Kažu da je Napoleon govorio da je “bolje imati generala kojeg prati sreća nego nadarenog”. Ta maksima jednog od očeva, i u dobru i u zlu, moderne Evrope pronalazi svoju potvrdu u životnom putu Mila Đukanovića. Boginja sreća je nekoliko puta intervenisala u korist crnogorskog vođe kada su ga njegovi potezi dovodili u ćorsokak. Poslednja u nizu spleta naklonjenih međunarodnih okolnosti odigrala se proteklih nedelja na drugoj strani Atlantika.
Kako je afera “Rusijagejt” poprimala sve ozbiljnije obrise, zajedno sa sve evidentnijim dokazima da je serija ljudi iz bliskog okruženja američkog predsednika Donalda Trampa - uključujući njegovog bivšeg savetnika Majkla Flilna, Pola Manaforta, Kartera Pejdža, ministra pravde Džefa Sešensa i čak njegovog zeta Džareda Kušnera - bila povezana ili imala kontakte sa predstavnicima Kremlja ili osobama koje su povezane sa Rusijom, tako je Bela kuća ubrzavala svoj zaokret u spoljnoj politici, odnosu prema Rusiji, NATO, Evropi, pa i članstvu Crne Gore u Severnoatlantskoj alijansi.
Sada izgledaju groteskno spinovi pojedinih političara u Vašingtonu koji su, u periodu između izbora i ustoličenja Donalda Trampa, gurali da prođe “blagoslov” za prijem Podgorice u NATO u Kongresu, pre dolaska nove administracije, zbog rusofilskih stavova 45. predsednika SAD i njegovih najbližih saradnika. U poslednjih par nedelja gotovo istom snagom i upornošću Tramp i njegov kabinet s jedne strane pokušavaju da sabotiraju ili zaustave istrage FBI i Kongresa o vezama sa Kremljom i, eufemistički rečeno, tamnim ruskim krugovima a sa druge da zaoštre odnose sa Moskvom gde god mogu i pokažu mišiće: od Sirije, preko Ukrajine do Crne Gore.
U Trampovim izjavama NATO je od zastarele, skupe i malo korisne organizacije postao veoma bitan faktor za njegovu spoljnu politiku, a njegovi savetnici, koji verovatno nisu ni znali gde se nalazi na mapi Crna Gora najednom su postali eksperti za Montenegro i tribuni sa zadatkom da objasne geostrateški značaj prijema Crne Gore i važnost da se Rusiji pokaže gde joj je mesto.
Diplomate iz EU bile su, blago rečeno, zatečene u Vašingtonu kada su pre mesec dana ljudi iz najbližeg Trampovog okruženja počeli da pričaju o Crnoj Gori i ekstremnoj važnosti da ona uđe u NATO, ponavljajući, više manje, sve ono što su im iz Evrope govorili prethodno nedeljama a oni se pravili da ne čuju ili ne razumeju. “Od Velikog Getsbija, i njegovog odlikovanja koje mu je dao lično kralj Nikola, u Americi se nije pričalo tako u Crnoj Gori”, našalio se moj dugogodišnji izvor koji je trenutno raspoređen u Vašingtonu. “Crna Gora mora da uđe u NATO kako bi je sačuvali od budućih masivnih i nasilnih uplitanja Kremlja u unutrašnje prilike, poput onog koji se dogodio na izborima prošle jeseni. Rusija sprovodi plan uslovljavanja i podrivanja demokratskih sistema u celoj Evropi i SAD će raditi na tome da je spreči u tom naumu”,bili su eksplicitni Trampovi savetnici u susretu sa evropskim kolegama na sastancima u Zaventemu i Vašingtonu.
Ali, pozicioniranje zvezda u korist najdugovečnijeg lidera na Starom kontinentu, nije se odigralo samo sa one strane Atlantika. Nešto slično se dogodilo i u Evropi. Prošle nedelje mi je moj dugogodišnji izvor u Briselu, koji je u međuvremenu prekomandovan u kabinet premijera jedne od važnijih država članica EU, priznao da su u EU gotovo u panici kad pomisle da će do 2050. godine Afrika imati dve milijarde stanovnika, a sama Nigerija će imati više stanovnika od EU: “Niko u Evropi nema ni ideju a kamoli rešenje za pitanje migracija, a problem raste svakim danom. Dodaj tome islamski terorizam i radikalizovane naše državljane kojih u EU ima već preko 20 hiljada, samo ih je u Francuskoj 12 hiljada, zatim agresivnu i izrazito neprijateljsku Rusiju koja nam potura klipove u točkove gde god može, naše lokalne populiste i antievropske pokrete, rat u Libiji i Siriji, krhko stanje u Tunisu, krizu u Ukrajini, militarizaciju granice sa Rusijom,
Turska koja je sve više problem a sve manje partner, nepredvidivost Trampa i njegove administracije, Bregzit. Sad stavi vaše balkanske problem u razmeru sa ovim što sam ti rekao pa će ti biti jasno zašto, ma kako to vama izgledalo, vaši problemi u našim očima izgledaju minorno i značajno manje alarmantni, pogotovo deficit demokratije u Srbiji ili Crnoj Gori. Šta mi da kažemo Vučiću ili Đukanoviću, kad imamo Orbana ili Kačinjskog.To naravno ne znači da mi negiramo realnost, štaviše, ruski upliv je sve više iritirajući jer i mi i Rusi, znamo da su oni na Balkanu samo da bi nama pravili probleme i kreirali neku vrstu simetrije za tzv. evropsku komšijsku politiku koja obuhvata bivše republike SSSR-a”.
Jednostavno, Brisel i Berlin, dve najvažnije adrese na Starom kontinentu za Zapadni Balkan, neće stavljati pod znak pitanja nijednog lidera ili vladajuću vrhušku na prostoru bivše Jugoslavije koja doprinosi stabilnosti regiona. Još od Solaninog vremena, u EU slede pravilo da se u državama Zapadnog Balkana radi sa onim političarima koji mogu da završe posao i ispune dogovoreno. U tom kontekstu, Brisel vidi aktuelnu vlast u Crnoj Gori kao kooperativnu. Dodatni plus za Podgoricu u Briselu je što Crna Gora ne žuri mnogo ka članstvu u EU. Takođe, pogrešno je očekivati da EU deli lekcije demokratski izabranim predstavnicima u državama kandidatima koji se nalaze u pregovaračkom procesu. Prošla su vremena kada je EU bila moralni div s kredibilitetom da otvoreno kritikuje izabrane lidere država kandidate ili da ih izribaju iza zatvorenih vrata. Da bi se to dogodilo potrebno je da neko od predsednika ili premijera država kandidata baš zabrazdi, kao što je slučaj u Makedoniji.
Dakle, uzaludno je očekivati da EU ili SAD pomognu crnogorskoj opoziciji da smeni višedecenijsku vlast DPS-a. U njihovim očima Đukanović i njegovi saradnici su i dalje manje zlo od opozicije i zbog toga će i dalje nekad zatvoriti jedno oko, a nekad okrenuti glavu na drugu stranu, kada Milovi potezi budu više ličili na Putinove, Erdoganove ili Orbanove nego na Merkelove.
Bonus video:
