Bregzit je otvorio temu koja je stara koliko i politička misao. Britanski ključni problem jeste granica između Severne Irske i Irske. A onda, naravno, granica unutar same Severne Irske. Dok su Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo članice Evropske unije, deo su jedinstvenog tržišta i imaju zajedničku granicu prema trećim zemljama.
Istina, i dalje postoji država Irska i Severna Irska, koja je deo Ujedinjenog Kraljevstva, ali nema prepreka kretanju ljudi, kapitala i robe između njih, a da bi to bilo moguće, ujednačeni su mnogi propisi kojima su regulisana tržišta unutar EU. Naravno, fiskalno posmatrano, sve su zemlje članice suverene u tom smislu da samo one mogu da oporezuju u sopstvenim granicama. Ali i u tome jedinstveno tržište određuje granice ili, bolje rečeno, koridor u okviru kojeg se mogu kretati poreski sistemi zemalja članica, bar ukoliko one žele da obezbede najbolje uslove kako za privredni tako i za društveni napredak.
Bregzitom se ustanovljuje granica između Britanije i EU, i tako i granica između Irske i Severne Irske. To podrazumeva uvođenje carina, ali i razliku u tržišnoj regulativi. Recimo, kada je reč o tržištu rada, pa onda standarda, pa konačno finansijskih propisa. Tako da neko ko sebe smatra Ircem, a živi u Severnoj Irskoj, više nije u istom položaju kao Irac koji živi u Irskoj, za razliku od Britanca u S. Irskoj koji, naravno, živi sa drugim Britancima. Drukčije rečeno, u EU Irci su prestali da budu manjina u S. Irskoj i u Britaniji, bar kada je reč o privrednom životu u najširem smislu te reči, dok će sa Bregzitom to opet postati.
Ovaj problem ne može da se reši tako što se granica neće videti, to jest što će ostati nevidljiva. Ona je, naravno, već ionako tu, mada je nevidljiva usled toga što ne preseca tržišta. Ali, naravno, države su i dalje države, i to ne samo kada oporezuju već u ukupnom pravnom smislu, koji se pokriva pojmom suverenosti. Samo što su države potpisale ugovor da neće izjednačavati tržište s teritorijom. I to je ključni doprinos Evropske unije pacifikaciji Evrope i njenih zemalja, pa tako i bezbednosti svih država članica EU i njihovih građana.
Da na ovo ukažem na drugi način. Predsednik Tramp je nezadovoljan što zemlje članice Atlantskog saveza (NATO) troše mnogo manje na spoljašnju bezbednost, na vojsku, od SAD. Ali ovo je zbog toga što su nastankom EU i njenim širenjem uklonjeni najveći rizici bezbednosti njenih zemalja članica, koji su u najvećoj meri bili oni koji su proisticali iz same Evrope. Sada se neke zemlje članice EU graniče samo sa zemljama koje su takođe članice EU. A kako su najčešći teritorijalni sporovi oni sa susedima, rizici sukoba oko tih teritorija su smanjeni ili su nestali, pa nema razloga da se troši novac na vojsku. Dodatno, a opet ne uvek jasno nekima u SAD ili u Rusiji, Evropska unija nema geopolitičke ciljeve. Ovo nisu razumeli mnogi kada je izbila kriza u Ukrajini. Evropska unija posmatrana je simetrično sa Rusijom, mada je za EU Ukrajina tržište, a za Rusiju teritorija. Ovo zato što EU nema jedinstveni geopolitički interes. Posebno ne u tom smislu da bi bila spremna da izdvaja sredstva kako bi mogla da silom ostvaruje geopolitičke interese, recimo u Ukrajini. Predsednik Tramp na to gleda kao na prebacivanje troškova na Sjedinjene Države, a reč je o tome da su objektivno troškovi bezbednosti značajno smanjeni stvaranjem Evropske unije i da su EU i njene zemlje članice postale konstitucionalno ograničene u eventualnim kolonijalnim ili imperijalnim ambicijama.
Ruske, opet, vlasti greše jer su, na primer, negde od sredine prve decenije ovoga veka u Britaniji videle zemlju koja ima ambicije da se meša u unutrašnje ruske poslove. Na ovo su uticale mnoge stvari, koje ovde nisu važne. U svakom slučaju, to je uglavnom u nesaglasnosti sa činjenicama. Tek, to je jedan od razloga što se taj spor neprestano podgreva. I sva je prilika da će sa Bregzitom dobiti novi podsticaj, bar dok se ne promene prilike u Rusiji.
Uzmimo sada da se EU raspadne, što nikako nije nemoguće. Potencijalna balkanizacija Evrope trenutno je nesaglediva. Zemlje koje sada hrane nacionalizam pretnjama koje donose emigranti mogle bi da se spore oko granica, kako povodom emigranata, što je već slučaj, tako i svuda gde postoje manjine i potencijalni sporovi kao oni između Irske i Ujedinjenog Kraljevstva. Uostalom, u kampanji protiv imigranata u Britaniji, pre referenduma, ljudi iz istočnih i južnih zemalja članica Evropske unije imali su ne malu ulogu. A potencijalnih teritorijalnih sporova ima poprilično.
To je nauk iz Bregzita. Nije, naravno, sve u integraciji tržišta, ali ne mali deo ljudskih aktivnosti i ne baš beznačajna prava zavise od toga da li su tržišta teritorijalizovana ili nisu. A tržišni se sporovi, za razliku od teritorijalnih, lakše rešavaju pravnim, a ne vojnim sredstvima.
Ne mogu da ne ukažem na činjenicu da to nije bilo nepoznato ekonomskim liberalima ili, anahrono govoreći, neoliberalima u Srbiji. Ako imate zemlju koja ima ne mali broj potencijalnih teritorijalnih sporova, gotovo svako državno, teritorijalno uređenje koje čuva jedinstveno tržište jeste bolje i bezbednije od teritorijalnih promena, pogotovu uz demokratski način odlučivanja. Ujedinjeno kraljevstvo ima jedan (ili uz Gibraltar dva) teritorijalna problema, pa je Bregzit veliki problem. Srbija ih je imala mnogo više, a ishod je poznat.
Bonus video:
