Koliko je vremena prošlo otkako imamo ovakvu vlast? Ona sama nam daje različite odgovore, sugerišući da je njoj sve toliko relativno da bi joj i Ajnštajn pozavideo.
Po jednoj računici - tek nešto više od devet meseci, po drugoj - bezmalo četiri godine, a po trećoj, dobrano grabi ka šestom rođendanu. Relativnost proizlazi iz apsolutne nadležnosti A. Vučića za premeravanje sopstvene vladavine, zavisno od formalne funkcije na kojoj se našao, od jedne do druge prilike.
Ali, ovakvo merenje protoka vremena još je relativnije kad se primene meteorološki kriterijumi, po kojima je za korisnike još važnije kako se ono subjektivno doživljava. (...)
Slično je sa subjektivnim doživljajem dužine vladavine. Za nekoga je tek presađena ukrasna biljčica, a za nekoga već stablo koje čovek ne može rukama obuhvatiti. Ovim relativitetom pozabavili su se i istraživači u američkim medijima, proučavajući uticaj D. Trampa na subjektivan doživljaj trajanja njegovog predsednikovanja. Prvu godišnjicu u Beloj kući časopis Mader Džons obeležio mu je tekstom kojim sugeriše da se podanici osećaju kao da je on na vlasti 2.448 godina. Bilo je i većih funkcionalnih preterivanja. Najdalje je dogurao režiser dokumentaraca Greg Barker, kome su se prva 364 dana s novim predsednikom učinila kao 3,65 miliona normalnih dana iliti više od 10.000 godina. (...)
Fenomen je podvrgnut različitim tumačenjima. Prema jednima, on je dokaz da je vreme munjevito prohujalo, a po drugima da se oteglo do nepodnošljivosti.
Ali, nema spora da je Tramp poremetio doživljaj vremena, konstatovao je specijalista u Njujork tajmsu. Pretovario je svakodnevicu svakojakim dramama, koje su društvo podelile na one kojima vreme leti i druge, po svemu sudeći mnogobrojnije, koji su jadikovali - ima li kraja napasti. Obasuo nas je lavinom vesti - zabeležio je i vašingtonski Voks. Iako je omalovažavao medije, Tramp je od sebe pravio vest, svakojakim “egzibicijama”.
Nije u tome baš “crna ovca” među liderima. Mnogi od njih, pa i ovde, prosto okupiraju vreme za javnu, trebalo bi i najširu, komunikaciju - svojim neprestanim nastupima i govorancijama, dok svako drugačije viđenje stvarnosti žigošu kao laž, pogotovu ako su oni i bližnji im lično uhvaćeni u serviranju neistina, falsifikata ili neispunjenih gromopucatelnih obećanja. Ne možeš, kako ovde kažemo, ni frižider da otvoriš, a da iz njega ne hrupi neko nadređeno nam lice.
Dok se upinjemo da za nekoliko decenija dostignemo prosek standarda u EU, izmiče nam uvid koliko bi njoj bilo potrebno da stigne nas kad bi se upoređivalo koliko je ko i kakvih drama pretrpeo. Ako uzmemo u obzir samo najskorije ratove, raspad države u tri verzije, ondašnju hiperinflaciju, otegnutu višestranačku partokratiju, nerazrešene kriminalne radnje i osporeni teritorijalni integritet, ostajemo nedostižni. Valjda i zato što nikome nije stalo ni da krene našim putem, a kamoli da nas sustiže.
Vremena su, doduše, neka vrsta rolerkostera i bez nas. Tramp i Putin se nadmeću u jačanju nuklearnog arsenala. Zbog toga su kazaljke Sata sudnjeg dana pomerene unapred, na dva minuta do 12, ali to tandemu ne smeta. Razmahuju se doktrinom “što gore, to bolje”, to jest da maksimalizacija zategnutosti vremenom dovodi do popuštanju napetosti.
U međuvremenu, Kina, kojoj mnogi predviđaju da će postati broj jedan u globalnim poslovima, pokazuje vanrednu sklonost ka toj cifri. Projektu “Jedan pojas, jedan put”, pridodaje i koncept “jedan čovek”. Isprojektovala je izmenu Ustava tako da lider Si Đinping raspolaže neograničenim mandatom. Njemu će merenje vremena manje značiti nego smenljivim kolegama, od kojih neki već nastoje da i sebi priušte njegov status.
I dok se lideri pomno strateški nadmeću, pa i reže jedan na drugoga dokle će im se prostirati vlast, država, sfere uticaja, vreme koriste za poigravanje. Ne samo što rastežu mandate nego i iz prošlosti izvlače kadrove za sadašnjost i budućnost, za svoje mane krive bivše režime čak i kad su oni bili deo tih ustrojstava, zacrtavaju neostvarive rokove, prerano povlače poteze a prekasno uviđaju posledice.
Pa se čuju i prekori na račun vremena, da ono “ne radi za nas” nego za rivale.
Dok tu i tamo istrajava borba za integritet teritorija, amputiran nam je, ispada, suverenitet nad vremenom. Ali, možda ćemo ga vratiti, i to sa osmehom. Ako se obistini formula američke humoristkinje K. Bernet: “Komedija je tragedija, plus vreme”.
(novimagazin.rs)
Bonus video:
