Pompezni Pompeo i dobrostojeći Milo - Vijesti.me
STAV

Pompezni Pompeo i dobrostojeći Milo

Pompeo i Đukanović
Pompeo i Đukanović (Foto: Savo Prelević)

Eto, njih je posetio, a nas nije. Što? Jesmo li mi šugavi?  Ovako su pojedinci prokomentarisali kratku posetu američkog državnog  sekretara dvema malim zemljama, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji, ne  uzimajući u razmatranje nedavni trijumfalni performans srbijanskog  predsednika u sedištu UN, i oko njega, te niz bilateralnih sastanaka sa  raznoraznim zvaničnicima država i državica sveta. Nije baš da smo mi,  Srbijanci, neprimećeni. I nije da nas nisu posećivali raznorazni  predsednici i prinčevi, kancelari i premijeri. Imamo mi bogatu istoriju  posetilaca za razliku od Crnogoraca i Makedonaca. Neki, iz nama bratskih  zemalja, su nas posetili više puta u poslednjih 10 godina. Možda je to  jedan od razloga što nas je Pompeo zaobišao i otišao tamo gde je  potrebniji. Ili će Srbiju, baš kao što su Putin i Si Đinping, posetiti  možda Tramp lično.

Nakon posete Italiji, tokom svoje evropske  turneje koja protiče u senci istrage protiv predsednika Trampa, američki  državni sekretar Majk Pompeo je svratio do Crne Gore i Severne  Makedonije, na putu za Grčku. Za razliku od Italijana, koji su ga  dočekali sa Parmigiano-Reggiano sirom, Pompeu su u CG poželeli samo  „toplu dobrodošlicu“. “Mala nacija, ogroman doprinos”, reči su kojima je Pompeo opisao saradnju SAD i Crne Gore, koja je prema rečima predsednika Đukanovića uspostavljena još „pre Prvog svetskog rata“.  Ovo je prvi put da je jedan visoki američki zvaničnik posetio Crnu Goru  od proglašenja njene nezavisnosti, 2006. godine. Njegova poseta  zemljama Zapadnog Balkana predstavlja sa jedne strane podršku SAD  rešavanju problema u regiji, među kojima su i odnosi Srbije i Kosova, a  sa druge jasan fokus, angažovanost i prisustvo SAD i NATO na Balkanu, a u  cilju gušenja „destabilizirajuće“ uloge Rusije na ovim prostorima. Pod  ovim Pompeo je mislio na navodnu umešanost Moskve u pokušaj državnog  udara u Crnoj Gori 2016. kao i njeno mešanje u napore Severne Makedonije  da reši svoj problem, dugogodišnju svađu sa Grčkom. U svakom slučaju,  Pompeo je došao da pruži podršku „regionalnom lideru“. Regionalnom  lideru?

Domaćin, regionalni lider ili šta god, čija kampanja za  predsednika DPS uveliko hara odborima stranke po CG, pokazao se iskusnim  i u punom svetlu. Kada smo kod iskustva da napomenemo da politička  karijera Mila Đukanovića, udobna i kontroverzna, traje pune tri  decenije. Od člana CK SKJ, a kasnije, kroz političko napredovanje uz  Bulatovića i Marovića, na talasu uspeha, zahvaljujući, između ostalog, i  podršci Miloševića, čije je politike bio poštovalac, Đukanović 1991.  postaje najmlađi premijer u Evropi, premijer Vlade CG. Drugi talas  uspeha podiže ga na sam vrh popularnih političara Crne Gore, opet  zahvaljujući Miloševiću, ali ovoga puta kao njegovog oponenta.  Podržavajući opoziciju Srbije, a u senci turbulencija unutar vladajućeg  DPS, 1997. godine okreće leđa Miloševiću nazivajući ga čovekom sa  „zastarelom političkom filozofijom“ okruženog korumpiranim  „pomoćnicima“. Nešto slično govore o njemu već nekoliko godina unazad.  

Priznavanje Kosova kao sredstvo za utišavanje unutrašnjih huškača  vođenih idejom stvaranja Velike Albanije, igranje verom i crkvom u cilju  produbljivanja nacionalne i verske konfuzije građana, političko  mešetarenje i simulacija pravne države u senci organizovanog kriminala  samo su neki od rezultata politike vladajuće bulumente unutar Crne Gore.  I da ne bude zabune, ovakvo perverzno ponašanje nije svojstveno samo  Đukanoviću, već i Vučiću.

Moglo bi se reći da Đukanović vodi  autoritarnu i bipolarnu politiku u atmosferi „tihe diktature“. Prosto je  neverovatno da Pompeu, predstavniku jedne demokratske i ekonomski jake  države, kakve su SAD, ne bode oči decenijsko „bahato“ ponašanje  predsednika CG. Toliko mnogo godina u vlasti, 21 godinu na čelu partije i  punih 30 godina u vlasti Crne Gore, Milo Đukanović je tako malo  postigao u izgradnji pravne i ekonomski stabilne države. 

Ispunjavanjem  uslova nekih zemalja međunarodne zajednice dobio je ogroman manevarski  prostor. Đukanović, predstavljen kao moderni političar, sve više liči na  Slobodana Miloševića, a Crna Gora se od „mlade demokratije“ svela na  njegovu prćiju. I ova mantra nije svojstvena samo njemu. Ništa bolji  nije njegov kolega u Srbiji Aleksandar Vučić. Razlika je samo u tome što  se kod predsednika Vučića ne zna za koga igra, jer „svirača“ je mnogo, a  njegove mogućnosti su ograničene. Neki za svoje ponašanje dobijaju  podršku SAD, a neki Rusije. Crna Gora, članica NATO-a, „lider u  regionu“, izgleda dobija pažnju kakvu zaslužuje. Kratkotrajna, ali  pompezna pauza za ručak na putu za Grčku.


Najčitanije iz sekcije Kolumne