Putindanski zapisi - Vijesti.me
BALKAN

Putindanski zapisi

Sasvim ozbiljno: srpski je Putindan bio jedno veliko “Evo ti Ništa i drži ga dobro” koje je lokalni Gospodar udelio srećnoj i zahvalnoj raji, isprazni spektakluk bez sadržine

Putin
Putin (Foto: Reuters)

Putin je bio i otišao, ne znaš da li je brže došao ili se vratio, nije ni osvanuo ni omrknuo u Beogradu, ali nema veze, mnoge kao da je ipak ogrejalo sunce kad su ga videli i čuli, mada ga zapravo nisu videli jer mu se nije moglo prići, niti su ga čuli jer nije ništa ni rekao osim jednog poniznim moljakanjima iznuđenog “Hvala na prijatelstvu”. Pojeo je i popio što su mu dali, za trpezom otrpeo meketanje nekog dežmekastog klovna, udomio jednog šarplaninca, slikao se s kim treba, potpisao što je doneo na potpis, i vratio se u svoj snegovima zavejani dvorac. Proveo sam Putindan u Zemunu; simpatični sremski gradić u odumiranju prodremao je taj dan kao i bilo koji drugi, daleko od razuzdane gomile: ponosne majke su prošetale propupele kćeri po keju, Gardoš i Dunav merkali su se lenjo kao kakvi stari supružnici, crkve su rutinski zvonile na pun sat, pušile su se furune i odžaci dražesnih vojvođanskih kuća stvarajući sliku zimske provincijske idile, i da nije bilo dosadnog, pomalo zlokobnog helikoptera koji nas je stalno nadletao tako da ti se moralo činiti da prati baš tebe lično kuda god mrdneš, ne bi ni bilo traga da se negde blizu, u prvom susedstvu, zbiva nešto izuzetno.

Tek sutradan, u prekrcanu osamdesettrojku negde na Novom Beogradu uđoše dvojica razgalamljenih dilbera, model “Gazimestan 1989”, ispunivši mrvice preostalog slobodnog prostora svojim izrazitim Sopstvima, vrlo zvučnim, malo odviše mirisnim, i na razne načine upečatljivim. Izdominiraše autobusom lako i bez otpora u tih dvadesetak minuta, te milostivo siđoše kod Glavne železničke stanice koja to više nije; tja, mora da su se prilično iznenadili kad su shvatili da nema tog voza koji će ih odande vratiti kućama. Ne bih se čudio da još lunjaju beogradskim ulicama tražeći izlaz iz ovog prenaseljenog lavirinta, dok im zalihe polako presušuju. Ako ih sretnete negde, sažalite se na njih, pomoć im je potrebnija nego što priznaju. Očigledno ih je prethodnog dana bilo dovelo na poklonjenje Hazjajinu jednim od onih 1200 autobusa, da bi se par naših brljivih veseljaka negde usput pogubio, skrenuo sa staze, pa se naćefleisao ili već ko zna šta, zanoćio bog te pita gde pa krenuo u probijanje iz beogradskog obruča u vlastitoj režiji. A to bi moglo i da potraje, kao onomad posle Kontramitinga, kada su - kunu se svedoci - mesecima posle viđali sluđene kontramitingaše koji su zaostali za glavnom kolonom, i sada uzalud pokušavaju da nabodu pravi izlaz do slobodne teritorije.

Sasvim ozbiljno: srpski je Putindan bio jedno veliko “Evo ti Ništa i drži ga dobro” koje je lokalni Gospodar udelio srećnoj i zahvalnoj raji, isprazni spektakluk bez sadržine; ovo potonje je zapravo pozitivno, pošto “sadržina” sojuženja s nekim poput Putina ne može biti ništa dobro. Samo su nesrećni, skrajnuti, deklasirani, večiti abonenti svake cinične eksploatacije i nesvesni saučesnici u njoj na soptvenu štetu, dobili malu ekskurziju u svet slatkih iluzija u kojem postoji zaštitnički i svemoćni Veliki Brat koji će nas štititi od svega i svakoga, i kako taj VB ima ovde jednog svog omiljenog stričevića kojeg nam valja čuvati jer samo on ima broj njegovog mobilnog. Njih sto hiljada, ili koliko već, nesrećnijih i beznadnijih nego što bi bilo zdravo za njih da znaju, čvrsto su stegli to Ništa koje im je udeljeno, prošetali ga beogradskim ulicama i zatim ga odneli kućama, da ga drže na najboljem mestu u kući kao ikonu, dok se ne istopi. I to je beskrajno tužno, ako imaš srca. I stvarno, ako vidite onu dvojicu, uputite ih na štajgu, brinu se već njihovi da im se nije šta dogodilo.

(vreme.com)


Vidi sve komentare

Najčitanije iz sekcije Kolumne