Političari na ulici - Vijesti.me
BEOGRAD ZA UPUĆENE

Političari na ulici

Etiketa „grad velikog srca” može se steći na neočekivane načine, recimo tako što će taj grad voleti neke ljude malo ili mnogo više nego što su oni voleli njega

Beograd
Beograd (Foto: Shutterstock)

U Beogradu žive ili su živeli skoro svi važni srpski političari. Njih 80-90 odsto, u najmanju ruku.

Bez obzira na to da li su (bili) u opoziciji ili na vlasti, bez obzira na to da li su bili omiljeni u narodu ili bi čovek pomislio da je za njih rizik da promole nos napolje - političare si u Beogradu uvek mogao da sretneš u najobičnijim situacijama, što je čak i u mom, sporadično ostrašćenom političkom srcu, pobuđivalo pre svega toplinu. I neku vrstu nadlične, da ne kažem nadstranačke saosećajnosti.

Zbog ležernog pojavljivanja na običnim javnim mestima, na ulici, važni srpski političari Beogradu su davali i daju oreol jedne ne samo kosmopolitske sredine, već i etiketu koja bi se mogla opisati patetičnom sintagmom „grad koji ima veliko srce”.

Sudeći po tome kako su se komotno kretali, pa se i danas (malo ređe, istina) kreću po njegovim ulicama, Beograd zaista ima veliko srce, jer u njemu neće nadrljati ni onaj koji je upravo pao u nemilost nepravednika, ni onaj koji je (ne)opravdano vezan na stub srama, ali ni onaj kome se, u datom trenutku, dokumentovano pripisuju vrtoglave afere i kriminalne radnje.

Da li je to neka moć mesta na delu - tek, Beograd ima to svojstvo da svakom čoveku pruži priliku da pokaže da je čovek, čak i ako postoji opšta, pa i utemeljena sumnja u tako pozitivnu dijagnozu.

Sećam se kad sam u leto 1992, u vreme formiranja DEPOS-a, kad su se režimski i opozicioni tabori međusobno zasipali kišama otrovnih strela, na Terazijama video Mićuna i Đinđića kako od zgrade Protokola idu ka „Moskvi” i, dalje, verovatno, ka „Albaniji”. Hodali su kao dvojica kolega koji se vraćaju s posla i opušteno razgovarali. Niko ih nije ni zaustavljao ni posebno zagledao; idu ljudi pešice, šta sad.

Sećam se i kad sam u poznu zimu 1995, u februaru koji je ličio na pravo proleće (košulja i sako bili su mi dovoljni, jakne i kapute tih dana niko nije nosio), u hodniku BIGZ-a naleteo na Ivicu Dačića. Ja sam s tehničkim urednikom išao da rešim sporna pitanja oko monografije posvećene 50-godišnjici Crvene zvezde, a Dačić nam je išao u susret sa šefom nekog BIGZ-ovog sektora. Bio sam tad, priznajem, vatreni antipatizer SPS-a, na sâm pomen socijalista psovke bi pokuljale na usta, ali Dačić i ja smo se sticajem okolnosti upoznali, rukovali i razmenili nekoliko reči, i njegova srdačnost, pa i poštovanje koje mi je na licu mesta ukazao na mene su ostavili utisak koji ni tad nisam mogao da poreknem, a ne mogu ni sada.

Neku godinu kasnije, krajem devedesetih, posle ne baš neumerene pijanke, s najboljim drugom i potonjim kumom Milenkom Markovićem i još dvojicom-trojicom naših drugara, stajao sam u redu kod famoznog „Nišlije”, koji je držao roštilj kod Palilulske pijace. „Nišlija” je radio od nula do 24, pa su se tamo u sitne sati okupljale gladnice i povratnici s kafanskih i noćnoklupskih bojišta. Mi, okoreli antijulovci, u jednom trenutku postali smo svesni prisustva čoveka koji se ugurao među nas i, pre nego što će prići šalteru da preuzme porudžbinu, s osmehom na licu, obratio nam se rečima: „E, momci, izvinite, samo da uzmem ovo moje, stiglo.” Mi ga pogledamo: brčine kao u Vuka Karadžića, niskog rasta, odeven u neku polusportsko-poluboemsku varijantu, okej lik, reklo bi se. Ono, Ljubiša Ristić. Navratio i on do „Nišlije” da mazne pljesku pa da pali kući.

Hronologija nije bitna, bitan je taj osećajni sled kojeg pokušavam da se držim. Negde u vreme kad je napustio kormilo grada Beograda, video sam Dragana Đilasa u „Veru” u Ulici Vojislava Ilića. Veoma jednostavno odeven, čak pomalo i zapušten naoko, s nekom gotovo osobenjačkom crtom koju u njemu ranije, u medijskim istupanjima, ni naslutio nisam - zagledao se bio u raf sa hlebovima. Izgledao je brižno i nehajno u isti mah. Bilo je naokolo na desetine potrošača, ali niko nije obraćao pažnju na doskorašnjeg gradonačelnika.

Neku godinu pre toga, vodio sam starijeg sina kod doktorke u dom zdravlja. Popodne je bilo, zimsko vreme, rano pao mrak. Sedimo Pera i ja sami u čekaonici. Iz ordinacije se čuje živ razgovor, smeh. Tri-četiri minuta kasnije, otvaraju se vrata, izlazi Toma Nikolić s unukom, doktorka, nasmejana, naslanja se na ragastov i proziva: „Janković!” Mi se mimoilazimo s Tomom, Toma me pogleda u prolazu, nasmeši se i blago klimne glavom, i ja se nasmešim i klimnem glavom, i uđemo moj Pera i ja kod doktorke.

Ni radikale, kao ni onu naprednu klicu koja je iz njih proklijala, nikad nisam mogao da smislim. Danas ih tek teško varim. Ali taj susret s Tomom ostao mi je u lepom sećanju.

Negde u vreme otvaranja grandiozne, dvomilionske fontane na Slaviji, silazio sam Makenzijevom ulicom - negdašnjom Maršala Tolbuhina, a pre toga, opet, Makenzijevom, jer Makenzi je bio taj Škot po kojem je ovaj deo Vračara, nepažnjom domicilnog imenodavca, nazvan Englezovac, ali dobro, zar je i mogao biti nazvan Škotovac? - izbijam, dakle, na Slaviju, kad pored mene ide neki onizak čovek, onizak, uostalom, kao i ja što sam, u farmerkama i nekoj beloj tunici. Pogledam: Goran Vesić. Došao da konstatuje da li su radovi završeni, sutradan trebalo da bude svečano otvaranje fontane, šta li. Prošetao se po Slaviji u pozni večernji sat, sâm, bez telohranitelja. Meni se u tom uličnom ambijentu učinilo: ej, ovo je kul, izašao da vidi da li je sve gotovo, da li je sve u redu, a mogao je lepo da sedi u nekoj vili i da ga boli uvo za to ruglo od fontane.
Kako Koštunica - ne baš tako obazriv i bojažljiv u praksi kao što izgleda kad ga fiksira kamera - prelazi ulicu van pešačkog prelaza video sam i pogledom otpratio s iskrenom naklonošću, jer Voja je zaista ličio na šmekera, a ne na kuvanu nogu kao na televiziji.

Simpatičan je bio i Bora Jović kad se, usred one giga-inflacije 1993, u samoposluzi na uglu Kumanovske i Bulevara kralja Aleksandra svađao u redu pred kasom. Do neki mesec ranije najbliži saradnik i verni saborac Slobe Miloševića, usto i predsednik države, s polupunom korpom u ruci doviknuo je kasirkama: „Je l’ može to malo brže, šta je ovo?”


Vidi sve komentare

Najčitanije iz sekcije Kolumne