Kad nas je Radomir na skoro 2000 m nadmorske visine u blizini albanske granice ostavio u drvenoj kolibi koju je sam istesao, kad smo proračunali koliko su naš auto, naša tri njemačka pasoša, smart-mobilni i bank-kartice u ovoj zemlji vrijedni, kad nam je u susret došlo jogunasto ždrijebe, kad smo ukapirali da svo povrće stiže iz Radomirove domaće bašte, kad smo zajahali kajakom brzake Tare, kad je naše dete posle trodnevne detoksizacije od mobilnog telefona odjednom počelo da se smeje i razvezalo jezik, kad smo nanovo otkrili igru „čovječe, ne ljuti se“, kad smo zlatno pečenu šljivovicu za početak samo liznuli, kad smo se sve vrišteći okupali u planinskom potoku, kad je Radomir donio lonac sa pilećom supom koju je skuvala njegova baba za nas, kad smo lada-nivom a ne nekom bezveznom imitacijom terenskog vozila pregazili obode masiva Bjelasice, kad smo se probili kroz oblake da nas sunce ogrije, kad smo ponovo uronili u maglu i predosjetili koja nas fantastična panorama čeka iza neprozirne mase oblaka, kad smo totalno mokru odjeću sa nas osušili na pokopcu šporeta na drva, kad je Radomir ispričao kako tri mjeseca godišnje radi na crno u EU da bi podigao djecu, kad smo u cik zore iz košića od vrbova pruća skupljali ribe, kad šetajući planinskim livadama punim cvijeća satima ni jedno ljudsko biće sreli nismo, kad smo shvatili da pod demokratski zašećernom oblandom laži Crnom Gorom vlada grupa besprizornih profitera, kad smo čuli da kritički novinari žive u strahu za svoje živote, kad je Radomir objasnio zašto u Evropi vidi veličanstvenu šansu za društveni i ekonomski rast, kad smo opet ušli u WLAN pa pročitali oko kojeg se sve sranja ljudi u prenajedenoj Njemačkoj zgražavaju: tada smo shvatili da je bila više nego dobra ideja da odmor provedemo u Crnoj Gori i da iznova i najličnije ukapiramo zašto je Projekt Evropa tako jedinstven.
(Hamburger Abendblatt/HA)
Prevod: Mirko Vuletić
Bonus video:
