Ozareni katastrofičari - Vijesti.me
NEKO DRUGI

Ozareni katastrofičari

Američki atentat u Iraku na iranskog generala uklapa se u zloslutnosti da svijetu predstoji pozamašan rat, ali su ovo vremena u kojima se predviđanja vrlo rijetko obistinjuju. Najčešće se izjalove prognoze katastrofičara, prema kojima je pravo čudo što su i oni, zajedno sa nama ostalima, još živi

Ilustracija
Ilustracija (Foto: Shutterstock)

Novogodišnje zdravice bile su krcate željama za očuvanje mira u svetu, ali samo pedesetak sati kasnije ozarila su se lica katastrofičara. Zaoštravanje odnosa između SAD i Irana doživeli su kao potvrdu svojih istrajnih tipovanja da svet prosto srlja u rat pozamašnih razmera.

Nagomilali su se, doista, stimulansi njihovim zloslutnostima. Počev od američke likvidacije dronovskom paljbom iranskog generala Kasema Sulejmanija na bagdadskom aerodromu i objašnjenja Donalda Trampa da je atentat naredio da bi “zaustavio rat”, nasuprot raširenim strepnjama da iz te akcije može da proistekne veliki oružani sukob.

Usledilo je dramatično ubrzanje mestimično kataklizmičnih pretnji. Teheran je izrazio rešenost da žestoko uzvrati gde god stigne, a u vidu ima 32 mete. Tramp je reagovao pretnjom da će uništiti 52 cilja u Islamskoj republici, ne štedeći ni kulturna dobra (iako razaranje vrhunskih znamenitosti predstavlja ratni zločin). Irak je raketiranje aerodroma osudio kao akt agresije i nagovestio zahtev da strane trupe napuste njegovo tlo. Rusija je Amerikance optužila za kršenje međunarodnog prava dok oni šalju pojačanja na Bliski istok. Iz Evropske unije, Kine i Ujedinjenih nacija poslati su apeli za uzdržanost. Nafta je poskupela, a berze su uzdrmane. Uz sve to, Iran je najavio povlačenje iz međunarodnog sporazuma za doziranje nuklearnih mu ambicija (kojeg se Tramp već odrekao), što je napetostima dodalo i preteću atomsku perspektivu.

Posledice Sulejmanijeve smrti mogle bi da budu dalekosežnije od likvidacija vođe Al Kaide Osame bin Ladena i barjaktara “Islamske države” Abu Bakra el Bagdadija. Za razliku od dvojice terorista, Sulejmani se jeste bavio prljavim poslovima, ali u ime države, svog Irana, u kojem je kao čelnik elitne jedinice Kuds slovio za jednog od najmoćnijih ljudi. Posebno se isticao tajnim operacijama izvan zemlje, šireći uticaj i bojni naboj šiitskih muslimana po regionu, naročito u Iraku, Siriji i Libanu. Poginuo je u uverenju da je mogućno isterati Amerikance sa Bliskog istoka. Iskreno žaljenje za njim, izvan šiitske zajednice, bilo je velika retkost.

Situacija je krcata paradoksima. A najveći je u činjenici da su Amerikanci suštinski doprineli širenju moći Irana po Bliskom istoku, da bi sada u njemu videli najveću opasnost (uz Rusiju i Kinu, ali one su druga priča) po njihovu dominaciju u tom regionu. Jer, kada su 2003. srušili sunitski režim u Iraku, u njemu je uspostavljena vlast šiita, koja se u velikoj meri podvrgla “bratskoj” premoći Irana i olakšala mu poduhvate sve do Mediterana, pri čemu se naročito istakao, uz Ruse, u odbrani vladara u Siriji.

Među paradokse bi mogla da se uvrsti i računica po kojoj bi, ako izbegnu širenje sukoba, iz novonastalog zapleta vajdu mogli da imaju i trampizam i kandidati koji ne poriču supremaciju iranske teokratije. Odlučnost kojom prete jedni drugima zbija nacionalne redove i povećava im šanse da se održe na vlasti na predstojećim izborima, parlamentarnim u Iranu, a i predsedničkim u SAD, u čiju je kampanju Tramp sada uneo novi spoljnopolitički prioritet, kojim bi da potisne “ukrajinski slučaj”, koji ga je izložio impičmentu.

Kombinacija isturenih i kolateralnih faktora održava pakleni potencijal. Pojedini eksperti u njemu su iščeprkali inspiraciju da atentat na Sulejmanija uporede sa atentatom u Sarajevu, koji je poslužio kao povod za izbijanje Prvog svetskog rata.

Skloniji sam mišljenjima da nismo na pragu trećeg svetskog rata, na kojem pocupkuju katastrofičari. Mislim da će prošireni Bliski istok ipak nastaviti da bude “večito žarište”, razrađeni poligon za nadgornjavanja velikih i regionalnih sila (kao sada Saudijaca i Iranaca u Jemenu ili tursko slanje vojske u Libiju).

Prisećam se da je još pre pola veka vladala teorija da će treći svetski rat izbiti oružanim sukobom u naftom bogatom Persijskom zalivu. Otad je tim krajem protutnjao niz žestokih okršaja bez većih potresa po ostatak čovečanstva, ako se izuzmu nagla poskupljenja nafte, čije posledice po svet ipak nisu bile traumatičnije od finansijske krize 2008.

Bliski istok se, doduše, širi, ali mahom kao magnet za nevolje samom sebi. Komentator Si CNN-a se stoga pozvao čak na Lava Trockog, koji je, navodno, davno rekao: “Vi možete da budete nezainteresovani za ratove na Bliskom istoku, ali će oni biti zainteresovani za vas”. U sličnom duhu analitičar Farid Zakarija kaže da ga američki angažman na Bliskom istoku (a rekao bih i politika većine velikih sila) podseća na žalopojku Majkla Korleonea u filmu “Kum 3” - da je uzalud nastojao da odvoji porodični biznis od kriminala. Pa da tako i Tramp, koji je obećavao da će Ameriku izvući iz bliskoistočnog košmara, sada u taj košmar uleće kao i mnogi pre njega, a još ga i povećava.

I da zaključim. Američki atentat u Iraku na iranskog generala uklapa se u zloslutnosti da svetu predstoji pozamašan rat, ali su ovo vremena u kojima se predviđanja vrlo retko obistinjuju. Najviše se izjalovljuju prognoze katastrofičara, prema kojima je pravo čudo što su i oni, zajedno sa svima nama ostalima, još živi. Ali oni su i dalje u prilici da uvećavaju neosnovane strahove, toliko da nam ponestaje hrabrosti kad treba da se suočimo s realnim opasnostima kojima obiluje i Balkan, gde je takođe primenljiv jad filmskog Korleonea - što porodični biznis ne može da se odvoji od kriminala…


Najčitanije iz sekcije Kolumne