Paranoična šizofrenija je dijagnoza koja bi Norvežanina Andersa Brejvika mogla da oslobodi krivičnopravne odgovornosti za ubistvo 77 ljudi 22. jula 2011. Samo bi ova ili neka slična dijagnoza krivičnopravne odgovornosti mogla da oslobodi i našeg Mila Đukanovića za njegovu pretnju deratizacijom 23. novembra 2011.
Pokušaji branilaca ovog potonjeg da njegovo (ne)delo opravdaju, sasvim su neuverljivi. Samo izjednačavanje „deratizacije“ i „sanaderizacije“, tvrdnja, naime, kako je ona prva samo odgovor na ovu drugu, poziv na fizičko uništenje, dakle, samo reakcija na uvođenje vladavine prava, dovoljno govori sama za sebe.
Slično je i sa tumačenjem da je „deratizacija“ našeg vrhovnika samo „metafora“. Nije nego. Metafora bi mogla biti nekog ubogog lunatika. Ne i predsednika vladajuće partije. Najmoćnijeg oligarha.
Ne, ovo zlo je na vlasti već dvadeset godina. Uz „deratizaciju“, na to nas je ovih dana jezivo podsetio i jedan vrhovnikov govor iz 1991. Povodom smrti Anta Markovića, našeg najboljeg, ovih dana smo još jednom čuli i videli, kako je govorio naš najgori, pre tačno dvadeset godina. On, koji je sa Slobodanom Miloševićem bio u ratno-nacionalističkoj, pa i genocidnoj koaliciji 1991-1997, na samom početku naše kataklizme, optuživao je našeg najboljeg, za „genocidne pokliče“.
I zbog toga nikada nije odgovarao. Kao što nikada nije odgovarao ni za ratni zločin deportacija 1992. Ni za KAP, ni za Željezaru. Ni za Avalu, ni za Prvu banku. I to uprkos tome što za njegovu krivičnopravnu odgovornost za ova i druga dela postoje brojni dokazi.
Zbog toga nisu u pravu ni oni branioci našeg vrhovnika koji kažu kako je naš glavni problem „optuživanje bez dokaza“. Sasvim obrnuto, naš glavni problem je nepostupanje po dokazima, kada ovi govore protiv vrhovnika. Opstrukcija pravde od strane nadležnih. Zarobljena država, policija, tužilaštvo, sud. Crna Gora u stanju pre Svetog Petra Cetinjskog. U stanju bezdržavlja. To je naš glavni problem ovde i danas.
Bonus video:
