(“Besanica”, Milija Pajković, 2021, 203. str, IGP,,Pegaz”)
Život je jedna neispričana priča, to je ono čega smo svi svesni i što osećamo, ali retko kada smo u stanju da to i suštinski objasnimo, da prikažemo ili da drugome približimo. Jer, “život se ne menja, on prolazi”, kako mudro reče Crnjanski.
Ponekad život najbolje osete ljudi koji ga posmatraju iz drugog ugla, koji umeju da ga sagledaju i da nam ga opišu tako da ga zaista možemo razumeti snagom našeg uma i saznati našim unutrašnjim čulima.
Povoda za priču uvek ima i to pažljivom oku, kakvo je Milije Pajkovića, nikako ne promiče. Svaka njegova priča je opis života u malom, to je jedna kratka, a veoma snažna u poetskom izrazu, epizoda, uvedena, po pravilu, jednim početnim osvrtom, jednom britkom skicom, čak nagoveštajem, kratkim i jezgrovitim rečenicama, bez velikih digresija i razmišljanja.
Dopušta sebi autor ponekad i duge iskaze, nabijene epitetima i umetnutim rečenicama, koji ipak ne remete tok misli i čitanje. Ono jednostavno klizi, prateći opise i događaje.
U pričama ništa nije izmaštano, sve je realno, dostupno, neposredno, opipljivo, svakidašnje. Milija Pajković je poput anonimnog guslara - stamen u priči, ma koliko događaj u čitaocu izazivao emocije i reakcije, drži se suštine i odmereno, lagano, svojim tempom pripoveda, ne dozvoljavajući sebi da pređe zacrtanu granicu.
U odabiru tema Pajković je veoma sličan grčkom autoru Antonisu Samarakisu (1919-2003) - svaka priča posvećena je jednoj temi, a u njoj glavnu reč nose junaci koji nisu, kao u Samarakisovoj zbirci Traži se nada, bezimeni. Kod Pajkovića svaki nosi svoje ime, što u njegovu pripovedačku prozu unosi veliku dozu realnosti, prisnosti i saosećajnosti.
Dok je Samarakis samo izvestilac i očevidac događaja, neutralno postavljen, Pajković teži da čitaoca uvede u svet tog poznatog junaka, čije ime ne otkriva odmah, već nas katkada pušta da se zainteresujemo i da zakoračimo u priču. I dok je Samarakis pažnju usmerio uglavnom na tešku i nesrećnu sudbinu svojih likova, na neočekivano tragične obrte ili situacije, Pajković u svojim kratkim pričama opisuje život onakvim kakvim jeste. Njagovi junaci jesu i srećni i nesrećni, i radosni i tužni, i životno tragični, i neizmerno ushićeni.
A kao i kod Samarakisa, i kod Milije Pajkovića srž svake kratke priče je usmeren na samo jedan sudbonosni čas u ljudskom životu gde se njegovi junaci tiho bore sa realnošću, sa svim izazovima otkrivajući time čoveka, odnosno jednu njegovu stranu.
Iako je književno delo Milije Pajkovića relativno skromno, ono je osebujno na svoj način: u do sada objavljenih šest zbirki kratkih priča (Beranske priče, 2016; Varoš bez mane, 2017; Brojanica, 2019; Čarobni krug “Dvojkom”, 2019, Priče iz njedara, 2020, Besanica, 2021), koje broje više od 1300 stranica sa prigodnim propratnim crtežima ilustratora i slikara Milenka Pajkovića, prikazao se kao jedno sasvim novo, snažno svetlo na savremenoj crnogorsko-srpskoj proznoj književnoj sceni.
Jezik mu je pitak, jasan, lišen svake patetike i široke pesničke slobode. Kao pripovedač, odmeren je i ne sudi. On je tu da iznese ono što ima reći kao očevidac, ponekad i kao hronograf, pružajući čitaocima svedočenja o prošlom i sadašnjem vremenu kao i zapažanja uglavnom vezana za njegov rodni grad, Berane, ali i za Beograd u kome je proveo jedan kraći period svog života tokom studiranja.
Pajkovićev pristup temama je takav da je svaka obrađena na drukčiji način što unosi ogromnu živost u pripovedanju, i pored katkada mirnih, gotovo razvučenih, monotonih elemenata, koji kao da nagoveštavaju da će se uskoro desiti neki obrt.
Oko teme vešto se ispreda priča, uvija se u fino tkanje od reči i misli čime fabula dobija na značaju i na umetničkoj vrednosti. I na svojoj težini. Zato su slike izuzetno žive, a reči gone na nezaustavljivo čitanje i, u isti mah, na promišljanje o životu i o odgonetanju enigme zvana ljudska sudbina.
A junaci, sa kojima se možemo poistovetiti, osetiti bliskost, obični su, svakodnevni ljudi, tu iz našeg okruženja, koji, da nema Pajkovića, bili bi sasvim zaboravljeni. Ovako, zaustavljeni u vremenu, oživljavaju pred nama, zahvaljujući ne samo umešnosti autorovog pripovedanja, nego i njegovoj posvećenosti da pravim izborom reči predoči ono što mu oku nije promaklo.
”Načini i oblici pričanja”, kazao je Andrić na dodeli Nobelove nagrade 1961, “menjaju se vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju nema kraja”, budući da “izvan života postoji samo samrtno ćutanje”, kako je naznačio u Belešci o rečima.
Pričanje i priča pripadaju čovekovom svetu koji je za Jurija Lotmana tekst a on nije ništa drugo do osmišljeno saopštavanje tog istog sveta gde je dočaravanje, prema viđenju Ive Tartalje, ključni element: uživljavanje i poistovećenje pružaju razumevanje onoga o čemu se priča i piše bilo da pripada našem unutrašnjem svetu emocija ili našem realnom svetu.
A sve to nije ništa drugo do traganje za istinom koja u umetničkom svetu Milije Pajkovića postaje svojevrsna prozna istina. Ona, međutim, ne prevazilazi životnu istinu; naprotiv, čvrsto je ukomponovana u nju.
Na samom kraju, istaknimo da ostaje iskrena nada da ćemo se i ubuduće, kako je istakao Matija Bećković, “ćerati još” sa proznim delom Milije Pajkovića i da ćemo sa zadovoljstvom čitati njegove priče, prateći životne priče njegovih junaka koji, u manjoj ili većoj meri, liče na nas same.
(Autor je vanredni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu)
Bonus video:
