Lepo je čuti kad vlast kaže da poštuje makar neki zakon. Manje je lepo što to kaže samo za zakon tržišta. A posebno je odvratno kad znate da i taj zakon vlast navodno poštuje samo kad joj to ide u prilog i flagrantno krši kad joj ne ide.
Pa tako javne nabavke mogu i bez tendera i od najskupljeg ponuđača, državne dotacije mogu najprofitnijim firmama, zapošljavanje u javnom sektoru može i bez konkursa i bez kvalifikacija… Ali kad malinari traže više otkupne cene ili kad vozači traže niže cene goriva - e, onda se vlast pozove na tržišne zakone. Iako cenu goriva određuju državne akcize a ne svetsko tržište i iako otkupnu cenu malina ne određuje tržište već otkupljivači kojima država daje i monopol i subvencije. Ali zato taj isti famozni zakon slobodnog tržišta ne važi ako ugrožava koncesionara beogradskog aerodroma niti kad se taksisti pobune protiv konkurencije ili kad policajci pređu u privatni sektor (da bi bahatim tajkunima čuvali zadnjice - kako se predsednik države nepristojno izrazio).
Srećom, zakoni slobodnog tržišta ponovo počinju da važe čim vlast oseti potrebu da opravda inostrane poslodavce ili svoje omiljene emitere vesti. Tada ćete dobiti „obrazloženje“ da vlast nema nadležnost (a ima je) nad privatnim sektorom i ne može ništa da učini (a može) kako bi ga naterala da poštuje norme i zakone. Ali će slobodno medijsko tržište ponovo biti prokaženo ako sve TV stanice ne prenose uživo svako obraćanje predsednika države. Jer je on, po njegovim rečima, u medijskoj blokadi i niko, takođe samo po njegovim rečima, ne sme da objavi kad predsednik države pomene imena „te gospode“ (znate vi koje gospode) pa će ta imena saznati samo neko ko baš u tom trenutku gleda Studio B.
No, ni on (predsednik države, ne slučajni gledalac Studija B) niti iko drugi iz vlasti, ne pominje medijsku blokadu (stvarnu, ne umišljenu) i neslobodu TV stanica da izveštavaju o aktuelnoj činjenici (a ne konfabulaciji) da se zbog povećanja cena goriva svakodnevno održavaju masovni ulični protesti kojima se automobilima i telima zaustavlja saobraćaj u celoj Srbiji.
Jer se vlast na zakone poziva samo onoliko koliko joj treba. Tri frtalja medijskog zakona, jedan frtalj tržišnih, ni frtalj građevinskih zakona, dva frtalja zakona o radu… Zato i imamo tek po frtalj legalizma i parlamentarizma, frtalj ili dva autonomije univerziteta, ali ni frtalj autonomije Vojvodine, jedva frtalj demokratskih institucija (kad ode Poverenik ni toliko), a do Evropske unije imamo još dva frtalja puta.
Kojim nas vodi vlast sa frtalj glasova, a koja se ponaša kao da je vlast i po.
Ista ona vlast koja je obilato pripomogla da ostanemo tek frtalj one nekadašnje zemlje. I tri frtalja ove.
Bonus video:
