Moja prva učiteljica, Radmila Živković, govorila je „ponedeonik”, „utornik”.
Posle našeg drugog razreda, preko neke međunarodne razmene, otišla je da predaje u Zambiju, a nama su u školu došli mali crnci.
Svi ti mali Afrikanci, iz nekog neobjašnjivog razloga, zvali su se Žoze. Ti dečaci. Predstavljali su nam se najozbiljnije, i nije mnogo vremena prošlo, a i najveće barabe među nama shvatile su da to nije fora. Ti njemu kažeš: „Ej, zdravo, ja sam Goran, Bora, Cvele, Vladimir”, a oni svi kažu: „Ej, zdravo, ja sam Žoze.”
Bili su vedri i uvek u jarke, žive boje obučeni. U Ulici Kralja Milutina izašli bi iz kombija kojim su ih džumle dovozili u školu, i siva ulica zabelela bi se od njihovih osmeha.
Osim po tome što nas je, uslovno rečeno, ostavila na cedilu, pošavši delom i likom za istočnom Afrikom, putevima nesvrstanosti - svoju učiteljicu upamtili smo i po tome što bi se malo, ali samo maličak, naljutila kad je neko drznoveno spadalo iz naših redova priupita: ako može to ponedeonik i utornik - je l’ može da se kaže i srednik i četvrtnik? Ili: hoće li i ovaj subotnik da bude radni, kao onaj prošli?
Rada Živković (potpisivala se sa R.Ž, ćiriličnim inicijalima) ličila je na Tita. Stvarno, na Josipa Broza. Samo žensko.
Vodila nas je na Šuplju Stenu, odmaralište u podnožju Avale, poznato po bajkovitom ambijentu, famoznoj „ruži vetrova”, ali i tajanstvenoj Zlatnoj dolini, gde su stariji dečaci, navodno, pronašli bili neke providne lobanje, čiji je potmuli, zloslutni sjaj ispunjavao đačku maštu naveče, kad polegamo pa plašimo jedni druge šupljostenskim misterijama.
I tamo, na Šupljoj Steni, Rada se uopšte nije razlikovala od one Rade u učionici, u gradu, u školi. Jeste to tamo, u Podavalju, bila rekreativna nastava, i učiteljica nas nije maltretirala, ponašala se u skladu s onim što rekreativna nastava i treba da bude; puštala nas je da se igramo, da uživamo. Ali ona sáma izgledala je isto kao u školi: pozorno, često zagledana negde ulevo gore, kao bernardinac koji usred juna sluti mećave koje će doneti nova zima, i onda se, raširenih nozdrva, povlači nekud, valjda da proveri da li u podrumu njenog bića ima dovoljno burića s okrepljujućim napicima za žrtve malih, detinjskih lavina.
Imala je zvonak glas, dirigentsko držanje i frizuru koju kao da su joj, posle frizerskog salona, dorađivali u poslastičarnici. Nosila je naočare, a uprkos njenoj strogosti, pa i krutosti, osmeh joj je bio lep.
Živela je u Bulevaru Revolucije 140, zid do zida s tadašnjim Depoom, dok je Depo još imao šine i mirisao na crnu mast, na daljinu. Dok su tramvaji bili avantura, stariji od autobusa, a mlađi od svakodnevne potrebe.
Jednom sam išao kod nje, kod ženskog Tita; bila je na bolovanju, verovatno, i trebalo je nešto drug i ja da joj odnesemo.
Sačekala nas je na zelenim dvorišnim vratima nalik na tarabu. I tu je bio broj: 140, Bulevar Revolucije.
Nije nas pustila unutra, stanovala je u nekom dvorišnom kućerku.
Sećam se brižnog i uposlenog osmejka na njenom licu dok smo razmenjivali tih nekoliko rečenica: evo, učiteljice, mi došli... hvala vam, deco... doneli smo vam ovo, izvolite... kakva ti je to krasta na kolenu, c-c-c, pazite kad igrate fudbal...
Radmila Živković je bila žena zadatka. Sad, kad stvari sagledavam u grubim bojama, nekadašnjim nijansama koje dete vidi, ali niti razmišlja, niti treba da razmišlja o njima, kažem: Rada je bila borac. Ratnica.
U Africi je malim crncima govorila: Mondaynick, Tuesdaynick.
Bonus video:
