinos regulisanju konflikta u Jemenu.
Osim političkih lidera organizacije civilnog društva takođe su zabrinute da predaja nadležnosti Evropskoj komisiji, koja je u manjoj mjeri odgovorna biračima od nacionalnih vlada, može dovesti do smanjenja transparentnosti. Neki strahuju da će zajednička evropska politika biti, prirodno, svedena na najmanji zajednički imenitelj što će ograničiti njenu efikasnost.
Ali čak i u takvim nepovoljnim okolnostima institucije EU mogu preduzeti korake ka harmonizaciji politike u sferi izvoza oružja. One bi mogle da planiraju povećanje troškova za istraživanja i razvoj, da zajedno sa nacionalnim vladama rade na identifikovanju nedostataka u odbrambenom potencijalu EU, a takođe i da sastavljaju spiskove neophodne vojne opreme. Zemlje koje za to imaju mogućnosti mogle bi potom da se dogovore da razviju tu tehniku u zamjenu za sredstva EU.

U dugoročnoj perspektivi sve to može dovesti do toga da Komisija poveća svoj uticaj na izvoznu politiku kompanija. Ona bi zatim mogla da natjera proizvođače oružja da poštuje evropske tehničke zahtjeve, a ne zahtjeve spoljnih jklijenata, a takođe i da koriguje spisak strana kojima oni prodaju oružje. A radi veće demokratske legitimnosti, Evropski parlament mora igrati aktivniju ulogu u određivanju koji se tačno projekti finansiraju i za koga.
Evropska komisija mogla bi da iskoristi svoj uticaj na trgovinu robama dvostruke namjene radi ostvarivanja stože kontrole nad izvozom oružja. Evropska unija bi takođe mogla da standardizuje format godišnjeg izvještaja o izvoznim dozvolama koje zemlje članice moraju obezbijediti, a takođe i uspostaviti stroge rokove za njihovo izdavanje. Međusobni sastanci za procjenu omogućili bi vladama da dijele iskustvo i identifikuju najbolje prakse.
Na kraju, EU bi mogla da stimuliše zemlje članice da pojačaju kontrolu nad konačnim korišćenjem izvezenog oružja. EU može doprinijeti tom procesu (koji je skup, zahtijeva puno vremena i politički je vrlo težak), šaljući timove eksperata u zemlje uvoznice. Takva djelatnost (i razmjena tajnih podataka koju ona predviđa) mora ranije bit predmet pregovora i biti navedena u izvoznim ugovorima.

Biće veoma teško garantovati poštovanje zajedničkih evropskih pravila za izvoz oružja. Ali neophodno je voditi tu bitku ako su zemlje EU ozbiljne u namjeri da prodube saradnju u oblasti odbrane, da i ne govorimo o formiranju odbrambenog saveza.

Autorka je viši naučni saradnik u Centru za evropske reforme
Copyright: Project Syndicate, 2019.


Najčitanije iz sekcije Kolumne