Razloge zašto je Rusija smrtonosna za Srbe i Crnogorce, i zašto su Srbiju i Crnu Goru spasile samo geografska udaljenost od Rusije, možemo pronaći u drugom tomu Seoba Miloša Crnjanskog, najvećeg srpskog pisca, uz Ivu Andrića i Mešu Selimovića (volja ljudi, pogotovo poslednja u testamentu, trebalo bi da bude poštovana pa tako i Ivina i Mešina). Vodeći nas kroz putešestvije Pavla Isakoviča, Crnjanski zaključuje da je od 200.000 Srba - istoričari se ne slažu oko te brojke i ona varira od 20 do 200 hiljada - koji su krenuli polovinom XVIII veka u zagrljaj “majke Rusije”, ostalo samo hiljadu Srba koji su se tako deklarisali na prvom popisu u ruskoj carevini. Na popisu stanovništva na prelazu iz XIX u XX vek, nije popisan nijedan Srbin. Asimilacijom Srba iščezavala su i srpska imena sela u tzv. Novoj Srbiji, današnjoj centralnoj Ukrajini, mada se poneko ime, tu i tamo, zadržalo.
“Kada je, godine 1862, vršen u Rusiji popis stanovništva u Hersonskoj guberniji, nađeno je još HILJADU duša, koje su tražile, da se zapiše da su oni: serbski! Da im se zapiše, kad umru, da su u tom nacionu pripadali i srcem svojim bili odani. Kad je taj popis stanovništva vršen, godine 1900, nije nađen, serbski, NIKO! Ako neko danas, čak i danas, uzme u ruku geografske karte te zemlje, u kojoj su ti iseljenici sahranjeni, u moru ruskog naroda, naći će na karti, blizu Mirgoroda, ime mesta: Martonoš! Na reci Ingul, naći će: Pančevo! Naći će i jednu Suboticu! I jedan Nadlak… Tamo, kud su Isakoviči i taj Soldatenvolk otišli, kao i toliki njihovi sunarodnici, koji su na svojim leđima, kao puž, svoju kuću nosili, nema više traga, svemu tome, sem ta dva-tri imena. Bilo je seoba i biće ih večno, kao i porođaja, koji će se nastaviti. Ima seoba. Smrti nema”.
Tako se završavaju Seobe II i daju nam vrlo jasnu sliku šta bi se dogodilo sa Srbima i Crnogorcima da su kojim slučajem malo bliže, fizički, Rusima: bili bi asimilovani i nestali bi šapatom. Nažalost, Crnjanski je međ’ Srbima kao Prust međ’ Francuzima ili Dostojevski međ’ Rusima. Prvog svi vole da pominju i citiraju, a slabo ga ko čita, a još manje razume. Za drugog bih parafrazirao čuvenu rečenicu Danila Kiša o tvorcu psihološkog romana: Nemam ja problem sa Crnjanskim, nego sa onima koji ga obožavaju.
Iz najpoznatijeg dela Crnjanskog izvire odgovor na pitanje zašto je nesrazmerna ljubav prema Rusiji autodestruktivna. Budući da smo najudaljeniji pravoslavni slovenski narod od “majčice Rusije” imamo romantičarsku, idealizovanu sliku o Rusiji i Rusima. Jednostavno, deo Srba i Crnogoraca se kada je u pitanju Rusija ponašaju kao leminzi tokom migracija, spremni da brane svoje zablude o Rusiji i po cenu uništenja. Tzv. Prečani, odnosno Srbi koji su vekovima migrirali u habzburšku imperiju i pored svih problema na koje su nailazili uspeli su, u velikoj meri, da zadrže svoj identitet. Štaviše, dok Milošević nije počeo da brani Srbe u Hrvatskoj i tamo ih je bilo više od pola miliona, uprkos stradanjima u II svetskom ratu. Srbi koji su otišli u Rusiju su se, što bi rekao Crnjanski, utopili u rusko more i od njih je ostao tek poneki, slučajni, atavizam u lokalnim toponimima.
Srbija nema veliki geostrateški značaj za Rusiju, posebno posle propasti Južnog toka. Rusija nije alternativa ni u bezbednosnoj politici jer je iz geografskih razloga bilo kakvo vojno savezništvo sa Rusijom nemoguće. To je čak shvatio i V. Koštunica pre deset godina, kada je insistirao na vojnoj neutralnosti Srbije, a ne na savezništvu sa Rusijom. U ekonomskom smislu, ne samo da Rusiji nije bitna Srbija, nego ni Srbiji nije bitna Rusija. Udeo trgovinske razmene između Beograda i Moskve je tek nešto više od 10% srpske trgovinske razmene sa inostranstvom. Primera radi, razmena sa državama EU, kandidatima za članstvo u EU i SAD, predstavlja više od tri četvrtine trgovinskog kolača Srbije.
Dok sam bio dopisnik u Briselu, tadašnji komesar za proširenje EU Oli Ren, inače Finac, dakle sa vrlo kredibilnim iskustvom kada su u pitanju relacije sa Rusima, ispričao mi je finsku anegdotu vezanu za Ruse. Naravučenije priče je da je u zagrljaju medveda (Rusije) toplo i sigurno, ali možeš vrlo lako da budeš zadavljen od preterane medvedove ljubavi, čak i kada to nije njegova želja.
Srećom, za razliku od Finske, Crna Gora i Srbija su daleko od “medvedovog” zagrljaja, ali u njima postoji dovoljno “leminga” da iz ovog ili onog razloga trče u Moskvu. Pogotovo sada kada je ruski predsednik Vladimir Putin pronašao novu “ideologiju” na kojoj bazira svoj savez: populizam i autokratija sa primesama diktature. To je sistem vladavine koji se sviđa zabrinjavajuće velikom broju političara, pa čak i delu tzv. intelektualne elite. U kombinaciji sa građanstvom nestabilne pismenosti i urođene naklonosti da se sledi “vođa”, i to onaj poput Domanovićevog, ni članstvo u NATO i EU ne može nas zaštiti samo po sebi. Primeri Mađarske i Poljske su tu da opominju.
Putinova politika širenja saveza sa, eufemistički rečeno, nedemokratskim režimima, i širenje nestabilnosti u tzv. rivalskim ili graničnim zemljama je u velikom zamahu. Gde god je moguće pomaže se diktatorima, autokratama i pseudodemokratama da učvrste vlast, dok se u proevropski orijentisanim ili neutralnim državama podriva stabilnost i širi animozitet i dovodi do usijanja animozitet između političkih snaga.
Moskva se ne zaustavlja na prostoru Azije, Afrike, Centralne i Južne Amerike, već kuca snažno i na evropska vrata, čak i u onim državama koje se doživljavaju kao kolevke modernih liberalno-demokratskih zemalja. Putin ima već svoje partnere u austrijskoj vladi (vicekancelar Štrahe) u Mađarskoj (premijer Orban) u Češkoj (predsednik Zeman) u Slovačkoj (premijer Fico) u pojedinačno najjačoj italijanskoj stranci Pokret pet zvezda i u Ligi Matea Salvinija, zatim u vodećoj opozicionoj stranci Marin Le Pen u Francuskoj. Ima jaka uporišta u nemačkoj Stranci slobodnih demokrata i Alternativi za Nemačku, kao i u najjačim strankama opozicije u Bugarskoj i Španiji.
Bilo bi veoma naivno potceniti Putinovu Rusiju. U Kremlju su sofistikovali propagandnu mašineriju i ovladali do u tančine novim tehnologijama. Takođe su shvatili da je mnogo produktivnije voditi tzv. negativne kampanje protiv rivala nego pozitivne u svoju korist. To se vidi u njihovom dejstvovanju u državama članicama EU, kao i na prostoru bivše Jugoslavije. S jedne strane podržavaju, logistički i finansijski, stranke i pokrete koji osporavaju ili rade protiv EU ili raspiruju secesionističke težnje u državama članicama, dok preko svojih medija i društvenih mreža izmišljaju ili preuveličavaju negativne ili kontroverzne događaje u EU ili poteze vlada.
Školski primer je dezinformacija koju čujete vrlo često u beogradskim medijima i od vrlo poznatih televizijskih voditelja da su Velika Britanija, EU, odnosno Zapad, hteli da izglasaju rezoluciju u Savetu bezbednosti UN u kojoj se Srbija i Srbi kao narod žigošu kao genocidni, što bi se dogodilo da Rusija nije sprečila usvajanje te rezolucije. Istina je da se u pomenutom predlogu rezolucije nisu pominjali ni Srbi, ni Republika Srpska, a kamoli Srbija. Ali koga briga za istinu u zemlji u kojoj je neznanje snaga a predrasude jače od razuma.
P.S. Poslednja rečenica pozajmljena je od Džordža Orvela.
Bonus video:
