U Stambolu na Bosforu - Vijesti.me
ZAPISI SA UŠĆA

U Stambolu na Bosforu

Prvo jutro u Istanbulu u kojem svesno doživljavam grad, i već je jasno: on je veće čudo i od pesama koje su mu spevali. Uveren sam da na jednom od sedam bregova svetli ono kuransko maslinovo drvo, ni istočno ni zapadno

Istanbul sa džamijom Sulejmanijom
Istanbul sa džamijom Sulejmanijom (Foto: Dragoslav Dedović)

U Stambolu, na Bosforu, bolan paša leži. A „lijepa Fatma“, takođe bolna poželela „žute dunje“ carigradske. Pa „sitno kolo do kola, čulo se do Stambola". Izmaglica od nota, sete i deseteraca okruživala nas je od ranog detinjstva, a usred te izmaglice bio je mitski grad – neviđeno omiljen ili omražen, najčešće oboje u isti mah. Vizant, Konstatinopolj, Carigrad, Istanbul.

Šverceri su sedamdesetih donosili robu sa turskih pijaca, kao jeftiniju alternativu tršćanskim krpicama. „Kakav Zapad, Turska je Zapad", znala bi reći Bika, kada bi hvalila svoju istanbulsku robu u bosanskoj kasabi. Istih tih sedamdesetih, noseći turski džins, redovno sam posezao za knjigama iz majčine biblioteke. Štefan Zvajg je u „Zvezdanim trenucima čovečanstva“ ostavio zapis „Osvajanje Vizantije". Pamtim dramatično poglavlje Kerkaporte. Radilo se o jednoj carigradskoj kapiji koju branioci 1453. nisu zamandalili da bi turske trupe tuda nagrnule u grad.

Gledao sam i dokumentarni film Fatiha Akina Crossing The Bridge – The Sound of Istanbul. Taj sound me je na neki način i domamio ovamo. A pročitao sam i knjigu Orhana Pamuka o njegovom rodnom gradu- Istanbul, uspomene i grad: „Da li je tajna Istanbula u njegovom siromaštvu koje živi pored slavne istorije; u tome što uprkos tolikoj otvorenosti za spoljne uticaje vodi zatvoren mahalski i društveni život i što mu se svakodnevica sastoji od trošnih, krhkih odnosa u pozadini veličanstvene prirodne lepote okrenute prema spolja? Ali svaka priča povezana sa oštim karakteristikama jednog grada, njegov duh ili biće, pretvara se posredno u razgovor o našem sopstvenom životu, a još i više o našem sopstvenom duhovnom stanju. Grad nema drugog centra osim nas samih."

Zlatni Bosfor

Sve su to slike koje su nastale pre mog dolaska. A sada one blede pred ranojutarnjim svetlosnim spektaklom nad Bosforom. Ustao sam rano. Sinoć je padala kiša. Ali oblaci se sa azijske strane razmiču i puštaju da sunce, koje se pomalja, prospe svu srču lomljenog zlata svih carskih riznica na površinu vode. Stojim na ravnom hotelskom krovu i gledam kako lađa – danas se to zove tanker – preseca zlatni tepih na svom putu ka zapadu.

Nigde ni jednog jedinog stanovnika od ukupno 15 miliona koliko ih živi u širem području grada.

Okrenem se i vidim čitavu kaskadu krovova i terasa, sve do vrha brega na kojem se razbaškarila moćna gospođa širokih bokova – Aja Sofija. A levo od nje, udenuta u pejzaž antena i dimnjaka – Ahmedija. Prvo jutro u Istanbulu, prvih petnaest minuta u kojima svesno doživljavam grad, i već je jasno: on je veće čudo i od pesama koje su mu spevali.

Prvog dana smo protutnjali kroz sve znamenitosti u centru. Na internetu smo kupili ulaznice. Redovi pred Aja Sofijom ili Ahmedijom – džamijom sultana Ahmeda– koju zbog plavih pločica zovu i Plava džamija, naprosto ubijaju svaku želju za susret sa istorijom. Zato je kupovina karata pre dolaska u grad najpametnije rešenje.

Ne treba puno trošiti reči na Aja Sofiju. Spolja gledana, ona je monumentalna. Divite se neimarima koji su je ovakvu i ovoliku sagradili pre hiljdau i po godina. Dugo je to bila najveća crkva ukupnog hrišćanstva. Ali kada ste unutra, u polumraku, i dignete pogled ka kupoli, podići će vas žmarci. Popnete se na galeriju da bi se sreli sa zamišljenim Isusovim licem na otkrivenim raskošnim mozaicima. Carigrad je očito bio mesto na kojem su gradili za večnost.

Prolazak kroz Plavu džamiju nije doneo onaj meditativni mir svojstven islamskim bogomoljama. Masa sveta koja se izuva, ulazi sa svojim cipelama spakovanim u kese – žene obavezno zadužuju marama za pokrivanje glave – neopisiva gužva i bukvalno protrčavanje kroz unutrašnjost, ostavljaju malo mesta za druženje sa vekovima memorisanim u lepom zdanju. Ahmedija je tako ipak najlepša kada se gleda od Aja Sofije.

Okupljališta bogobojaznih ljudi

Reč džamija su Turci iz arapskog preneli na Balkan. Izvorno je na arapskom značila „okupljalište“.U savremenom arapskom jeziku reč džamija ne označava mesto molitve već se koristi u drugom značenju, kao fakultet.Turci su zadržali značenje koje su dali i nama. U potrazi sam za mestima koja će mi dati to što tražim – mir koji se oseća u dvorištu Begove džamije u Sarajevu.

Taj mir je svuda oko čoveka kada uđe u dvorište džamije Mehmed-paše Sokolovića, našeg čoveka koji je postao najmoćnija figura carstva posle sultana. Na kamenom dvorištu, uglačanom stopalima vernika, kišom i vekovima, skupilo se samo nekoliko starijih muslimana. Turista skoro da i nema. Ovde, na strmini prema Bosforu u spletu sokaka može se zamisliti koliko daleko je tada bio Višegrad, a koliko jaka nit mora da je povezivala pašu sa rodnim krajem koji je iz istambulske perspektive bio na kraju sveta. I onda se sve poveže – arihtekta Sinan, „osmanski Mikelanđelo“ je sagradio i ovu elegantnu džamiju i višegradsku ćupriju na Drini. Tako ja, početkom 21. veka sedim u senci zdanja iz 16. veka shvatajući da su genijalni ljudi mnogo pre nas pronikli u poeziju kamena i proporcija. A naše je da te proporcije upamtimo kao svečane trenutke kada smo bili deo jednog većeg sklada.

Siđe li putnik još nekoliko stotina metara kroz tu mahalu prema Bosforu, naići će na neobičan prizor. Kučuk Aja Sofija bi bila najstarija vizantijska crkva u gradu – da nije njenih minareta koji je označavaju kao džamiju. Potpuno jasan starovizantijski stil građevine da naslutiti, da je ona, dok je još bila crkva, poslužila kao uzor mlađoj sestri – Aja Sofiji – napravili su uvećanu verziju jer je sklad ove manje bogomolje zaista jedinstven. Ni ovde nema previše turista. U džamijskom dvorištu možete da sednete na klupu i razmišljate o prolaznosti, kao starac na ulazu koji prstima pokreće svoju brojanicu.

Istanbulske džamije i crkve su toliko brojne i osebujne, da bi samo za njih trebalo napisati posebnu knjigu. Sve što je zamislivo već se u Istanbulu gradilo – od vizantisjkih crkava, preko velelepnih džamija koje su se po sjaju i veličini trudile da nadmaše Aja Sofiju, do barokne džamije na obali Bosfora, koja pokazuje da je Istanbul redovno usisavao i zapadnoevropske stilske elemente.

Svetlost zvezde u kandilu

Ipak, kada sam se trećeg dana boravka u gradu, izašavši iz Misirli čaršije, koja u zapadnim turističkim vodičima označavaju kao Egipatski bazar začina, uputio mahalskim mravinjakom , popriličnom uzbrdicom – Istanbul je sav bregovit – posle dvadesetak minuta othukivanja, jer je u oktobru bilo toplo, našao sam se pred Sinanovim ponosom – Sulejmanijom.

Ta džamija je jedna od najlepših sakralnih građevina koje sam video. Velelepna, a skladna, reprezentativna, a vitka i razigrana, sa prelepim dvorištem i starim turbetima, ova džamija ima jedinstven položaj iznad Bosfora. Prva asocijacija je – Bazilika Svetog srca (Sakre ker) na Monmartru u Parizu. I tamo su, kao i ovde, brižljivo odabrano mesto i građevina jasnih linija postali jedna od najlepših silueta koju vidite odozdo i jedan od najlepših vidikovaca sa kojih se može pogledom zagrliti celi grad.

Sin jermenskih pravoslavnih hrišćana, mimar Sinan, nije uručio samo jedinstven poklon svom gosodaru, Sulejmanu Veličanstvenom, čije je turbe pored džamije jednako posećemo kao i sama bogomolja, već i celom čovečanstvu. Unutar džamije, kao u mnogim drugim islamskim sakralnim građevinama kaligrafski je ovekovečena 24. kuranska sura An Nur – nazvana po jednom svom ajetu – svetlost. Tu se kaže da je Alah izvor svetlosti nebeske i zemaljske. Pominje se niša sa kandilom, a kandilo je kao zvezda. Pominje se i maslinovo drvo, ni zapadno ni istočno. „Alah vodi ka svetlosti svojoj onog koga on hoće“. Za mene nema dileme da je nebeska svetlost dotakla Sinana i ono što je on gradio.

Hiljadu očiju

Jedno celo prepodne je potrebno svakome ko odluči da poseti Topkapi saraj – sultanovu palatu u kojoj se od osvajanja Kostantinopolja četiri veka odlučivalo o sudbini carstva. Naziv Topkapi je nama lako razumljiv – kapija topova. Ulaz u sultanovu palatu je izgrađen na mestu gde su turski topovi razorili vizantijsku kapiju.

Uđete kroz Carska vrata u prvo, upravno dvorište koje je okruživalo dvor, i opet ste suočeni sa vizantijskim korenima grada – Crkva svete Irine koja je u osmansko doba služila kao skladište municije i kasarna za janičare, a od 19. veka je pretvorena u muzej. Kroz Vrata pozdrava dospećete bliže jezgru osmanske moći – riznici i sofi na kojoj se većalo o svetskoj politici. Vrata čednosti, ne bez humora u ideji onoga koji je dodeljivao nazive, vode do harema i privatnih odaja. A četvrto dvorište je sultanova golema terasa iznad Bosfora – tu je vladar provodio dane u šetnji i razgovoru.

Drama Osmanskog carstva je imala svoju glavnu pozornicu ovde. Vodič, čovečuljak sa velikim kišobranom, priča nam da sultani nisu verbalno opštili sa slugama. Jedan pljesak rukom ili nakašljavanje bili su signali čije značenje robovi nisu smeli da prenebregnu. Inače ih je moglo zadesiti pogubljenje u dvorištu. On nam priča i o vremenu kada je Sultan Mahmud II silom počeo sprovoditi reforme, janičari su se usprotivili. U Topkapi saraju ih je juna 1826. pogubljeno na hiljade, a sultanovi topovi su ih spržili u kasarnama. Kasnije je masakr oko 30 000 janičara kitnjasto nazvan „dobrotvorni događaj“.

Hiljadu očiju

Izađe li se iz sultanove palate i pođe za tramvajskim šinama dole, prema Zlatnom rogu, videće se kula na tvrđavi – Paviljon svečanih povorki. Otud je sultan pratio povorke esnafa u svečanim uniformama i parade, ali i nadzirao rad svoje vlade. Sa tog mesta je Kemal Ataturk 8. juna 1928 obznanio uvođenje latiničnog umesto arapskog pisma.

Iza te kule je nekadašnji deo Topkapi saraja pretvoren u Park Gulhane – ako bismo ga izgovorili kao Đulhana prepoznali bismo u nazivu Kuću ruža Nazim Hikmet, jedan od velikih turskih pesnika 20. veka, inače rođen u Solunu, koji je zbog svog levičarenja dosta vremena proveo u turskim zatvorima, pa je izbegao u Moskvu i tamo umro, ostavio je pesmu „Orahovo drvo“.

…ja sam orahovo drvo u parku Gilhane

Staro orahovo drvo, kvrgavo i hrapavo

Ali ti i policajac to ne vidite.

Moje lišće su ruke,

Imam ih tačno sto hiljada.

Tebe i Istanbul dodirujem sa sto hiljada ruku.

Moje lišće su oči, u čudu gledam unaokolo,

Tebe i Istanbul posmatram sa sto hiljada očiju.

Na koncu, moram da kažem: Nazime, u pravu si. Baš toliko očiju je potrebno za ovaj čudesan grad.