Crvena kutija, dovoljno velika da u nju stane čovek, tačnije, na kojoj piše Firenza, da se zna gde smo, a iz koje izlazi Vojvoda Aleksandar di Mediči, spreman, sasvim spreman da se upusti u blud uz svog vernog pomoćnika Lorencača - tako gledalac biva uveden u dramu „Lorencačo“ Alfreda de Misea u beogradskom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a u režiji Borisa Liješevića. Kao da su vas u publici uzeli za ruku uz blagi naklon i uveli u srce drame. I eto vas, da parafraziram Šopaloviće, u Firenci u 16. veku.
U predstavi igraju: Marko Janketić, Branislav Lečić, Milan Marić, Sloboda Mićalović, Milena Vasić, Miodrag Dragičević, Petar Benčina, Andrija Kuzmanović. Igraju živo, pomno i lako prateći jedni druge, igraju moderan komad koji nas se tiče, pošto reditelj i kada postavlja klasiku čini to tako da nas suočava, nez napora, a opet ogoljeno sa našom stvarnosti. Kako to često biva u Liješevićevom postupku svaki od glumaca igra više uloga, a kako se sa scene pripoveda kroz igru oni to čine sa jasnim granicama među likovima koje igraju, a opet - tečno, fleksibilno klize iz lika u lik.
Marko Janketić igra Lorencača hamletovski sluđenog - sa jedne strane slabog, a opet jakog kao čoveka koji je obuzet fiks idejom - da ubije vladara despota. Janketić igra iz stanja postepeno ulazeći u groznicu iz koje će počiniti ubistvo - vidite dušu koja se iskreno muči dok ispunjava ono što je sebi postavila kao zadatak.
Milan Marić igra i pripovedača i vojvodu Aleksandra di Medičija, zatim: Kardinala, Kozima di Medičija, Zlatara, trgovca, studente, vlastelina, članove Veća osmorice - igra ih u punoj snazi, duhovito, jasno i snažno - tako da ih mi u publici jasno vidimo.
Sloboda Mićalović donosi Luizu Stroci, zatim Mariju Soderini, vratara, izgnanika, građanku vešto prelazeći ne samo iz lika u lik nego iz jedne stvarnosti u drugu. Miodrag Dragičević donosi jednu finu mešavinu talenta i snage mladosti dobro kanalisanu dok nam govori, osvešćuje nas - da smo svi izgnanici.
Branislav Lečić igra Filipa Strocija kao sabranog oca koji ne dozvoljava da pravedni gnev od njega načini zver.
Igra čitavog ansambla je visokoosvešćena, jasna i u žestokom naboju.
Komad De Mise piše (a pisao je komade koji nisu za igranje, kao što znamo) ‘Lorencača’ 1834. - komad koji je zasnovan na istorijskom događaju: ubistvu firentinskog vojvode Alesandra di Medičija.
Mise je predstavnik romantičara, naravno kao i svi stvaraoci, predstavnik je koliko svoga vremena, tako i sopstvene prirode, a kod Misea je to bio stalni raskol, stalna borba sa sopstvenim strastima koja nije jenjavala u tom kratkom životu.
’Lorencačo’ je pisan ambiciozno, za 36 likova, a dramaturški tim ove predstave: Boris Liješević, Fedor Šili i Miloš Krečkovićtekst je štrihovao puno, ali pažljivo čuvajući njegovo jezgro. Oni komad ogoljavaju sloj po sloj do one tačke u kojoj se susrećemo bez sumnje sa snagom naracije u koju bivamo igrom uvučeni.
Liješevićeva režija je stereoskopska, centar se stoga ume pomeriti kako u dubinu same scene tako ga možemo naći i na balkonu sa kojeg nam se Marić obraća. Na jedan način on koristi princip arabeske gde se centar lako pomera na periferiju. Skida Lorencača pokazujući njegovu krhkost i izjednačava ga sa nama, jer smo u ranjivosti nagog tela smo svi isti. Telo se koristi na momente intenzivno kako bi naglasilo ritam predstave i odnose među junacima. Na kraju - Firenca je to, sve prirodno pulsira u strasti. Takav je teren. Reditelj se igra sa pozorištem u pozorištu kako bi pokazao postojanje više stvarnosti i igru pomera u drugačiji fokus čineći je uzbudljivom, a i lišava je mogućnosti patetičnosti (vrste patosa koji romantizam nosi u sebi).
Igra se ne samo sa scene nego iz publike opominje nas da smo svi izgnanici u društvu u kojem smo što je kada ste na taj način direktno suočeni sa tom činjenicom posebno, telesno uznemirujuće.
Paralela Medičijevih i društva u kojem smo, ove vlasti, je jasna, on je ne naglašava već pušta da govori sam De Mise - da se oseti iz teksta - jer isto je bezvlašće, razvrat i korupcija, uz tu finu analogiju sa imenom vojvode.
Liješević inače, da parafraziram pisca i profesora Almira Bašovića, nije reditelj koji dolazi vičući: evo mene. On se otvara prema materijalu sa timom svoje predstave da bi predstava otvorila publiku da primi doživljaj.
O odnosu publike i Liješevićevih predstava bi se moglo posebno i puno pisati, a kako za to nema prostora navešću asocijaciju koju sam imala nakon drugog gledanja predstave a to je: zagrljaj. Publika predstavu prima u zagrljaj.
Scenografija Gorčina Stojanovića nas svedeno i jasno poziva na trg gde je sve izloženo pogledima drugih, gde smo u priču upleteni hteli to ili ne. Crvena kutija koja igra kočije uzbudljiva je i svevremena.
Muzika Anje Đorđević naglašava ritam predstave, a song o Firenci je boji posebnim nabojem.
Kostim Marie Marković Milojev je savremen, maštovit u detalju kojim vas u trenu vrati u Firencu u 1537. - kada se naša priča dešava.
Gledajući ‘Lorencača’ osetite egzistencijalnu situaciju naših junaka kao da je vaša sopstvena, zato je ova predstava organska, nastaje, raste i komunicira pred nama i sa nama, bez priče o besmislu, naprotiv ona na jedan način kako kroz igru tako kroz odnos sa publikom, a u kontekstu naše stvarnosti kako društveno-političke, tako i onih intimnih stvarnosti koje pripadaju svakom ponaosob u publici - ona govori o podsticaju koji je potreban svakoj duši da bi slobodno i autentično sebe izrazila.
Bonus video:
