Kriminalci u novom ruhu - Vijesti.me
EVROPSKI UGAO

Kriminalci u novom ruhu

Ubistvo Fabricija Pišitelija, zvanog Dijabolik, u sred bela dana u Rimu, u klasičnoj mafijaškoj likvidaciji i sve ono što se odigralo kasnije u vrelim avgustovskim danima u Italiji bio je veliki poraz i alarm za državu

Ilustracija
Ilustracija (Foto: Shutterstock)

Starim kontinentom se širi, kao epidemija, sve opasnija veza između organizovanog kriminala i fudbala, i to uz blagoslov država, politike, tajnih službi, policija i klubova. U brojnim evropskim zemljama, ne samo na prostoru bivše Jugoslavije, kriminalci su pronašli svoj novi socijalni status, način da budu “korisni”, popularni, važni, čak i prihvaćeni kao partneri. U mnogim sredinama je sinonim za kriminalca postao “vođa navijača” ili jednostavno “navijač”. Čak i u novinskim hronikama, kada počine krivična dela, za njih se ne upotrebljava definicija kriminalac, mafijaš, siledžija, već navijač, kao da je reč o nekom zanimanju ili statusu koji prekriva sve druge.

Nekada je fenomen bio limitran na par sredina tipa Napulj, gde nije bilo izvodljivo da se izbegne “socijalizacija” sa lokalnim gangsterima iz brojnih kamorističkih grupa, kako za rukvodioce kluba tako i za igrače. Sliku sa Maradonom je imao svaki kamorista koji je držao do sebe. Sa novim milenijumom, društvenim mrežama i planetarnim statusom najpraćenijeg sporta, fudbal je postao interesantno sredstvo, ne samo za multinacionalne kompanije već i nove globalne kriminalne organizacije, za ostvarivanja profita ali i doterivanje i korekciju vlastite slike u društvu. Najvažnija sporedna stvar na svetu je postala tačka agregacije velikog biznisa, politike i kriminala a stadioni i klubovi neka vrsta “slobodnih luka” u kojima se sklapaju neprincipijelne kolicije i opskurantski dilovi.

Južne i severne tribine stadiona su već godinama zone “off-limits”, na kojima, u odsustvu države, vladaju mafijaška pravila i stasavaju nove generacije kriminalaca. U svim sredinama se ponavlja isti obrazac: svi znaju sve i svi se prave ludi, od policije do javnosti, uključujući i dobar deo medija. Uostalom, zašto bi novinari ili obični ljudi trebalo da budu heroji u borbi protiv kriminalaca i mafijaških organizacija, ako ih države, FIFA, UEFA i nacionalni fudbalski savezi tolerišu na stadionima, zatvaraju oči ili okreću glavu na drugu stranu?

Kada ministar policije zemlje osnivača EU, članice G7 i NATO, poput Matea Salvinija, grli i prijateljski ćaska sa Lukom Lučijem - tek izašlim iz zatvora zbog presude za trgovinu drogom koji je postao poznat po premlaćivanju ljudi i izbijanju oka jednom navijaču Intera, pre deset godina - vođom ultrasa Milana na proslavi 50. godišnjice organizovanog navijanja na južnoj tribini San Sira, kakva se poruka šalje ljudima koji vole fudbal, plaćaju porez, račune, poštuju zakone, ne kradu, ne tuku, ne maltretiraju, ne ucenjuju, ne reketiraju?

Postavlja se pitanje: zašto čak i države, mnogo jače, opremljenije, organizovanije, sa većim medijskim slobodama i snagom, od onih sa predpolitičkim društvima, pristaju na trule kompromise sa kriminalnim grupama na stadionima? Zašto im daju kredibilitet i dozvoljavaju da koriste tribine fudbalskih stadiona za regrutovanje novih kriminalaca? Da li je cena primirja na stadionima previsoka, imajući u vidu dugačku listu štetnih posledica nagodbi država sa kriminalcima koji su se kamuflirarali u navijačke uniforme?

Ubistvo Fabricija Pišitelija, zvanog Dijabolik, u sred bela dana u Rimu, u klasičnoj mafijaškoj likvidaciji i sve ono što se odigralo kasnije u vrelim avgustovskim danima u Italiji bio je veliki poraz i alarm za državu. Vlast u Italiji je morala da odobri veličanje ubijenog Pišitelija sa transparentima preko cele severne tribine na San Siru na meču Inter - Leće i na Olimpijskom stadionu tokom derbija Lacio - Roma. Kao da je heroj, mučenik ili svetac, a ne osoba koja je ceo svoj život provela s druge strane zakona. Niko nije reagovao na pretnju ultrasa Lacija, poznatih kao “Irriducilbili” (nepopravljivi), Inzagijevim igračima da im ne padne na pamet da slave postignuti gol u derbiju pod severnom tribinom Olimpika pošto nisu pokazali dovoljno poštovanje, po standardima “Nepopravljivih”, prema njihovom bosu Dijaboliku.

Pišiteli je osuđivan za razna krivična dela, uključujući i trgovinu drogom. Ideator i izvođač radova postavljanja transparenta u čast ubijenog Željka Ražnatovića “Onore alla tigre Arkan” u januaru 2000. godine, više od dve decenije je neprikosnoveno komandovao severnom tribinom Lacija, upravljao merčandajzingom namenjenog tifozima “nebeskoplavih” i preprodajom ulaznica za gostovanja. Glavni biznis mu je bio prodaja droge i kontrola teritorije u Večnom gradu. Treba li navesti da su njegovi dileri i “vojnici” bili listom momci koji svakog vikenda pune severnu tribinu Olimpika ili na gostovanjima Lacija.

Italijanski šef policije Franko Gabrijeli je nedavno na tzv. svedočenju pred komisijom Antimafija izneo podatak da gotovo trećina pripadnika tifozerija najvećih italijanskih klubova ima kriminalne dosijee, uključujući i pravosnažne presude. Negativna kvalitetivna promena je sve probojniji ulazak mafijaških organizacija. Nije reč više o tzv. običnim kriminalcima, nasilnicima, siledžijama. U pitanju je mnogo ozbiljnija priča koja ide mnogo dalje.

Ranije su se kriminalci na čelu oganizovanih navijačkih grupa zadovoljavali, uslovno rečeno, mrvicama: besplatne karte, gratis putovanja na gostovanja, profitiranje od navijačkog merčandajzinga… U posledjih par godina, sa ulaskom organizovanih kriminalnih grupa, apetiti su porasli. Navijački modifikovani kriminalci ne zadovoljavaju se više samo nezakokonitim ili na ivici zakona poslovima. Ulaze i u tzv. legalne tokove i poslove u i oko klubova. Sume koje obrću fudbalski klubovi su toliko velike i podložne utaji poreza ili za pranju novca da bi umakle pažnji sve organizovanijih i ukorporiranijih kriminalaca.

Klubovi, bez podrške države, nemaju snage da se odupru kriminalnoj epidemiji. Štaviše, često su žrtve dilova koje policija i službe bezbednosti prave sa kriminalcima. Da bi obezbedili mir na tribinama i izbegli kazne zbog navijačkog ponašanja, klubovi, često savetovani od državnih organa koji bi trebalo u teoriji da ih štite, sklapaju dilove sa najnasilnijim i najkriminalnijim delovima tzv. tifozerija. Policija i službe, po opisu posla, moraju da imaju infiltrirane saradnike među navijačkim i kriminalnim grupama, kako bi se sprečavalo da dođe do ekskalacije problema ili degeneracija postojećih ravnoteža. Tako smo često u paradoksalnoj situaciji da su najokoreliji kriminalci dvostruki igrači koji uživaju zaštitu tamnog dela države.

U međuvremenu su kriminalci u novom ruhu ušli, na ovaj ili onaj način, u brojne klubove, često koristeći savršenu navijačku mimikriju kao ulaznicu u novi svet. I za kriminalni biznis, koji je prilično mutirao u posledje vreme, važi sve češće pravilo da kada nema ratova i sukoba, poslovi idu mnogo bolje. U odsustvu državne zaštite i pomoći nije čudo što klubovi pronalaze zajednički teren razumevanja sa tamnom stranom fudbalske i društvene stvarnosti. Sa kriminalnim grupama tribine su pod kontrolom a nije loše imati “odrede” na raspolaganju za suzbijanje protesta ili negodovanja. U fudbalu, demokratija nije na ceni i drugačija mišljenja se tolerišu samo do određene tačke podnošenja. Problem je što su navijači-kriminalci kao vatra: ko se s njima igre na kraju se opeče jer oni jesu dobre sluge, ali su veoma zli gospodari.


Vidi sve komentare

Najčitanije iz sekcije Kolumne